Епископ се обратио вернима богонадахнутом беседом, рекавши:

„Браћо и сестре, налазимо се на крају ове прве недеље Часног поста. Ово је недеља када смо могли да чујемо како нас црква својим богослужењем подсећа да се ових дана и наравно, до краја поста, усрдније молимо. Како треба да отворимо своју душу и срце да се у њега усели Бог, а да би се уселио Бог потребна нам је молитва, пост, уздржање и промена. О тој промени и измени најбоље смо могли чути ових дана кад смо читали Канон Светог Андреја Критског. Ту, ако смо заиста удубили се у суштину и поруку канона, могли смо видети како је овај светитељ саставио канон који из дубине целог човека потреса и враћа га у себе, да сагледа себе да види сва своја сагрешења и прегрешења и да се моли за опроштај грехова. У овом предивном канону излаже нам примере Старог и Новог завета, излаже нам примере како су пророци и праведници приступали Богу, како су веровали и ишчекивали долазак Спаситеља. У Новом завету видимо како сами апостоли моле Христа да их научи како треба да се моле и заиста како смо у току ове недеље поставили почетак великог и Часног поста тако ћемо и наставити и изаћи. Ако смо у току ове недеље мало више се молили, мало строжије постили, али не само храном, већ целим бићем од себе самих. Да постимо прво мислима, да нам мисли не лутају и зато ова сва богослужења нам говоре да саберемо свој ум као што каже молитва, „расејани мој ум сабери Господе“. Ако смо се заиста и мало потрудили да у току недеље саберемо себе у себе и да видимо себе, ми чини ми се нажалост, мање видимо себе и мање завирујемо у себе него што то чинимо када треба завирити у другога. Када завирујемо у другога онда нас нечастива сила подстиче да гледамо грешке другога и почињемо да мислимо о другоме као о грешнику. Нечастива сила највише напада нас онда када хоћемо да се молимо Богу, да мислимо на Бога, да проверимо себе, тада највише напада. Да ли смо данас и у току целог поста дали некоме нешто, поготову ономе који потребује, а видимо да има много таквих. Да ли смо се сетили тих мученика и да ли смо из смирења нешто другоме дали и нешто другоме учинили или смо то што смо учинили урадили успут. Овај пост нам управо говори да колико год посвећујемо времена унутрашњем преображају, потребно је да својим примером покажемо како треба и да и други почну да размишљају о себи. За све ово нам је потребна вера, да појачамо веру, а поготову у време поста, да појачамо молитву, добродетељ. То је управо оно о чему нам говори Свети Јован Златоусти када говори о хришћанину који пости, али поставља питање да ли је нешто исти тај дао другоме или је било све као и пре поста. Каже Златоусти још, зашто се хвалиш да не једеш месо животињско, а како поступаш, једеш у ствари другог човека. Један је Свети отац казао да би дао духовној деци да мрсе колико хоће, само да не осуђују другога и да се више моли. Ако видимо да други не пости, немојмо га осуђивати јер је он већ лишен благодати Божје. Од нашег живота зависи то какав ће нам и пост бити, да ли живимо црквеним животом или по свом угађању. Зато нам је дат овај пост, да променимо себе у својој гордости и сујети и самољубљу. Да заволимо Бога и другога. Немојмо тражити да други према нама чини добро и да се понаша према нама како треба, ако ми то не чинимо према њему.

Зато, браћо и сестре, ако смо темеље овог поста, ових 7 дана поставили како Бог милује, онда ће нам пост бити лак, благословен и осетићемо радост од поста и нећемо туговати што не можемо да једемо нешто. Онда ће сав труд бити на тој муци, зашто не могу, али немојмо питати зашто не једемо мрсну храну него да питамо зашто сам грешан, зашто се не исправљам. Ово су дани када више треба размишљати о својој души и спасењу, да размишљамо да нам једног дана треба поћи са овог света, а шта ћемо пред Бога изнети. Ако се молимо и смиравамо, ако се причешћујемо, исповедамо и кајемо, треба преко целе године радити, а посебно у току поста и сваког поста, да се што чешће исповедамо и причешћујемо. Господ ће нам дати снаге да не паднемо у очајање зато што морамо да постимо или зато што треба да идемо у цркву и да се молимо. Тако ће нас ђаво одвојити од заједнице Бога и људи, а када нас одваја од Бога, одваја нас од самих себе, а ми се од Бога одвајамо када нам слаби вера и зато нека нам Господ дометне вере и молитве, и нека нам дометне добродетељни да бисмо могли очишћени да се зарадујемо празнику Васкрсења Христовог.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Током Свете литургије Светој чаши је приступило мноштво окупљених верника, како би сви заједно на челу са Епископом заблагодарили и узнели молитве Господу.

протојереј Срећко Зечевић