Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Свети апостол Павле нам даје мудре савете како да се одржимо у вери и како да савладамо наше људске слабости. Зато нам у посланици Колошанима и каже, „Обуците се као изабраници Божји свети и љубљени, у срце жалостиво, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпљење. Заиста су ово дивне хришћанске врлине ако их човек примењује на себи. Шта би значило ово да се обучемо у Христа за наш свакодневни живот? То значи да ми када се облачимо у Христа, тј. управо у оне Христове врлине, које је он санео са неба, предао нам и он тим врлинама живео док је ходао по земљи и дао нам примере. Када се облачимо у Христа, облачимо се у новог човека. Стари човек је Адам, а нови је Христос. Стари човек је сав у греху, гордости, сујети, а нови Адам је у љубави, кротости, дуготрпљењу. Зато када се облачимо у новог човека, спирамо са себе, управо тог старог, грешног, немоћног и тако се облачимо у новог човека. Ништа ново под сунцем нема осим Христа. Све новине које су нам дате, добијене су од Христа. Када се човек облачи у Христовог човека, човек тада и другачије живи, мисли и другачије се понаша, а све то јер се огледа у Христу. Он и када падне и поклекне стално гледа у Христа. То је оно што апостол Павле каже, „Што је прошлост то је иза мене, ја сежем ка ономе што је испред мене“, а испред нас је Христос и Царство небеско. Зато треба остварити и то Царство и спасење управо кроз ове врлине о којима нам говори апостол Павле данас. Такав нови човек има срце жалостиво, а то значи да такав човек има срце прерађено, преображено. Срце које је имао, а без Христа преображава и отвара срце да се у њега усели Христос. Ко има срце прерађено има и срце разнежено, има срце осетљиво и има срце којим он осећа свако друго срце, другога човека које осећа и тугу и радост. То је оно што апостол Павле каже, „Са радоснима се радујте, са тужнима тугујте“, или како Христос каже, „Узмите тешкоће један другога на себе и тако испуните закон Христов“. Човек саможив, који само мисли на себе, он нема срце овакво како говори Павле. Његово срце куца само за њега и можда за оне најближе њему. Такав човек је неосетљив, а чим је неосетљив, можемо му рећи шта год, неће примити. Његово срце је сужено, скамењено и у његовом срцу нема места ни за кога па ни за Бога. Иако такав човек мисли да може да прими Бога, али не и другог човека. Такав човек када је други у невољама, патњама, не осећа, нема тај осећај сажаљења, ако ништа друго. Срце жалостиво се стиче управо јеванђелским врлинама и јеванђелским животом. Када човек има Христа као огледало има и јеванђеље. Он читајући јеванђеље и трудећи се да живи по њему, такав уистини види себе онаквим какав јесте, али ако има веру, смирење и љубав. Ако има љубав да кроз Бога и љубав може да сагледа другога. Како може још човек да се оствари у јеванђељу? Најпре у молитвама, да се молимо једни за друге. Да постимо и за себе и за друге. Сећам се, мој отац постио је, а ја га питам зашто постиш? Каже, па постим за тамо неког болесника. Али није он постио сам по себи, већ је узео благослов од духовника да пости за другога. За све нам треба благослов Божји. Без благослова све што радимо није благословено. Зато је мудра светоотачка мисао да хришћанин без благослова не сме ни да умре. Када живиш у благослову, ти живиш у послушности и тај благослов шири, душу и срце и ум. Тада све гледаш кроз јеванђеље, Свете тајне и врлине. Ове врлине које нам набраја Свети апостол Павле преображавају човека и освајају срце његово и чине га новим срцем. Зато цар Давид и каже, „Срце чисто саздај у мени Боже“. Још је горе ако мислимо да нам је довољно вере и свега осталог. Вера је толико широка да се целог живота човек учи о вери па тек нешто сазна пред крај живота. Свети апостоли су се молили Богу да им Бог дометне вере, да спознају веру. А, када спознамо веру, спознали смо Бога и све свете тајне али и Цркву као Тело Христово и зато смо у цркви да црквом спознајемо оно што је најбитније, а то је да добијемо Царство небеско и да се спасемо. Без ових врлина срце човеково је роб, како кажу Оци. Оно је роб окамењене неосетљивости и такво срце и такав човек пропада у себичности, саможивости и такав човек је усамљен иако је окружен народом. Ми се молимо Богу да буде милостив, али треба се молити да и други буде милостив према нама, а не само Бог. Зато се у једној молитви Светог Јована Златоустог каже, „Господе, избави ме од окамењене неосетљивости“.То је оно што се каже да ће такав да гази преко мртвих али неће осетити ништа. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив према себи. Осећа себе али на један сасвим другачији начин. Човек не може да осети себе док не осети другога. Човек не осећа ни свој бол док не осети бол другога. Док не осети рану другога. Али, не, мене моја рана боли, а за другога баш ме брига. Све док буде тако, нема спасења. Човек се спасава кроз заједницу цркве, Бога и људи. Треба да се обучемо у то осетљио срце, у благост, а она је друга врлина која нас облачи у новог човека јер нас она подсећа на благост и човекољубље нашег Спаситеља. Зато на другом месту и каже апостол Павле, да треба се треба обући у дуготрпљење. Оно је темељ свих јеванђелских врлина и нема врлине коју може стећи ако се није наоружао трпљењем. Каже Христос у јеванђељу, „Трпљењем својим спасавате душе своје“. Ко стекне то трппљење, тај заиста осиигурава себи живот вечни и спасење. Зато ми у цркви поготову у току Великог поста, певамо „Слава дуготрпљењу твоме Господе“. Замислите да је Бог експлозиван као што смо ми, вероватно нас не би било, али Он јесте дуготрпељив. Зато нам треба поред трпљења и смиреноумље, како кажу Оци. То је стално смиравање пред безгрешним умом Христовим. Човеку је при стварању дат Боголик ум. Душа наша чезне за Богом, али ако смо душу зазидали у себичност, гордост и сујету, и она у нашем телу вапије за Богом јер је богочежњива. Човеку је дат боголики ум да би човек био богочежњив, а дата је заповест да будемо смиреноумни јер оно облачи човека у новога човека и у нови ум Христов. Зато апостол Павле и каже да ми ум Христов имамо. А, када човек има ум Христов у себи, он живи тим умом и тада човек не да да његов ум блуди, поготову у сујету, у гордост и измишљености. Ми знамо да измислимо много тога у животу и мислимо да је то Богу угодно. Све што није природно, то је лоше. Све оно што је природно је добро и човек треба да подржава то природно. Природно је да се ми спасавамо, да верујемо, да се жртвујемо. Стари човек умује својим умом, а не Христовим. Он је зато сав у гордоумљу како кажу Оци. Он свој ум диже изнад свакога и свега, па често и изнад самог Бога. Смиреноумље је темељ наше хришћанске философије. Оно јесте о свему мислити, умовати, о Богу и о добру.

Зато да се замолимо Богу да се остварујемо у хришћанским врлинама, а не да измишаљамо врлине, па да је она угодна Богу. Зато је Бог дао човек ум свој, да човек чисти свој ум. Онај који има чист ум њему је све чисто. Зато апостол Павле и каже да је чистоме све чисто док нечистоме ништа није чисто па ни светац. Све ово је зато јер је такав човек прљав. Ми смо створени за чистоту ума, срца, за чистоту вере. Јер само чистим срцем се Бог види. Нека да Бог да ми чистимо своје срце и да нам овај период поста удружен са молитвом помогне да очистимо макар мало себе и да што чистији прославимо празник мира и љубави, празник смирења – Божић.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић