Након прочитаног Јеванђеља по Луки, Владика се обратио сабраном народу:

„Помаже Бог, драга браћо и сестре. Данашње Јеванђеље које смо сада чули врло је кратко, али је веома поучно. Улива нам наду, улива нам веру, уливана радост. И овде, како рече данашње Јеванђеље, како је Господ послао своје ученике у свет да проповедају Јеванђеље. И како је он апостолима дао власт, божанску власт, да стају на сву силу вражију и на скорпију и да им ништа неће наудити. Погледајте, браћо и сестре, како је ово данашње Јеванђеље охрабрујуће за свакога од нас. А највише охрабрујуће за онога који има вере у Бога. Јер онај ко има вере у Бога, како и каже сам Спаситељ, њему је све могуће. Њему је заиста могуће и да стаје и на највећу змију отровницу, а да му ништа не фали. Толико је вера снажна. Али вере нема без смирења. Христове речи да апостолима даје власт да стају на скорпије и на сву силу вражију су заиста јаке речи и можемо се упитати, како су уопште апостоли могли да приме ову реч Христову. Ајде сад да ми будемо искрени. Сад кад би се појавила нека змија, да ли би ми смели да станермо на њу? Чини ми се да не бисмо имали такве вере. Одмах почињемо да сумњамо да нас неће ујести, а сумња рађа страх. Е ту опет, браћо и сестре, долазимо до вере. Апостоли су те речи Христове примили с вером. Код њих нема никакве сумње, није је било јер су они имали јаку веру. Они су веровали у сваку реч Христову да је она спасоносна. И зато су то прихватили са љубављу и смирењем. И зато кад су се вратили и казали Господу да им се и демони покоравају, он каже да је добро то, али се томе немојте радовати што вам се и демони покоравају, него каже, радујте се што су имена ваша написана у књизи живот. Пазите. Веће је то да нам име буде написано у књигу живота, него не знам каква чуда да чинимо у овоме свету. Јер ако су нам имена записана у књигу живота, онда значи да смо спасени. Онда ми још овде и сада осећамо своје спасење.

И све у свему да поновим, овде је у питању вера. Вера, браћо и сестре, вера и поверење у Христа, поверење у речи његове. А онај човек који има веру у Христа и живи по том вером, у њему нема страха. Зашто? Зато што је у њему вера и зато што је у њему љубав. Она божанска љубав. А љубав, како каже Христос у Јеванђељу она изгони страх. Где нема вере, где нема љубави, и где нема смирења ,онда ту страх царује. Онда у човеку царује прелест, то значи обмана. Прелест је обмана јер мислимо да је исправно све што радимо. Све што говорим, све што мислим и како поступам да је то исправано. И никако да то проверим јер ако почнем да проверавам себе, онда ћу да окрњим од своје сујете. Ако почнем да проверава себе, онда ћу свакако видети да сам у заблуди, а онда нећу имати вере да се исправим, да се поправим, да прихватим. Човеку без смирења можеш да говориш колико хоћеш: немој, човече, да идеш тамо, он ће да иде. Зато што је сигуран у себе зато што је саможив.

Дакле, браћа и сестре. Зашто тамо нема сумње где је љубав и где је страх Божији? Зато што онај који верује и не припада себи, он има веру и он не припада себи, већ припада ономе у кога верује. То вам је исто у љубави. Кад заиста волимо човека. Ми онда више не сумњам у њега. Ми смо отворени према њему јер је и он отворен према мени. И онда му све поверавамо и кажемо „еј брате, пријатељу мој, је л' си ти нешто приметио да није код мене у реду?“ Јер ће пријатељ пријатељу заиста искрено да каже што јесте, а што није. И ту нема љутње. Зашто? Зато што је љубав и зато што волимо тог човека и верујемо да нам је он заиста истину каже. А кад нема љубави онда нема ни поверења, онда нема ни вере, браћо и сестре. Још нам вера помаже да се ослободимо самога себе. Вера, права вера, јеванђелска вера ослобађа свет у мени. Онај свет који сам ја створио или начинио, али вера ослобађа и свет око мене. А онда ако смо слободни онда нисмо робови. Тако каже апостол Павле. А човек док све мисли о себи високо, он је заиста прави роб. Али не примећује, не схвата да је у ропству. Чим си себе оградио собом, а не са људима, с другима, са ближњима онда си роб, јер си себе изопштио из заједнице. А без заједнице ми се не можемо ни спасити.

Дакле вера нас ослобађа до самих себе, али и од много ствари у нашем животу. Вера нас ослобађа од многих предмета којима сами себе често затрпавамо. Дакле, и такав човек верује у оне речи Христове које је Господ казао. Као што рекох: „све је могуће ономе који има вере“. За све ово треба и да, послушамо речи светог апостола Павла који каже да „вера ваша не буде у мудрости људској“. Пазите. „Да вера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“. Е то је оно кад се човек узда у себе, а не узда се у силу Божију. Сила Божија није са њим, а кад сила Божија и моћ Божија није са нама, онда се онај други нечастиви поиграва са нама, па као што кажу, савија како он хоће. А ми смо њему онда послушни, уместо да будемо послушни ономе који нас је ослободио и од греха и од смрти и од гордости и од свега. Али не, њега не слушамо овога другога слушамо јер нас он наговара: „немој да верујеш у Бога, немој да слушаш Бога, немој да слушаш другога, само слушај мене и себе.

Дакле, браћо и сестре, ово што каже апостол Павле да вера наша буде у сили Божијој, а не у мудрости људској, значи да је по својој садржини вера хришћанска несравњено шира, она је и дубља од сваке људске мудрости. И опет како каже Свето Писмо мудрост пред Богом је лудост, људска мудрост пред Богом је лудост. Дакле, браћо и сестре, и таква вера ослобађа човека од сваког знања које не приводи човека Богу. Јер кад мислимо да нешто знамо, а поготово ако не проверавамо, онда лако долазимо у заблуду. Дакле, зашто нам ово апостол Павле каже? Каже нам јер силом Божијом људи постају моћни, они постају силни, али не својом силом, већ Божијом. Зато су апостоли и рекли у име твоје Господе нам се и демони покоравају. Не у име њихово, јер они носе Христа у себи, а ко је са Христом и ко Христа носи у себи, увек је победник и никад неће бити губитник. А сваки човек који нема Бога у себи је највећи губитник. Дакле, човек са вером постаје и силан и моћан, јер како каже свети цар Давид: „Богом смо моћни“. Стога кад смо Богом моћни, нема ни греха, ни смрти, ни зла који може да овлада човеком, јер живи по вери. И ако чува у себи благодат Божију, односно, ако није горд. У Јеванђељу стоји да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Ако хоћемо да имао благодати, треба да се смиримо, да се смирио пред собом, пред Богом и пред другима.

Браћо и сестре, нема ни греха ни смрти који може да савлада Христовог човека. Могу да наиђу искушења. Само ако погледамо у житијима светим како су наилазила искушења, али они нису губили веру, нису пали у очајање када су наилазила искушења, јер су се уздали у Христа, а не у себе. Управо та свепобедна сила Божија је очигледна код светитеља, апостола, мученика по мери вере њихове. И само као сила Божија ношена праведницима и светитељима хришћанска вера је могла издржати сва гоњења, све невоље које је Црква и народ Цркве издржао све ово време.

Зато нам треба, по речима апостола Павла, да наше реч наша буде у благодати. А она ће бити ако мудро живимо и она ће бити реч ако исправљамо себе. Најгоре је када човек каже да се труди да се поправља, то каже, али на томе остаје, ништа се не бори. Мисли да је довољно то што је казао „ја се поправљам“. Аман покажи плодове, кажемо да се кајемо, све је то лепо, а где су нам плодови покајање. Кажемо да смо смирени, а где су нам плодови смирења. Кад имамо све то, онда наша реч неће бити у људској мудрости, него у сили Божијој. Нека нам Господ помогне да имамо такву веру као што су имали апостоли када их је Господ послао да проповедају Јеванђеље и да стају на змије и скорпије и на сву силу вражију. Немојмо да се заносимо и да мислимо да имамо веру, имамо је, хвала Богу, али треба проверити да ли је она јака, да ли је она јеванђелска, да ли је она вера која се претаче у дела или ми је само вера на језику. И мислим, рекао сам да верујем ако ме неко питао. Хоће ли нас таква вера спасити? Наравно да неће, спасиће нас вера која плодове доноси. Спасиће нас она вера којом ми живимо. И зато и ми као и апостоли, који су гледали Христа, разговарали са њим, видели шта све чини, што је могло да их утврди у вери, али су они увек говорили „Господе научи нас да верујемо“. Ако су то могли да кажу апостоли, светитељи, што ми не кажемо и мислимо да верујемо. Лепо је и треба да мислимо, али и веру да покажемо на делима. Јер вера без дела је мртва, као што су и дела без вере мртва. Ако дела чиним за себе и у име моје, а не у име Божије, немамо користи од тих добрих дела. Али морамо једно знати, ниједна кап добра коју учинимо у овом животу, неће остати не награђена пред Богом, као и ниједна кап зла неће остати некажњења. А ми ваљда сви желимо себи добро, па кад желимо себи, пожелимо и другима. Нека сте срећни и Богом благословени.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић