После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, свети апостол Павле, који се пре звао Савле, је био један најобразованији човек тога времена. Човек који је изучио све науке које су у то време постојале. Човек који је имао сву моћ и сву власт. Могао је да ради шта хоће и радио је све док се није срео са Христом и осетио ту празнину у себи да све то што је поседовао у себи у ствари је ништа, да је то празно. Када се срео са Христом и када је био испуњен Христом у себи тада је могао да каже да све што је до тада имао и поседовао сматрао је трицама. Докле год ми не оставимо себе, своје гордости, не може Христос да се усели у нас. Када човек испуни себе собом у њему нема места за Христа већ само за онога који је био и јесте против Христа. Када човек има Христа у себи испуњен је Богом, а да би човек био испуњен Богом треба да поседује хришћанске јеванђелске врлине. Треба да поседује ону основну врлину преко којих задобија све друге врлине, а то је врлина смирења. И Апостол Павле се бусао у прса и мислио да нема нико јачи од њега али када се срео са Христом осетио је своју слабост. Зато Апостол и каже да нема ништа, ни на небу ни на земљи што може да замени Христа, да заузме Христово местои у свету, у човеку, међу људима. Не само да замени него је и штета било шта упоређивати са Христом па ма то била и истина којом живимо, ма то била и љубав коју носимо у себи, ма то било шта у овоме свету. Свет то ако не води порекло од Христа не само да није од користи него је и штетно и погубно за човека. Познати Христа истински сазнати шта је Он, ко је Христос и шта доноси човеку и роду људском је знање које човек са радошћу претвара у свезнање. Када спознамо Христа ми улазимо у свезнање јер смо спознали онога који нам је најпотребнији. Спознали смо Спаситеља и Избавитеља света. Спознали смо онога који нас воли. То је оно што никада не би требали да сметнемо са ума, да нас Бог воли и да треба да осетимо ту љубав. Ако немамо љубави у себи или имамо љубав према себи и према ономе што нам чини задовољство то није права љубав. То је љубав која обмањује и која је од данас до сутра и тако се човек просто уљушкава сматрајући да је у вери и побожности, а никако да то испита. Јеванђеље и Свети Оци нас уче да никада не смемо да се опустимо. Не смемо никада сметнути са ума да нам је најпотребнији Христос Спаситељ и о томе нам најбоље сведочи искуство светих људи да право христопознање, у ствари, предстваља то свезнање. Да би спознали Христа мора прво да упознамо себе. Ми најчешће познајемо себе онако како желимо да јесмо. Да ли јесмо такви? Да ли сам заиста добар како себе сматрам да сам добар? Чиме то проверавамо? Собом? Слаби смо. Ми нисмо мерило. Наше мерило је Христос, Црква, Јеванђеље. Наше огледало је Христос, Црква, Свети Оци, то је наше огледало где треба да се огледамо. Не да видимо само спољашњост нашег листа него и да сагледамо и ону најмању мрљу што имамо у нама. Ко је без мрље и ко је без греха? Има и оних који мисле да су безгрешни. Има и оних који неће да прихвате никакав савет. Дакле, браћо и сестре, када човек позна Христа како треба он сазна шта му треба и за овај и за онај свет. Спозна шта му треба за овај пролазни живот али и за онај непролазни и за живот који нас чека. То стално чујемо на богослужењима када читамо Символ вере: Чекам живот вечни. Док човек чека он је у будном стању. Док човек чека да му лопов не би обио кућу овај му неће обити али ако је заспао овај ће му обити. Позвани смо да чувамо оно што смо задобили, а задобили смо све дарове Божије. Нико намне може ништа тако дати као што нам може дати Господ наш Исус Христос. Када је човек тога светан онда ће схватити да је мали и слабашан. Ако тако схвати молиће се Богу да га не обузму гордост и сујета, да га не обузме тако високо да мисли о себи. Зато свети апостол Павле оставља све тојест дотадањи начин живота, а знамо да је гонио Христа и Цркву Христову. Да је убијао хришћане који су вровали у Христа. Он све то оставља па и своје богатство јер је имао велику имовину и срце и душу и истину своју и тражи Истину Христову. Нашао је. Тражите и наћићете. Куцајте и отвориће вам се. Зар нам треба, браћо и сестре, више шта од тога. Треба да се научимо како треба да тражимо и да куцамо. Да се научимо како треба да изађемо пред онога који је већи и од мене и од тебе. Ако идемо код човека да му нешто тражимо да нам да па почињемо одозго да му наређујемо неће ти дати. Ако га замолимо и покажемо смирење, да покажемо ту унутрашњост и да човек види да нама заиста треба то што тражимо, даће ти па био окамењен. Све то што је апостол Павле имао је без Христа мало да би могао бити смисао и циљ човековог бића и живота. Он због Христа сматра све за трице. И себе сматра за ништа. Он, који се од свих најискреније борио против Христа и свега Христовог али када га је светлост Христова дотакла на путу у Дамаск Савле постаје сасуд благодати Божије. Христос га је питао: Савле, Савле зашто ме гониш? Он у оном магновењу и бунилу каже: Господе, ко си ти? А Христос му каже: тешко ти је противу бодила праћати се. Ето видите како ми знамо, Боже опрости, неки пут и да се праћамо итекако само да би доказали себе, своју сујету и гордост. Оног тренутка када је апостола Павла обасјала светлост Христова у њему се све преврнуло, кажу Свети Оци. Другим речима, у њему се све пробразило. Он више не жели да гони хришћане него жели да буде хришћанин али бити хришћанин без Христа је немогуће. Када је прогледао он је сву истину у Христу угледао и зато је и нама потребно да нас обасја светлост Христова. Светлост Христова која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. То је најважније за човека, да задобијемо Христа. То је оно што се од човека никада узети не може. Све изгубити само Христа добити је оно најважније. То је и оно што је наш савременик Св. Јустин говорио: Све за Христа, а Христа низашата. Он је то благо које се нашло у пољу и када га је човек нашао све је продао да би то поље купио и то зрно блага узео јер је знао да то мало зрно блага више вреди него ли сво његово богатство и његова имовина. Ако задобијемо Христа задобили смо све што смо изгубили јер ништа неће пропасти оно што ми изгубимо ако Христа задобијемо али све што задобијемо, а Христа нисмо задобили све то губимо кад тад. Све можемо изгубити па било то и људе које смо волели, као што то и бива једног дана. Љубав коју смо давали, срећу коју смо изгубили, све то можемо повратити ако задобијемо Христа. Знајмо да са Христом све добијамо, а без Христа све губимо.

Нека би нам Господ помогао да и ми, попут Апостола Павла, кажемо да све дајем за Христа, а Христа ни за шта. Да и ми попут апостола Павла све сматрамо у овоме свету за трице и кучине. Да се молимо да буде воља Божија и да се врши воља Божија, а не воља човекова. Да би живели по Божијој вољи нама треба вере, браћо и сестре, треба нам труд, пост, молитва, треба нам добродетељи. Дакле, оно што малопре негде споменух, најважније је да заиста схватимо да нас Бог воли и са тим осећајем у нама ће се пробудити воља и жеља да још више и све воше волимо Бога и другога. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић