Чтецирали су: Никола Марковић, и Владан Степовић. За певницом је било братство храма са верним народом.

У наставку литургије Преосвећени се обратио речима верном народу који су испунили храм:

„Нама је Господом Христом све обећано и све дато, само је питање да ли ми живимо у томе и по томе? Нама је обећано Господом Христом наше спасење. Он нам је обећао Царство Небеско. Он је приликом Вазнесења рекао Апостолима: „Идем да вам припремим место“. Ми који смо у Цркви нама је заиста све обећано. И све дато. Јер Господ наш Исус Христос никада није изрекао ни једну сувишну реч, као што ми као људи знамо то да изговарамо. Он је Бог свезнајући и свевидећи и Бог жели да се ми сви људи спасемо. Нама је обећано спасење. Зато апостол Павле у посланици Коринћанима каже: „Имајући оваква обећања о љубљени очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа творећи светињу у страху Божијем“. То значи да оно што нам је обећано и дато да то треба да чувамо у страху Божијем, да се браћо и сестре у страху не огрешимо о Бога, да се не огрешимо о Његову љубав, о Његову жртву, и да докле год имамо страх да се не огрешимо нећемо погрешити, нећемо ни помислити да зло учинимо... Којим путем треба да идемо да би задобили и добили оно што нам је обећано а то је пут Христов, пут који води у живот вечни, за којег је Господ Христос рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Када би човек имао такву веру и смирење он не би смишљао разне путеве у свом животу. А људи ако хоће да дођу до некога циља он ће да измисли хиљаду путева али сви путеви не воде у рај. Постоје два пута: онај који води у живот вечни и у муку вечну. Од моје и твоје вере у Бога зависи за кога се опредељујемо, коме се жртвујемо и за кога се жртвујемо. Људи се жртвују за свашта, али те жртве нису спасоносне. Спасоносна је жртва који себе жртвује за Бога, који жртвује за заједницу, који чува заједницу а ми смо заједница Божија, који унапређује да та заједница узраста, да расте. Али ако човек сам не расте неће моћи да допринесе заједници да расте, а такав човек неће ни да се поучи од заједнице, а ми смо заједница Божија, ми смо творевина Божија, рукосад Божији. Кад говорим о Божијим обећањима о каквим обећањима говори апостол Павле и шта је ту по среди? То су обећања да ће се Бог уселити у душе оних који очисте себе и који се не дохватају нечистоте како рече Апостол Павле, тј. да ће Бог живети у таквим људима, онима који се труде да очисте себе. Нико од нас није без греха, а најмањи грех прља човека и његову душу. Богу треба да будемо благодарни што нам је дао та духовна средства да можемо да очистимо и душу и тело, а то је на првом месту покајање, а онда свете тајне и врлине, и то је као врхунац свих врлина причешће, сједињење са Христом. Ми се причешћујемо како ради вечнога живота и очишћења својих грехова. Бог ће бити Отац свима који се трудимо да се чистимо. Ако се чистимо онда ћемо бити Божија деца, синови и кћери Божије. Ово су обећања која заслужују подвиг и сваки труд са наше стране. Али када ми са наше стране уложимо и труд и подвига и добродетељи онда Бог нам шаље снагу, моћ да издржимо у том свом подвигу, у своме труду, за све нам је потребан труд. А највише нам је потребан труд за спасење, без труда се не може остварити ништа. Лењ човек не може ништа да постигне мрзовољан је... Бог тражи да ми направимо први корак ка добру, а онда ће нас његова рука прихватити и водити да чинимо добро. Ако заборављамо жртву Божију према нама хоће ли Бог примити нашу жртву? Неће. Жртва је узајамна и жртвујем се за другога да би се други жртвовао за мене, дајем се за другога да би се други дао за мене. Не можемо добити нешто ако пре тога не дајемо. Дакле, браћо и сестре како се ми можемо очистити да би се у нас уселио Бог? Помоћу светих јеванђелских врлина.“

У наставку беседе Преосвећени је истакао питање греха и страсти и нашег односа према њима:

„Прљају нас греси и страсти, управо које прљају боголику душу нашу, и богознано тело. И душа и тело је за Господа, зато нам Апостол каже да очистимо и душу и тело. Ми хришћани знамо како треба да чистимо тело а како душу. Само у чистом срцу у чистој души у чистом сасуду човековог бића може се уселити сила Божија и дух Божији. Да се замолимо Богу да се моли да се Дух Свети усели у нас, а када се Дух Свети усели у нас, Он ће нас водити и руководити. Он ће нам казати шта је добро а шта није добро. Треба да чувамо Духа Светога којег смо задобили. Сви ми који смо крштени задобили смо Духа Светога, јер када смо се крстили ми смо се у Христа крстили и обукли. Само је питање да ли чувамо то што смо задобили? Ми смо задобили благодат, али браћо и сестре и благодат како се задобије може да се изгуби. Али у нама је Бог толико био милостив да нам је дао покајање како бисмо повратили изгубљену благодат. Када човек изгуби благодат онда је он изгубио Бога, јер се ми спасавамо благодаћу Божијом. И опет ћу поновити, да нема ниједнога богослужења у нашој цркви да не кажемо: заштити спаси и помилуј и сачувај нас Боже благодаћу својом. Шта је благодат Божија? Христос који нам је обећао спасење и Царство Небеско. Онај Христос који нам је отворио врата Раја која је човек затворио када је почео да слуша себе. Бог је дошао да нас спасе, Бог је отворио врата Раја, хоћемо ли ући у Рај, зависи од мене и од тебе и од благодати Божије.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ светим Причешћем, који је дошао да заблагодари Богу на почетку нове грађанске године.

ђакон Александар Ђорђевић