Након прочитаног јеванђелског зачала у својој богонадахнутој беседи преосвећени епископ Јован обраћајући се сабранима, најпре је захвалио епископу Алексеју на његовој љубави, што је издвојио своје време и дошао да заједничаримо око Свете Чаше у наставку поучавајући сабрани народ рекавши:

"Ми се кроз Свету Литургију и кроз Свето Причешће сједињујемо са Богом, а у исто време, када се сједињујемо са Богом кроз Свето Причешће ми треба да се сједињујемо и једни са другима. Јер ако немамо јединства једни са другима, онда нећемо наћи јединство са Светом Тројицом ни на небу, а наравно ни на земљи. Зато и јесте Литургија та наша спона која нас спаја и уједињује са Јединим Живим Богом. Зато често и говорим да треба да осетимо шта је то Литургија, да то није обична служба, да је то Служба над службама, да је то најсветији чин који Небо своди на земљу, а земљу уздиже на Небо. Зато наша осећања треба да буду молитвена, али прожета вером. Зато када присуствујемо Светој Литургији, а још најбоље кад учествујемо у Светој Литургији, да осећамо да смо већ једном ногом закорачили у Царство Небеско. А Литургија управо и јесте предукус Царства Небескога. Она је сведок тог Царства Небеског овде на земљи. Зато треба да се саберемо у себи, пре него што ћемо дођи на Свету Литургију, како бисмо осетили на нас је Света Литургија примила, да нас је светиња примила, а да смо и ми примили светињу у себе. Ако то не осетимо, онда смо ушли у Литургију, а исти и изашли. Можда је само теже што смо стајали неких сат времена. Ако та жртва није која приводи Богу, која ми помаже да се одрекнем себе, а тако одричући се и своје грешности, ако се не одрекнемо своје грешне душе, коју нам је грех створио ту другу душу у нама, онда ћемо са Свете Литургије изаћи онакви какви смо и ушли, па таман и причестили се. Али када се већ причешћујемо, да будемо благодарни што нам је Христос Бог дао Цркву своју, што нам је дао Свету Литургију да можемо да кажемо горе уздигнимо срца. А како да то кажемо, а да заиста свим својим бићем уздижемо срце своје ка Богу или нам је срце остало у истом нивоу са истим злим мислима?! Кад кажемо на Светој Литургији "горе имајмо срца" то значи да уздигнемо сами себе. То је Литургија која нас уздиже овакве пале. А ми смо пали. Зато нам треба Рука Божија да нас подигне. А да ли човек тражи Руку Бижију?! То је питање свих нас, то је лично питање. Или мислимо да можемо сами. Сами можемо да паднемо, али сами не можемо да устанемо. Зато треба да се држимо за Руку Божију, јер је Она једина спасавајућа рука. Та Рука нас води у Царство Небеско. Ако није та рука, онда се држимо за другу руку, за свој его. А ако ме неко пипне за мој его, он ми није пријатељ. Не, пријатељ ми је онај ко ме исправља и каже ми да ми то што чиним није добро. Ми баш тражимо такве људе који ће нас хвалити и уздизати и давати нам лажну наду да смо неко и нешто. А моје звање и мој положај у цркви и мој чин ако га узлоупотребљавам он ми је на пропаст и на духовну погибао. Ако човек мисли да преко свог положаја може много тога да чини, вара се, он може само да греши. Једног дана то ће му се обити о главу. Зато нам треба Литургија, зато се сабирамо, зато се причешћујемо. Ради опроштаја грехова и живота вечнога, јер причешће је Лек Бесмртности. А шта ми знамо о бесмртности? Да ли је то другачије стање. То друго стање нећемо ни осетити ако га нисмо осетили овде. Али гпрдог, сујетног и себичног човека саможивог не облагодаћује Бог, јер Бог се гордима противи. Зато ви који сте дошли имате прилику да осетите благодат Духа Светога. Јер свака Литургија је мало Богојављење. Бог се јавља на Литургији, јер шаље Духа Свога Светога на предложене дарове да обично наше вино и хлеб претвори у Тело и Крв Христову. Али човек не може да се причести када има зло око на некога, онда му је боље да се не причешћује, јер Господ је рекао да који год има нешто против брата свога, пре него што принесе дар прво да се измири са братом, а дар да остави испред храма. Злоба је кратког даха, јесте јака, али је кратког даха. Ако мислим да се прењем на неке степенице ако о нњкоме зло говорим, варам се. Само се пењем на висину да силније паднем. Овде смо да се причестимо, да тражимо опроштај грехова, али не млако и лицемерно, већ свим својим бићем. Да нас то вапљење заболи зашто смо тако повредили Господа. Данас смо се сабрали да прославимо Свету Марију Магдалину, равноапостолну, која је следовала Господу кроз цео Његов земаљски живот и све тако до Крсне смрти, али са њим је била и у Васкрсењу. Али је Господ благословио