СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

Дана 24. фебруара 2024. године, на празник светог Власија и светог Ђорђа Кратовца, Његово Преосвестенство епископ шумадијски Г.Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац уз саслужење свештеномонаха Архимантрита Јевтимија, архимандрита Онуфрија, архимандрита Петра, јеромонаха Пајсија и свештеника Вукашина Симоновића и Бојана Стојадиновића.

Након прочитаног Јеванђеља епископ се обратио верном народу богонадахнутим речима:

У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ако пажљиво са разумевањем, а изнад свега са молитвеношћу читамо свето Јеванђеље онда ћемо лако запазити да се у њему највише говори о љубави. Тако да, највише речи је записано као љубај у Јеванђељу. И данашње Јеванђеље које смо ми данас читали које је записао свети апостол и јеванђелист Јован говори управо о љубави. Овај апостол заиста је у Цркви с правом назван апостол љубави, јер кад је он хтео да објашњава шта је Бог, он је рекао само једну реч “Бог је љубав” и зато у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ово вам заповедам да љубите једни друге”. Каже даље” ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас”. Заиста љубав је чудотворна моћ. Тамо где је љубав тамо је и жртва, тамо где је љубав тамо је и поштовање, тамо где је љубав тамо човек са лакоћом односи невоље које га сналазе у животу, тамо где је љубав тамо је спасење, тамо где нема љубави нема ни спасења. А где је љубав ту је и трпљење браћо и сестре, зато Јеванђеље каже” трпљењем свијим спасавајте душе своје”. И заиста браћо и сестре, Бог је ту своју љубав највише излио на човека. Само је сада питање да ли је човек свестан те Божанске љубави. Ако смо свесни онда ћемо на ту Божанску љубав одговорити бар колико је то могуће, нама смртнима и грешнима нашом људском љубављу. Зашто је Бог дошао на овај свет, зашто се родио, зашто је страдао, зашто је васкрсао, зашто се вазнео, зашто је трпео све ово?Па опет ради човека. И то кад кажемо реч човек то данас све више и више омаловажава ту реч.А бити човек, а не било какав, бити Божији човек, е то је највеће достојанство. И заиста, човек је тек онда човек када је љубав. Јер шта је човек, човек је слика и прилика Божија и ако је Бог љубав , а јесте, онда и човек који је слика и прилика Божија треба да буде одраз те Божанске љубави.Врло је важно питање шта је човек и који је циљ његовог живота. Подносити човека, али са љубављу, а тамо где је љубав тамо нема страха. Јер како каже Јеванђеље “Љубав изгони страх”. Тамо где нема праве љубави, него само оне емотивне, та љубав је најопаснија када се претвори у мржњу. Да неког волимо до сржи, али ако нам тај човек укаже на грешку, укаже на нешто што није добро ми онда са тим човеком престанемо да говоримо, престанемо да разговарамо. А то значи да у том човеку ништа од оне искрене Божанске љубаву нема, то је само она телесна љубав која је од данас до сутра. Само је Божанска љубав непрестана.Нажалост неки људи стављају љубав на нека места где јој није место. Стављају љубав тамо где је страст, стављају љубав тамо где је пожуда, кад нестане страсти тад нестане и љубави. У томе и јесте наше хришћанско, да следимо или бар да се трудимо да волимо сваког човека јер Бог воли, као што говори, сваког човека. А то и јесте велика утеха за нас који грешимo, који падамо, који тонемо, да имамо тај осећај да нас воли онај што нас воли више него што нас воли отац, мајка, брат, сестра. Е то је та љубав, та жртвена љубав и човек са таквом љубављу се заиста и труди да не повреди онога кога воли. Тамо где је љубав онда ћемо лако да поднесемо и непријатеља свога, мада ми се често изговарамо на непријатеље, а уствари не сагледамо себе, и тако