Преосвећеном Епископу су саслуживали: архимандрит Онуфрије Вранић, протојереј ставрофор Зоран Крсић, протојереј Стеван Франовић, протонамесник Слободан Савковић, јеромонах Пајсије Илић, јеромонах Виталије Милошевић (сабрат манастира Студенице) и протођакон Иван Гашић.

Чтецирали су: Марко Петровић и Василије Андрић.

После прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Епископ је својом богонадахнутом и веома садржајном беседом поучио новозамонашену сестру Ксенију и сав окупљени народ:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећно и благословено наше сабрање овде, у овом свештеном манастиру, у коме смо се сабрали браћо и сестре да служимо Божанстевну Литургију и да служећи Божанствену Литургију преко Свете Тајне Причешћа да се сјединимо са Богом. И што и јесте уствари сврха Литургије да се сједињујемо са Богом, јер ако човек дуго се не сједињује са Богом он духовно подивља, као што и у оној молитви у правилу пред Свето Причешће где се каже: “Господе, будући да сам дуже време био без сједињења са Тобом да ме није, каже, духовни вук уграбио”, и зато се ми сабирамо као што рекох браћо и сестре на Литургију, да се сретнемо са Богом, да се сретнемо једни са другима, да видимо лица један другога и зато нека је, кажем, благословено наше сабрање овде и нека је срећно и Богом благословено монашење наше нове монахиње Ксеније.

Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље, предино ли је, поучно ли је? Не знаш шта је веће од већега браћо и сестре. Толико је данашње Јеванђеље поучно да би човек уколико би, како бих рекао, само на тренутак размишљао о овом свештеном штиву могао да научи много. Пре свега да научи да верује у Господа нашега Исуса Христа, потом могао би да се научи смирењу, да се научи богобојажљивости и да се научи богочежњивости. Јеванђење које смо сада чули говори нам како је Господ у једном граду, Капернауму излечио слугу капетановог. Чули смо, да не понављам, Јеванђеље и у овом чудесном догађају тог сусретања капетана са Господом Христом, можемо видети да су се срела Божанска моћ и људска немоћ, Божанска доброта и људска слабост. У овом случају браћо и сестре, данашње Јеванђеље уствари говори о вери, вери и поверењу и зато вера проткана Христом лечи у човеку све слабости, лечи у човеку све болести браћо и сестре. Та вера у овога капетана која је заиста, да тако кажем, прорадила у њему као вулкан, изазвала је једно огромно чудо, чудо да један капетан и то незнабожац, човек који не зна за Христа, који можда није ни чуо за Христа, човек који не припада оном изабраном народу Божијем, који није као што рекох веровао Христа, осетио у ствари присуство Христово које је у њему одједампут изазвало управо ту таку јаку веру, да је и сам рекао: “Само Господе реци реч и оздравиће слуга мој”. Такође чудо се састојало и у исцељењу овог капетановог слуге. Смисао ове приче је да и ми браћо и сестре проверавамо нашу веру. Јеванђеље нам говори да проверимо нашу веру, да ли ми заиста, исправно верујемо.

Да ли је наша вера Јеванђелска или је то вера традиције како знамо и данас да кажемо или вера неких обичаја? Ако је вера традиције и обичаја, наша таква она нам не може помоћи да се спасемо браћо и сестре. Само вера, јака вера, Божија вера, што би рекао наш народ, Јеванђелска вера која и брда може да премешта, таква вера је спасоносна. Јер зашто? Зато што каже апостол Павле: “Вером ходимо, а не гледањем”. Вером спознајемо Бога, вером проближавамо небо земљи, вером браћо и сестре усељавамо Бога у себе. Потребно је да верујемо у Христа јер тада верујемо уствари у Његове речи, које су свемоћне, које су силне, јер у свакој речи Христовој је сила Божанска. Реч Јеванђеља, реч Божија има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу, такву снагу има и данас реч Божија, имаће је браћо и сестре до до краја века и света. Реч Божија је истина, реч Божија је, понављам и себи и Вама је сила и снага. Зашто? Зато што је реч Божија, а то значи да је реч љубави, реч је Бога љубави, Бога нашега који је љубав браћо и сестре. И зато Бог подједнако воли све људе, не одваја, да ли је овај, онај, него све подједнако воли, па како, неко ће питати па како воли подједнако исто, па зато што је љубав, а љубав не прави разлику, љубав све воли зато што љубав све и трпи, зато што љубав је и вечна, зато што је љубав непролазна, браћо и сестре. Дакле у Његовим очима, Христовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика као што рекох између људи, а ето ми некако стално правимо разлику међу нама. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али нажалост сваки човек, браћо и сестре, не прима љубав Божију на исти начин.

То нам потврђује и данашње Јеванђеље када је Господ по мери вере овога незнабошца, понављам капетана, излечио његовога слугу. Дакле видите, он овде, капетан није молио ни за сина, ни за ћерку, ни за оца, ни за мајку, ни за жену, молио је за слугу, а слуга у то време био је безвредно биће. Он је био оруђе у рукама госопдара свога, господар је могао и да га прода, да га уништи, али видите он моли за свога слугу као за свога рођенога сина. И каже му: “Господе слуга мој лежи узет, дођи, исцели га”. А Христос каже: “Доћи ћу и изцелићу га”. Тек тада капетан браћо и сестре види себе, да тако кажем обнаженог у смислу због вере, и тек тада себе види колико је мали пред Христом, колико је недостојан Христа па каже: “Господе ја нисам достојан да уђеш под кров мој”, пазите браћо и сестре, погледајте смирења: “ја нисам достојан да уђеш под мој дом, јер сам, каже, и ја на власти, имам војнике под собом, једноме кажем иди а другоме дођи, и све то чине, него само реци реч и оздравиће слуга мој”. Реци реч, а ја верујем у Твоју реч Господе, погледајте браћо и сестре шта чини вера. Још опет понављам, по ко зна који пут, човека који је безбожник, незнабожац боље речено, али он верује у реч Божију, и шта бива кад је Господ, сам Господ чуо ове речи овога капетана, шта је рекао: “Оволико вере ни у Израиљу”, том Израиљском народу ради кога је Господ дошао у то време”не нађох”. Пазите браћо и сестре, Господ се задивио вери човековој и заиста оно што чешће и говорим, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, каже: “Човек је толико колико има ширину да може таква добра дела да чини да му се, каже, и Бог може да задиви”. Али исто и такав човек може да чини таква зла дела, да га се и и Ђаво застиди, пазите браћо и сестре. Зато он и каже: “Ја нисам достојан да уђеш”, то и ми треба да говоримо Господу, и ми читамо у тој молитви пред Причешће: “Господе нисам достојан да ућеш под мој кров, нисам достојан да се причестим, али благодаћу Твојом, на реч Твоју примам те Господе”, зато Христова реч браћо и сестре треба да нас крепи, треба да нас снажи, а она ће нас крепити и снажити ако заиста имамо веру. Браћо и сестре, позвани смо пре свега на истинску веру, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо да смо свесни да је то довољно за наше спасење, ма колико добро да смо улинили. И кад тако размишљамо да кад чинимо нека добра дела, онда ће таква дела и Бог да награди браћо и сестре, да смо свесни кажем, да сми недостојне слуге Божије и да уствари кад нешто урадимо, да кажемо себи оно што каже апостол Павле: “Да чиним оно што сам дужан чинити”, а човек је дужан браћо и сестре да се спсава, да живи Јеванђелским животом, да живи хришћанским животом. Дакле кад човек себе осећа недостојним онда се у њега уствари усељава смирење, усељава се браћо и сестре смирење а кад се смирење усели у човека, тамо нема како бих рекао те отпорности која узбуркава често памет нашу, узбуркава срце и тада човек уствари не трпи никога, не трпи оног другога поред себе, треба нам браћо и сестре љубав и вера какву је имао овај капетан, а ако бисмо се замислили над собом и проверили каква нам је вера, онда бисмо заиста могли видети да нам вера није баш тако јака, да није тако силна али зато ту је Господ, да Га замолимо и да Му кажемо као апостоли: “Господе, дометни нам вере”, а Господ каже: “Све је могуће ономе који има вере”. Дакле само тако бисмо видели браћо и сестре да смо често млаки у вери, а за такве Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов каже: “Пошто си млак, ниси ни студен, ниси ни врућ, као таквог ја ћу те испљувати”.

Све ово бисмо данас могли да браћо и сестре упоредимо са монашењем наше нове монахиње Ксеније, данас је ова света обитељ и ово сестринство постало богатије за једну сродну душу монашку и ако те сродности буде, а ја верујем овде, ово сестринство, ако те сродности буде, онда ће бити и благодати, онда ће бити и радости, обостране, како и код сестара тако и радости код наше нове монахиње Ксеније.

Сестро Ксенија, ти си данас чула оне речи Христове: “Да сваки који остави кућу, оца, мајку, жену, децу, сестре ради Христа, да ће тај примити сто пута онолико више и наследиће што је најважније за живот вечни”. То остављање свест за тебе сестро и за све нас значи оставити све што је грешно у овоме свету и сезати, ићи ка ономе што је вечно, што је непролазно. Дакле, сви ми овде сабрани сестро Ксенија то ти желимо, и молићемо се Богу да ти Бог да снаге а ти имај веру, веру у речи Христове и да се и ти молиш али да се трудиш, да се трудиш у смирењу, да се трудиш у трпљењу, у послушности, да се трудиш за стицање управо тог Царства Небескога, ти си данас сестро, овде пред невидљивим али свуда присутним Богом, пред Светом Мајком Божијом казала да желиш да будеш монахиња, да желиш испоснички живот и да желиш да се уврстиш у ред монахиња, и увршћена си. Данас си се обећала Христу као Женику свих нас, као Женику свих наших душа. Он те неће оставити уколико ти не оставиш Христа, али Он те неће питати шта си обећала данас на овом твом монашењу него ће те питати шта си од обећаног испунила, немој да клонеш ако и неки пут не испуниш све, немој да губиш веру, Христос је тај Који ће те узети за руку али се зато држи за руку Христову, јер док се год будеш држала за руку Христову иако клецаш и колко падаш, устаћеш. Он те кажем неће оставити. Ти си примила монаштво сестро и постала монахиња у времену када савремени човек данас углавном врло мало зна о монаштву, за њега је то велика непознаница коју не схвата и не разуме довољно. Зашто је то тако? Зато што по схватању савременог човека, савремени човек боље речено, мисли да се монашки живот коси са природним животом. Овамо се тражи послушност, овај свет неће послушност, овамо се тражи сиромаштво, овај свет неће сиромаштво, овај свет неће чистоту и онда се можемо питати који је то уствари природни начин живота? Онај који свет у злу лежи или онај природни начин живота када човек тежи и жели да живи у чистоти свога живота, но”свет у злу лежи” каже Господ и можемо се питати зар је то живот у овом обновљеном Вавилону? Да, овај свет је обновљени Вавилон. У овом браћо и сестре како бих рекао друштву у коме саблазан и безумље просто приморава човека да се одрекне вечности зарад неког привременог блага, и да се са страшћу погрузи у твар, а не у биће. Међутим није свет сам по себи зло, он је дар Божији и као такав није никаква препрека за спасење. Ми ћемо често казати: „Јој, живим у овоме свету па и ја пропадам”, није истина, није браћо и сестре. Сами људи злоупотребили су своју слободу и наружили су овај свет, то дело Божије створивши од њега, опет ћу рећи, неки обновљени Вавилон. Свет и све вредности у њему су дар Божији, и то би тако сви ми требали да покажемо својим животом. Зато, твој живот од данас сестро Ксенија као и свих нас треба да буде проживљен ради Бога и са Богом и то је живот проживљен у свој својој пуноћи, сви хришћани још на свом крштењу дају завет да ће променити свој, дотадашњи живот, да ће променити дотадашњи начин живота и окренути се ка вечности, зато и самим чином крштења, уствари, браћо и сестре, самим чином крштења ми уствари дајемо завете. Узимамо на себе и подвиг монашки на неки начин, монаси својим животом сведоче да овај свет може да буде бољи. Они треба да буду образ овога света, савест човечанства је знак да није све изгубљено. Монаси заснивају свој живот на својој преданости својој Богу, читаву своју личност темеље на Богу кога не виде телесним очима, али који чврсто верује о Његовом обећању о вечном животу. Ето, драга сестро Ксенија и нова монахињо то ти и ја данас желим, и молим се Богу да се трудиш да испуниш оно што си данас обећала, оно што си обећала Христу, јер знај да ће Он то и од тебе, и од мене, и од свакога од нас тражити. А шта ти је најважније? Најважније је да се наоружаш вером, надом, љубављу, смирењем, послушношћу. Чувај се сестро гордости, која како кажу, Свети Оци је узрок свакога греха. Све док будеш имала смирење, гордост ће бежати од тебе. Упротивном, ако заволиш гордост па почнеш да се гордиш онда ће смирење одступити, а смирење је темељ, не само нас монаха, монаштва, него темељ хришћанског живота и зато заволи тај јарам Христов, заволи науку Христову и усавршавај се у њој па ће те Господ наградити венцем непролазним. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ученик богословијe Василије Андрић