њену снагу, укрепио јој вољу и ревност, ту њену ревност за Христа, јер је она са Богородицом остала испод Крста, док су се апостоли разбежали. Сви су се разбежали, осим светога Јована Богослова. Али Бог не заборавља нашу жртву за Цркву, за Јеванђеље и жртву једних за друге. Ова света угодница се у потпуности предала Господу, нарочито оног тренутка када је Господ из ње изагнао седам демона како нам приповеда свето Јеванђеље. Свака је болест човеку тешка, каква год она била, а има их разних. Али најтежа је болест кад дозволимо да се нечастива сила усели у нас, а она се усељава кад нам ослаби вера, нада и љубав према Богу и према ближњем. Онда долази и опада човека да се свађа са сваким и да говори о свакоме лоше. Та нечастива сила га чини сином пакленим, јер управља њиме, а зачудо та сила прија човеку. Али та мржња има краја, али љубав нема краја. Јер доћи ће време кад нам вера неће требати, неће нам требати ни нада, али љубав неће престати, она ће нам увек требати. Господ је рекао да овај свет лежи у злу, а све што је Бог рекао, то је тако. Зато је Господ послао нас хришћане, да изменимо овај свет. Али ми чекамо да се други поправљају, а ми ништа не чинимо. Морамо почети од себе, признати себи какви смо. Али ми тешко признајемо себи какви смо, тражимо себи некаква оправдања. Али ми морамо изаћи пред Лице Божије. Када видимо цео свој живот као у огледалу, видећемо да ли ћемо се зарадовати или заридати. То је наш живот. Зарадоваћемо се ако нам Господ каже добри и верни слуго у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господа свога. Али, шта ћемо ако нам Господ каже не познајем те?! Ух, па боље би нам било да се нисмо ни родили. Како родитељ не познаје своје дете. Али то значи да дете мора бити дете у оном хришћанском смислу, а и родитељ да буде родитељ у правом, хришћанском смислу. Када човек чини добро, када чини врлине, светлост његових врлина светли свима онима око њега. Јер ми светлимо овоме свету. Али човек преноси на оне око њега само оно што је у њему, тако да ако је светлост Христова у њему, онда том светлошћу светли, али ако је тама у њему па он ништа друго не може одавати осим таму. Јер како тама може производити светлост. Али људи се плаше светлости. Зато се многи плаше да им се скине тама изнутра, јер светлост открива шта су они у стварном. Онда када светлост растера нашу таму у нама, а ми нисмо навикли на светлост, па ми ћемо ослепети. Како је Савле који је гонио Христа ослепео кад је видео светлост Христову. Свет реагује на светлост, реагује на оне који светлост проносе, и онда свет тежи да уништи оне који светлост проноси, јер неће да му се открије унутарња грешност његова. Па се такав гневи и проклиње нога који га исправља, јер га тиме гневи. Али сетимо се Христа, па зар је Он проклињао своје распињаче, оне који Га распињаху. Ми морамо тежити да окупамо своје срце, а то постижемо кроз љубав, веру и наду и кроз Свето Причешће. Света Марија Магдалина је сву себе предала проповеди Христовој, Његовом животу, а ми треба да се угледамо на њу, јер тиме се угледамо и на Христа. Она је била међу Мироносицама под Крстом, али је прва видела његово Васкрсење. Видите како Господ даје благосов онима који показују и творе жртву, али не траже ништа за узврат за ту положену жртву. Зато она није била само прва да чује анђеоску објаву васкрсења, већ је била и прва да види Његово Васкрсење. Па погледајте, пре апостола. Њој се првој јавио, јер је Господ срцезналац и знао је да она може да поднесе ту благу вест о Васкрсењу. Не само што се њој јавио, већ јој је дао заповест да објави Васкрсење и самим апостолима. У покајању је смисао нашег живота. Погледајмо Петра који се одрекао Христа, али се покајао и Господ га је одмах вратио у апостолску службу. И нас ће вратити у апостолску службу, али само ако останемо до своје кончине верни Њему. Ако не спустимо своју главу Господ нас неће видети, јер он гледа само смирене. Нека би нам ова Света Литургија била на освећење душе и тела и на Живот Вечни. Будимо са Христом да би и Христос са свима светима Његовим Био са нама.

Бог вас Благословио!"

Након причешћа верних и литургијског отпуста, преосвећено владика Јован одслужио је помен уснулој слушкињи Божијој мати Магдалини, која је цео свој живот провела служећи владичанском двору, а која је потекла из манастира Драче, где и почивају њени земни остаци на манастирском гробљу, а након чега је уследила трпеза љубави зготовљена за све присутне љубављу сестринства манастира Драча на челу са високопреподобном игуманијом Јеленом.