Благољепију сабрања допринело је појање Србских Православних појаца из Београда.

Надахнуто се обратио окупљеним верницима шумадијски Првојерарх:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!

Желим да вам честитам овај највећи, најзначајнији и васељенски најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Васкрсење је темељ наше вере, наде и љубави. Онда можемо да схватимо речи светог апостола Павла који кеже да ако верујемо у Бога само у овом свету, а не верујемо у вечни живот, онда наша вера није права и потпуна. На свакој Литургији када читамо Символ вере, као круну Симола вере, исповедамо да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Вера је да чекамо Онога који ће доћи да суди живима и мртвима, који ће доћи да васкрсне све оно што је у Христу и са Христом умрло. Честитам храмовну славу мештанима овог места. У овом храму смо се сабрали да прославимо распетог и васкрслог Господа и апостола Марка, писца једног од четири јевађеља Христових. Васкрсењем Христовим и вером знамо да ћемо сви васкрснути. Нећемо се овом васкрсењу сви обрадовати, а Васкрс јесте и требало би да буде радост. Својим васкрсењем Господ је уништио смрт и грех. Но, неће се сви обрадовати том васкрсењу. Обрадоваће се они који не виде а верују. Вера је оно чиме усељавамо Бога у себе. Ми вером ходимо, а не знањем по речима апостола Павла. Не можемо знањем упознати суштину Божију у потпуности, али вером можемо сазнати онолико колико је нама потребно за спасење. Обрадоваће се они који не виде а верују. Телесним очима не можемо да видимо оно што виде духовне очи. Телесним очима видимо лепоту творевине Божије, видимо човека као икону Божију. То је велика радост. Али колика је тек радост када нам се отворе духовне очи да видимо оно што телесне очи не виде? Телесним очима не можемо да видимо Бога. Не може човек видети лице Божије и остати жив. Али зато знајући колико нам је телесни вид значајан, замислимо како би било тешко било живети без њега? Замислимо колико би нам тешко било без духовног вида, па да не можемо да видимо и осетимо живога Бога? Ко ће се све обрадовати свеопштем васкрсењу? Обрадоваће се они који чезну за животом, вечним и неппролазним. Зато и кажемо у Символу вере да чекамо живот будућег века. Они који чезну за животом, истином, правдом и Богом, обрадоваће се васкрсењу. Чезнути за Богом значи мислити о Богу, сместити Бога у себе, заволети Бога и живети у Богу и по Богу. Васкрсењу ће се обрадовати они који се труде, па макар били и слаби, нејаки и немоћни. Они који воле Бога и чекају сусрет са Богом. Наш живот у овом свету чине сусрети. Радујемо се сусрету са особом коју волимо. Тако је и када заволимо Бога, чезнемо да се суретнемо са Њим. Али ако се са Богом не сретнемо у овом свету, ако га нисмо осетили у себи, ако га немамо у себи, нећемо га срести ни на неком другом месту. А видећемо и осетићемо Бога ако видимо ближњега свога. Ако ближњега примамо као Бога, онда преко тог другог долазимо до Бога. Такође и до другога долазимо преко Бога. Не смемо говорити да не подносимо ближњега који је поред нас, јер је то хула на Бога. Тог другог је Божији промисао изабрао да буде поред нас. И сад нам тај други смета. На смета нама други, већ ми сами себи сметамо. Ако не можемо да прихватимо другог значи да смо себични. Ма колико се правдали, уствари смо себични и саможиви. Такав човек не осећа другог човека, јер мисли само на свој сопствени начин и мисли да може да дође до Бога, а да до другога не мора да долази. То је велика грешка. Зато морамо да волимо Бога. Тако ћемо заволети не само другог, већ и своје непријатеље. Да ли је то могуће? Могуће је јер љубав не зна за непријатељства. Ако имаш Бога имаш и љубав у себи, јер је Бог љубав. Љубав побеђује све наше недостатке и покрива мноштво грехова. Ако желимо да нам се опросте греси, заволимо Бога и своје ближње. Из љубави према човеку Бог је дошао у овај свет и живео са људима. Људи га нису препознали и осетили ту љубав Божију. Уместо да Богу узврате љубављу, људи су му узвратили мучењем, шибањем, распињањем. Тако изгледа када се љубав претвори у мтжњу, мржња измени ум човеков. Тада човек чинећи зло мисли да чини добро. Ако заволимо Бога заволећемо и човека, чак и онога који нам зло мисли и чини зло. Ако имамо