уместо љубави прелазимо у мржњу, тако што друге осуђујемо. Зато ће и цар Давид рећи “шта је човек да га се сећаш и син човечији да га походиш, учинио си га мало маљим од анђела славом и чашћу овенчао си га”. Заиста човек је тек онда човек када је љубав, али не плотска већ духовна љубав. О човеку се много писало, пише се и писаће се, дају се разна објашњења и дефиниције шта је човек, ко је он и шта бива са њим. По речима светих отаца човек је онакав какав је његов однос са Богом и са ближњим. Не можемо мислити да Богу угађамо, а да ближњег не волимо, или ако нас неко исправља ми се бунимо јер нас гађа у центар нашег ега и гордости.Бог је постао човек али је остао Бог, ми верујемо у Христа Богочовека. Христос је узео тело да на покаже да Он хоће да разуме човека и то је велика радост за нас. Ми Бога хоћемо да поставимо као стражара, па кад чинимо добро да он гледа, а кад грешимо хоћемо да му кажемо да се Он склони мало да не види наше слабости. Бог не тражи ниста више да Њему чинимо од онога што треба ближњима да чинимо. Не смемо да осуђујемо, јер суд је Божији, а не наш. Бог је дуготрпељив али и Богу знају да пукну трпила. И Бог може да нас прецрта из кљиге живота као што често ми умемо ближње да прецтрамо. Такви људи себе сматрају свецима и они говоре о моралу. А где ћеш већи неморал него да се огрешиш о Бога и о другога. Браћо и сестре питање и назначење нашег живота је од највеће важности јер се тиче смисла човековог постојања на земљи. Да ли се трудимо да се угледамо на Христа, апостоле, на свете оце, на добре људе. Човек који само себе хвали он је спреман да другога закопау земљу. Кад нам неко каже ниси добар то нас заболи, уместо да кажемо хвала ти што ми рече треба да се исправљам. Ми кроз овај живот започињемо или не започињемо живот у оном свету. Ако прођердамо овај живот на земљи неће нас бити на небу. Браћо и сестре ако о себи високо мислимо, ако се уздамо у богатство онда смо ми тиме заменили Бога. Кажу дирни у богатство богатога па ћеш видети његову веру, његово хришћанство и љубав. Не смемо своје назначење да сметнемо са ума, колико се трудимо, колико се молимо, колико нам је смирење, од тога зависи хоћемо ли наследити живот вечни . Тек кад смо спремни да се суочимо са свим тугама, бригама, невољама у овоме свету тек онда другачије осећамо другога. Не осећамо ли Бога, не осећамо ни човека, ми волимо онога ко нам иде низ длаку, а онај ко нам иде уз длаку њега бришемо. Браћо и сестре, трудимо се да не будемо егоцентрични, човекоцентрични, нарцисоидни, а човек који те особине има себе ставља у центар живота. То што себе стављамо у центар то ће да нам одмогне, другог треба ставити у центар и њему скужити, Бога треба да ставимо у центар. Човек је контрадикторно биће, он је у стању и да воли и да мрзи, да се свети и да опрости, да буде добар али и зао. Бог нам је дао разум да разликујемо шта је добро а шта је лоше. Када кажемо да је неко човек то кажемо за правог Божијег човека, а онај који је нечовек њему људи неће ни име да кажу већ кажу “онај”. Када смо са Богом и он је са нама, онда ћемо бити људи. Браћо и сестре трудимо се да то достојанство човека оправдамо овде на овоме свету, а онда ће нас Бог оправдати горе. Трудимо се да будемо записани у књигу живота, а у њу се уписују само добри, праведни, смирени људи. Нека би нам свети Ђорђе Кратовац кога данас прослављамо био на помоћи. Он који је са 18 година знао да не погази светињу, човека. Он је исповедао Христа и добио је мученички венац и живот вечни, ми треба да се трудимо да добијемо живот вечни.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије присутни су били на трпези љубави коју је припремила мати Евгенија са сестрама.

Свештеник Срђан Ђорђевић