На српски превела и прилагодила: Наташа Јефтић

Уважени учесници! Драга браћо и сестре!

Велика ми је част што имам прилику да Вам се данас обратим и укажем на неке сегменте везане за православне основе породичних вредности. Уверен сам да ће искуство православне Цркве бити драгоцено и онима који нису хришћани.

Разлика међу половима је посебан дар Творца људима, од стране Њега створених. „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их“ (Пост. 1, 27). Будући да су подједнако носиоци лика Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена створени су за целовито јединство једно са другим у љубави: „Зато ће човек оставити оца свога и мајку своју и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело“ (Пост. 2, 24). Утеловљујући првобитну вољу Господњу за стварањем, Богом благословена брачна заједница постаје средство за продужење и умножење људског рода: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме“ (Пост. 1, 28).

Особености полова нису ограничене на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена представљају два различита начина постојања у јединственом човечанству. Потребно им је заједничарење и међусобно допуњавање. Међутим, у палом свету, односи међу половима могу постати изопачени, престати да буду израз богомдароване љубави и дегенерисати се у манифестацију грешне везаности палог човека за самог себе.

Високо ценећи подвиг добровољног целомудреног безбрачја, прихваћеног ради Христа и Јеванђеља, и увиђајући посебну улогу монаштва у њеној историји и савременом животу, Црква се никада није с презиром односила према браку и осуђивала је оне који су погрешно разумевајући жељу за чистотом, омаловажавали брачне везе.

Хришћанство је допунило паганске и старозаветне идеје о браку узвишеном сликом сједињења Христа и Цркве. За хришћане брак није постао само законски уговор, средство рађања и задовољења привремених природних потреба, већ, по речима Светог Јована Златоустог, „тајна љубави“, вечно јединство супружника једно са другим у Христу. Хришћани су у раној Цркви брак склапали црквеним благословом и заједничким учешћем у Евхаристији, што је била древна форма савршавања Свете тајне брака.

Иста вера супружника, који су удови Тела Христовог, је најважнији услов за истински хришћански и црквени брак. Само породица сједињена у вери може постати „домаћа Црква“ (Рим. 16, 5; Фил. 1, 2), у којој муж и жена, заједно са својом децом, расту у духовном усавршавању и познању Бога. Одсуство једномислија представља озбиљну претњу интегритету брачне заједнице. Зато Црква сматра својом дужношћу да призива вернике да ступају у брак „само у Господу“ (1. Кор. 7, 39), односно са онима који деле њихову хришћанску веру.

У складу са древним канонским одредбама, Црква ни данас не даје благослов за склапање брака између православних хришћана и нехришћана. Сагласно пстирској икономији, православна Црква, како у прошлости тако и данас, сматра да је могуће да православни хришћани склапају бракове са римокатолицима, припадницима древноисточних цркава и протестантима који исповедају веру у Тројичног Бога, уз предуслов да благослов за брачну заједницу добију у православној Цркви и да децу крсте и васпитавају у православној вери.

Црква инсистира на доживотној верности супружника и нераскидивости православног брака, на основу речи Господа Исуса Христа: „Што је Бог саставио, човек да не раставља... Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу“ ( Мт. 19, 6; 9). Развод брака Црква осуђује као грех, јер доноси тешке душевне патње супружницима (барем једном од њих), а посебно деци. Изузетно је забрињавајућа тренутна ситуација у којој је велики број бракова разведен, посебно међу младима. Ово што се дешава постаје права трагедија како за појединачне личности, тако и за народ.

Господ је прељубу, која скрнави светост брака и разара брачну верност, назвао јединим прихватљивим разлогом за развод. У случајевима различитих сукоба међу супружницима, Црква свој пастирски задатак види у томе да свим доступним средствима (поучавање, молитва, учешће у Светим Тајнама) заштити интегритет брака и спречи развод. Свештеници су, такође, позвани да воде разговоре са онима који желе да се венчају, објашњавајући им важност и одговорност корака који се предузима.

Нажалост, понекад, због грешне несавршености, супружници нису у стању да сачувају благодатни дар који су примили у Тајни брака и да сачувају јединство породице. Желећи спасење грешника, Црква им даје могућност за исправљање и спремна је, после покајања, да им допусти приступ Светим Тајнама.

Црква је у складу са животним околностима, поред прељубе и уласка једне од страна у нови брак као разлоге за развод уврстила и отпадништво супружника од православља, противприродне пороке, немогућност испуњавања брачних дужности, које је настало пре брака или је било последица намерног самоповређивања, болест од лепре или сифилиса, дуготрајно одсуство уз непознато место пребивалишта, осуда на казну уз лишење свих имовинских права, угрожавање живота или здравља супружника или деце, полни односи међу блиским члановима породице, проституција, приморавање супружника на превару или проституцију, неизлечиве тешке душевне болести и злонамерног напуштања једног супружника од стране другог. У нашим данима, ова листа може бити допуњена разлозима као што су СИДА, медицински потврђен хронични алкохолизам или зависност од дрога, извршен абортус уз неслагање мужа или, у другом случају, уз приморавање од стране мужа.

Црква не утиче на људе да ступе у други брак. Међутим, након законског црквеног развода, према канонском праву, невином супружнику је дозвољен други брак. Лицима чији се први брак распао и прекинут је њиховом кривицом, дозвољено је да ступе у други брак само под условом покајања и испуњења епитимије изречене у складу са канонским одредбама од стране Архијереја. У оним изузетним случајевима када је дозвољен трећи брак, период епитимије се, по правилима Светог Василија Великог, повећава.

Домаћу цркву чине мушкарац и жена који су заједницом љубави, сједињени у браку и стреме ка Христу. Плод њихове љубави и заједнице су деца, чије је рађање и васпитање, по православном учењу, један од најважнијих циљева брака. Породица као домаћа Црква је јединствен организам чији чланови живе и граде своје односе на основу закона љубави. Искуство породичне комуникације учи човека да превазиђе грешну себичност и поставља темеље за здраво друштво. У породици, као у школи побожности, формира се и учвршћује исправан однос према ближњима, а самим тим и према свом народу, према друштву у целини. Живи континуитет генерација, почевши од породице, налази свој наставак у љубави према прецима и отаџбини, у осећању укључености у историју. Због тога је толико опасно уништавање традиционалних веза између родитеља и деце, чему, нажалост, у великој мери доприноси и начин живота савременог друштва. Улога породице у развоју личности је изузетна, не може бити замењена нити једном другом друштвеном или државном институцијом. Уништавање породичних веза је неизбежно повезано са поремећајем у нормалном развоју деце и оставља дуг, понекад неизбрисив, траг на њиховом читавом животном путу.

У прехришћанском свету постојала је идеја о жени као о бићу нижег реда у поређењу са мушкарцем. Црква Христова је у потпуности обзнанила достојанство и призвање жене, дајући јој дубоку верску основу, чији је врхунац поштовање Пресвете Богородице. Према православном учењу, благодатна Марија, благословена међу женама (Лк. 1, 28), открила је сама собом онај највиши степен моралне чистоте, духовног савршенства и светости до којег је човечанство могло да се уздигне и који превазилази достојанство анђелских чинова. У Њеној личности је освећено материнство и потврђена важност женског рода. Добровољним учешћем Богородице савршена је Тајна Оваплоћења; тиме је Она укључена у дело спасења и препорода човечанства.

Црква веома поштује јеванђелске жене мироносице, као и многобројне личности хришћанки прослављених подвизима мучеништва, исповедања и праведности. Од самог почетка постојања црквене заједнице, жене активно учествују у њеном организовању, у литургијском животу, у делима мисије, проповеди, образовања, доброчинства. Иако високо цени друштвену улогу жена и поздравља њихову политичку, културну и друштвену равноправност са мушкарцима, Црква се истовремено опире тенденцији да се умањи улога жене као супруге и мајке. Темељна једнакост достојанства полова не укида њихове природне разлике и не означава идентитет њихових призвања како у породици, тако и у друштву.

Црква не види назначење жене у простом подражавању мушкарцу и у надметању с њим, већ у развоју свих способности које јој је Господ дао, укључујући и оне које су својствене само њеној природи. Не стављајући нагласак само на систем расподеле друштвених функција, хришћанска антропологија женама приписује много више место од савремених атеистичких идеологија. Жеља да се униште или умање природне поделе у јавној сфери није карактеристична за црквени ум. Полне разлике, као и друштвене или етничке разлике, не ометају приступ спасењу које је Христос даровао свим људима: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Међутим, ова сотириолошка констатација не значи вештачко осиромашење људске различитости и не треба је механички преносити ни на какве друштвене односе.

Врлина целомудрености, коју проповеда Црква, основа је унутрашњег јединства људске личности, која мора остати у стању хармоније душевних и телесних сила. Блуд неизбежно нарушава хармонију и интегритет човековог живота, наносећи озбиљну штету његовом духовном здрављу. Разврат отупљује духовни вид и стврдањава срце, чинећи га неспособним за праву љубав. Срећа пунокрвног породичног живота постаје недоступна блуднику. Дакле, грех против чедности повлачи и негативне друштвене последице.

Порнографија, која представља експлоатацију сексуалне жеље у комерцијалне, политичке или идеолошке сврхе, доприноси потискивању духовних и моралних принципа, сводећи на тај начин човека на ниво животиње коју води само инстинкт. Пропаганда порока наноси посебну штету неутврђеним душама деце и омладине.

Људско тело је чудесна творевина Божија и предодређено је да постане храм Духа Светога (1. Кор. 6, 19–20). Осуђујући порнографију и блуд, Црква уопште не позива на презир тела или полне интимности као такве, јер су телесни односи мушкарца и жене благословени од Бога у браку, где постају извор продужења људског рода и исказују чедну љубав, потпуну заједницу, „јединство душа и тела“ супружника, за које се Црква моли током чина венчања. Напротив, оно што заслужује осуду јесте претварање ових чистих и достојних односа по Божијем домостроју, као и самог људског тела, у објекат понижавајуће експлоатације и трговине, осмишљен да извуче себично, безлично, без љубави и изопачено задовољство. Из истог разлога Црква неизоставно осуђује проституцију и проповед тзв. слободне љубави, која потпуно одваја телесну блискост од личне и духовне заједнице, од пожртвовања и потпуне одговорности једних за друге, што је једино могуће у доживотној брачној верности.

Разумевајући да школа, заједно са породицом, треба да деци и адолесцентима пружи знања о полним односима и физичкој природи човека, Црква не може да подржи оне програме „сексуалног васпитања“ који као норму препознају предбрачне односе, а још мање разне изопачености. Потпуно је неприхватљиво наметање оваквих програма ученицима. Школа је осмишљена да се одупре пороку који уништава интегритет појединца, да негује чедност и да припреми младе за стварање снажне породице засноване на верности и чистоти.

Поштујући време, које нам је одредио домаћин, желео сам у неколико главних тачака да вам изложим основе православног учења о породичним вредностима. Она нису само реликт неке давне прошлости, већ у данима у којима се налазимо и у којима се посебно напада породица и нормални односи међу људским личностима, православно предање може пружити аутентични одговор на ова искушења. Како ми то кажемо у Цркви – традиција није обожавање пепела, већ одржавање ватре. Нека би нас топлота јеванђелског учења крепила и надахњивала за све битке, које ћемо морати да водимо да бисмо очували породицу.

Хвала вам на вашој пажњи!