љубав у себи, онда нећемо видети нечију злобу, мржњу и пакост, него само љубав. Нема човека који је само мржња и зло. Питање је само кога ми слушамо, Бога или оног нечастивог, који нас стално хушка против другог. А Бог воли сваког човека, онаквог какав он јесте. Људи који воле Бога ће се обрадовати васкрсењу. Зато се ми и молимо да дође Господ. Они који неће Бога и не воле га, по својој слободи, одговараће за своје поступке учињене по слободи. Они који не воле Господа и другог човека не могу имати исправну веру, ни аутентичну љубав. Они се ничему добром не радују, јер не препознају добро у другоме. Како да се не радујемо Христовом васкрсењу када је он победио смрт и грех? Ко се не радује победи Господа нашега Исуса Христа? Христос је све то учинио зарад нас. Њега ова победа није учинила већим ни живљим ни богатијим, него је нас учинила таквима. А човек је богат онолико колико има Бога у себи. Христос је два дана провео у гробу, а трећи дан је васкрсао. Што се истина дубље закопа, каже народна изрека, то она славније васкрсава. Што дубље у себе уграђујемо Бога и доброту, то ћемо славније васкрснути. Сваког тренутка треба да васкрсавамо. Треба да побеђујемо себе, грех, злобу, гордост, сујету. Човек побеђује свој его. Док не победимо свој его не можемо да прихватимо другог. Живимо да бисмо се сјединили са васкрслим Христом, да бисмо се Христом причешћивали. То треба да схвати наш народ и сви ми појединачно. Христос је живот и васкрсење. Без Христа нема живота. Без Христа нема силе васкресења. Много пута у јеванђељима када је Господ васкрсавао мртве показао је то да је он живот и васкрсење. Када је васкрсао сина удовице у Наину, Јаирову кћер и четвородневног Лазара показао је да је живот и васкрсење. За нас када се причешћујемо живим и истинитим Богом то чинимо на Литургији која је предокушај вечности и Царства Небеског. Свет ће опстати све док се у њему служи Литургија. Када престане да се служи Литургија у свету и свет ће нестати. Толико су Причешће и Литургија значајни. Сви треба да васкрснемо изнутра и као појединци и као народ. Треба сваког дана да се трудимо да будемо бољи. Вера у васкрсење преточена у живот изражава се речима да је љубав јача од смрти. Када некога волимо наша се љубав не прекида ни када нас та особа напусти и оде на онај свет. Та љубав и тада постаје свеза и то свеза савршенства. Ко нема љубави нема савршенства. Јеванђеље и Црква нас уче да је Бог љубав и да је Христос из своје превелике љубави према човеку дао себе за спасење људи. Све је то добро знао и разумео и свети апостол и јеванђелист Марко. Он је подробно записао и описао све што је Господ учинио за наше спасење. Многоструком радошћу се радујемо се што је апостол Марко написао своје Јеванђеље, из свог искуства доживљено и од других апостола посведочено. Зато не треба да се питамо да ли је све то било тако? Јер по сведочењу апостола оно што очи њихове видеше, што руке њихове опипаше, таквог Христа проповедају, живог и васкрслог. Свети апостол Марко приповеда о Богу нествореном, без почетка и краја, који је међу нас дошао да посведочи љубав. Нека би дао Бог да Васкрсли Господ и молитве светог апостола и јеванђелисте Марка да род српски остане веран својој вери и прецима који су правом вером живели и ходили. Замислите да и ми немамо из нашег рода светитеље који су нас учили вери, да нисмо имали Светог Саву, како бисмо се данас звали и ком роду би припадали. Али ми припадамо роду правосланом и то нас подстиче да размишљамо и будемо захвални Богу и нашим прецима што су нам веру оставили и дали да у њој ходимо.

Христос васкрсе!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верног народа причестио се Светим Даровима Христовим. Парох великоцрљеначки јереј Александар Глишић одликован је достојанством протонамесника.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Архијерејским граматама признања одликовани су заслужни мештани Великих Црљена за труд и љубав према храму Светог апостола и јеванђелисте Марка: господин Миленко Станојевић, господин Зоран Живковић и господин Дејан Милинковић, сви из Великих Црљена.

Након заамвоне молитве владика је поводом храмовне славе, осветио славске дарове и пресекао славски колач. Сабрање је настављено славским ручком у оближњем ресторану.