Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио верном народу, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данашње јеванђеље нам говори о Васкрсењу. Тако да је и данашња беседа управо базирана на васкрсењу. Чули смо такође данас како су садукеји дошли код Христа да га кушају јер они нису веровали у васкрсење за разлику од фарисеја. Садукеји су дошли и постављали таква питања Христу да би добили некакав одговор који њима одговара. Исто је и са нама, волимо само одговоре који нама одговарају. Ону су наводили примере Мојсијевог закона и пример жене која је имала седморицу мужева. Они питају Христа чија ће она бити жена након смрти јер је удавана 7 пута, а Он им одговара да мртви нити се удају нити се жене, већ живе као анђели. Све земљаске разлике које су међу људима, нестају. А, нестају јер људи када Васкрсну, како то рече преподобни отац Јустин Ћелијски, такви се људи онебесују. Све што није у Христу и за Христа, пропада. Све што је ван Христа почиње да се суши. Наша смрт ако не умиремо са вером у Христа да ћемо васкрснути онда заиста нећемо васкрснути за живот вечни већ за други живот, без Бога. Када живимо са Христом ми са Христом и умиремо. Господња смрт за нас је победа јер је Он својом смрћу уништио смрт и својим васкрсењем даровао живот вечни. Христово Васкрсење за верујуће хришћане постаје и њихово. Шта је то загробни живот? То је живот после смрти и то је оно што човек не би смео да сметне са ума јер круна Символа вере јесте чекање васкрсења мртвих и живот будућег века. Ако смо свесни тога, будућег века, онда ћемо другачије и живети у овом свету. Знамо да овај свет пролази али да није неважан. Живот у овом свету је врло важан јер каквим животом овде живимо или задобијамо Царство или губимо. Зато не смемо да га схватимо од данас до сутра већ да благодаримо Богу што нам је Он дао овај живот да њиме купујемо Царство. Живот после смрти је живот после биолошке смрти тела. Човек је незајажљив и све тражи веће, па је пао у гордост и нечастиви му говори да може да буде и већи од Бога. Устао је човек и Бог му није бранио да дигне свој глас. Како нам је говорио покојни Владика Атанасије на факултету, камо лепе среће да је Бог узео за уши Адама и изударао га, ми не бисмо били изгнани из раја. Али, да је Бог тако поступио, Он не би био Бог љубави и слободе. Та слобода је таква да морамо схватити да није слобода да чинимо и радимо шта хоћемо, већ је слобода да уздржимо себе од греха, злобе и пакости. Слобода је да учинимо добро, то је слобода која нас ослобађа. Свака друга слобода нас заробљава. Све нам је дато, све нам је слободно али није све на корист. У нашим рукама није време у смислу да знамо колико ћемо живети. Онај који нас је створио брине о свему томе и зна колико нам је шта дато и за шта. Он нам је овај живот дао да се покајемо, да се променимо како бисмо задобили Царство Божје. Овај живот нам није дат да исправљамо само друге, већ на првом месту себе. Ми када смо и хтели некоме нешто да кажемо, изазвали смо његов гнев и то из гордости јер мисли да није заслужио да му ишта ико каже. Потребно је научити се да слушамо јер је у послушности спасење. Зато оци и кажу да је послушност већа од поста и молитве. По православном учењу, једна од главних јевнађелских истина је да после смрти тела, човекова душа, која је створена за вечност, продужава да живи. Не живи овим животом, већ оним вечним и непролазним. Живи вечним животом да вечно живи са Христом и са светима. Душа је вечна само уколико је са Христом и у Христу. Али, ако душу одвојимо од Христа, она умире као и све када се одвоји од Христа. Јесте душа бесмртна али Христос даје бесмртност. Ниси ли са Христом, живиш за привременост. Одвоји ли се душа од Христа, она умире и пре телесне смрти. Често говорим да постоје две врсте смрти. Телесна долази онда када дође време, али духовна је много опаснија јер умиремо без Христа. Човек је боголико биће, зато је и бесмртно. Биће које је саздано за живот вечни. Ако размишљамо тако онда треба да се запитамо да ли ћемо овај живот проћердати тек тако. Нама овај живот није дат да га преспавамо већ да будемо будни. Када спавамо не знамо са које нам стране долази зло, али када смо духом будни, можемо дати отпор нечастивој сили да нас она не обузме. Господ наш Исус Христос поступа са човеком као са бесмртним бићем кога је смрт унаказила јер рекох да је плата за грех смрт. Смрт је човека унаказила и учинила га смртним и зато таквог човека треба лечити и спасавати од смрти бесмртношћу. Зато је Господ дошао у овај свет и страдао. Шта да кажемо о Христовим претрпљеним мукама, називали су га разним именима али је све у смирењу трпео и све је то трпео ради нас и нашег спасења јер се његова реч мора испунити, а рекао је да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Христово јеванђеље је јеванђеље о вечном животу човековом. Животу које почиње на земљи, а продужава се у вечном животу. По учењу Христовом овај свет је темељ на коме се зида живот вечни или се пропада. Бог је човека позвао да у овом свету зида кућу живота на темељу Христовом. Тај темељ нико није успео да разори, а тај темељ је Црква. Толико векова је устајано на цркву, али цркву нико није срушио нити ће то успети. Ко год је покушао да води борбу са Богом и црквом никада није успео. Наш Свети Владика Николај поставља питање о вечном и животу и смрти и одговара да није смрт крај свега већ је она почетак новог правог живот и додаје, веруј у васкрсење Христово и веруј у загробни живот и у опште васрксење. Видимо да је вера основ свега јер вером усељавамо Бога у себе. Зато, ако ми не верујемо у загробни живот, онда наша вера није исправна и немамо никакве користи од вере. Наш живот треба да буде прожет вером у васкрсење.

Нека нам Господ дода вере да верујемо да постоји живот вечни, загробни живот и да се сећамо тог живота док ходамо овом земљом, јер ако не верујемо у загробни живот, наша вера није исправна. Наш живот је усмерен на будући век док је овај свет пролазан али не и небитан.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић