Чтецирао је богослов Ђорђе Милутиновић.
За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Апостолу и Јеванђељу Преосвећени се обратио вернима одабраним речима:
„Када човек изгуби разум онда он не може да разликује шта је добро од онога шта је лоше. Нити шта је свето а шта није свето. Бог нам је дао разум да разумно у животу све поступамо. Да разумно и верујемо и да се разумно и молимо, да разумно и постимо и да све разумно чинимо. Зашто је Христос рекао да ће ученике његове називати ружним именима само зато што проповедају Јеванђеље? Зато што они живе Јеванђељем. Но Христос каже да не треба да се боје оних који вас гоне и прогоне и муче, немојте се њих бојати, бојте се онога који пошто убије може бацити у пакао. Дакле, браћо и сестре Господ данас каже и када нас муче и прогоне истине ради, тачније Христа ради, Он каже: Ништа нема тајно шта се неће открити. Једнога дана све ће нам се открити. Господ каже апостолима, откриће се ваша невиност у односу на оно што су их људи нападали, дознаће и свет спасоносне вести ваше које ви проповедате. Ван Христа нема истине. И само је Христос могао да каже за себе: Ја сам пут, истина и живот. Не треба да се двоумимо да ли треба да пођем овим или оним путем. Пођимо Христовим путем. Постоје два пута: Један који води у живот вечни, и други који води у вечну муку… Господ нас учи да ако нам и тело убију а душу не могу да убију, да убице могу убити тело, а душу могу убити непокајани греси. То убија душу. И човеку је дата врховна власт над душом својом. Господ је дао власт и слободу хоће ли спасити човек своју душу или неће спасити? Ми треба да се молимо за спасење душе наше, како то говоримо на сваком богослужењу, и када се ми молимо за наше спасење ту нам Бог помаже. Ту за шта се човек определи, да ли ће спасити своју душу ту човек решава а Бог прима решење што је човек донео. По учењу отаца пакао је место самоизгнанства где по сопственом избору одлазе они који су изабрали дела таме, а не дела светлости. Пакао није средство којим Бог кажњава човека, него онима који се удаље од Бога, по свом личном избору Бог допушта да човек буде или не буде са Богом. То је наша слобода. Господ нас не приморава хоћемо ли да се спасемо или нећемо. То нас Бог не приморава. Шта ћемо добити ако смо добри или ако смо лоши? Добро добру тежи, лоше лошем тежи. Дакле, другим речима браћо и сестре треба да схватимо да Бог није мучитељ, Он није мучитељ, Он је спаситељ. Он је сав љубав. Он је сав човекољубац, јер Он својом божанском љубављу воли свакога човека подједнако. Али они који су одступили од Бога у овоме свету, они ће у ономе свету љубав доживети као мучење и као казну. Но Свети Василије Велики каже да зла у паклу не долазе од Бога него од нас самих, а свети Исак Сирин каже да је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави. Љубав је подарена свима једнако. Да ли човек осећа ту љубав да ли ту љубав Божију гаји у себи, али љубав има двојаки учинак. Она је мучна за грешнике, а уживање за оне који су живели у складу са љубаву. Љубав је мучење за грешнике зато што они немају љубави. Они људи који имају љубави за оне који немају љубав, они сматрају њих као непријатеље. Дакле браћо и сестре човек сам одлучује шта ће изабрати, Рај или пакао. Бог насилно никога не спасава, нити Бог насилно не осуђује кога. Када би Бог насилно осуђивао онда не би био правда. А Бог је љубав и правда. А како ако је Бог љубав, зашто доживљавамо муку или патњу? Браћо и сестре да је Бог само љубав, а да није правда, онда не би било разлике између доброг и лошег човека. А Бог је ту да подели правду. И зато човек не сме да узме правду у своје руке, и да својом правдом осуђује и просуђује, него да узме правду Божију а правда Божија је једина исправна правда. Да се помолимо Богу да нам да мудрост, да се мудро владамо у овом животу, да мудро живимо, а мудро живети то значи живети у Богу и са Богом. А када мудро живимо са Богом и у Богу онда ћемо мудро живети и између себе. Онда ћемо заиста стално осећати у себи Христове речи: Што не желиш себи, то не чини другоме. Када бисмо се браћо и сестре само ове заповести Божије придржавали где би нам био крај? Зар би било потребно да се свађамо, да мрзимо, да ратујемо? Не би. Јер што не желим себи то не чиним другоме. Нека нам Господ помогне да управо мудро опет кажем живимо, да се не излажемо опасности, али ако дође опасност, са било које стране, да имамо веру у Бога, да будемо постојани, да будемо чврсти. Онда ћемо и лакше свакодневна искушења лакше пребродити. Зато имајмо Бога у себи, а онда ћемо имати све врлине божанске у себи. На првом месту имаћемо љубав, веру, наду, и милосрђе, и поштење. Онда ћемо се трудити да у сваком човеку не видимо само зло, него да у сваком човеку видимо и добро, јер нема човека у коме је све само добро у коме је све само зло. И једно и друго је у сваком човеку. Само зависи шта ја хоћу да видим у другом човеку. Ако хоћу да видим добро онда нећу гледати никакво зло у њему, јер често говорим да човек често види оно што жели да види и чује оно што жели да чује. Ми о неком нашем пријатељу ако желимо да чујемо добро ми ћемо чути добро, али ако не желимо да чујемо добро онда желимо да чујемо зло. Каква је корист од једнога а каква од другога? Ако добро желимо да чујемо о другоме онда ће и други о нама казату добру реч, али ако ми стално о другоме причамо лоше речи са којим правом да тражимо да други говори о мени добро? Да га је осуђујем а он мене да хвали? Јеванђелско је начело што сејемо то ћемо да жањемо. Да сејемо врлине хришћанске и да живимо тим врлинама хришћанским а управо Бог ће нас спасити и помоћи да издржимо и одржимо и да испунимо Јеванђеље.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку свете Литургије, Преосвећени је Причестио верни народ, који се сабрао да у нашем светом храму узнесе молитве благодарења Господу Богу и да себе сједини са Васкрслим Господом.
ђакон Александар Ђорђевић
