Пре Литургије Епископ Јован је освештао новоподигнуту палионицу и продавницу свећа у порти кораћичке Цркве и рукопроизвео у чин чтеца г. Бобана Станковића из Кораћице. Литургијско сабрање увеличали су Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи Епископ Јован је рекао:

„Христос васкрсе, драга браћо и сестре!

Васкрсење Христово је темељ наше вере, наше наде и наше љубави. Но, љубав не може да буде без жртве. Љубав тражи жртву. И то нам је најбоље показао Господ наш Исус Христос, када је себе ради нас, ради нашега спасења и ради опроштаја наших грехова принео себе на жртву, крсну жртву. Тиме је показао да је Господ нас преко управо те крсне жртве и љубави највише загрлио. Зато је речено у Светом Писму да нема веће љубави од оне, ако неко и живот свој положи за другога. Заиста је тако. Ми када волимо неку особу, али је волимо јеванђелском љубављу, ми кажемо да бисмо живот дали за ту особу. Љубав је нешто што је много јаче до телеснога, нешто што је узвишеније од свега онога што може овај свет да дâ човеку. Зато је љубав јача од смрти. Ми када волимо неку особу и када та особа промени овај свет, када овај живот замени оним вечним животом ми не престајемо да је волимо. Док волимо било кога, ми га осећамо у себи. Онда гледамо да га не повредимо. Љубав не повређује, љубав исцељује, љубав не трује рану. Она залечује рану, ставља мелем на ту рану.

Нико не може ни наслутити колика је љубав Христова, док се Христос не усели у човека. Када се Христос усели у човека, онда срце човеково додирује и висину и ширину и дубину. Без љубави, човек је без божанске садржине, без своје бесмртне вредности. Љубав је оно чиме човек вреди. Љубав је и оно кад нам се каже нешто да урадимо, ми то заиста из љубави урадимо. Урадимо темељно, јер љубав није површна. Темељ љубави је основ нашег живота. Зато рекох да је љубав јача од смрти. То нас најбоље поучава Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов када каже – ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу своју. Све ће једног дана нестати, и вере и наде, али зато љубав никад неће нестати. Она је трајна. Она је бесконачна. Она је вечна. Љубављу се једино се прелази из смрти у живот. И то који живот? Онај бесконачни, бесмртни, вечни, који нам је дарован распећем и васкрсењем Христовим, јер је управо Христос васкрсењем смрћу смрт уништио. Шта је то Бога свело на земљу? Па, љубав. На првом месту љубав према човеку, јер је Бог човека створио према слици и подобију своме. Ради те слике и прилике, а љубав Божија, која није запоставила човека, онда када је човек окренуо леђа Богу. Та љубав Божија је свела Бога на земљу да Бог пође за човеком, да га зове, да му каже врати се човече са лошег пута. Врати се са своје гордости, са своје сујете. Врати се на пут вечности. То је пут за који је сам Христос рекао – ја сам пут, истина и живот. Не постоје две истине. Само је једна истина, а то је Христос.

Ми када хоћемо нешто да се оправдавамо, а не штедимо тада на речима, хоћемо само да уверимо тог другога да сам ја у праву. Човече, то само говори да ниси у истини и да ниси са истином, јер Јеванђеље само каже – наше да је да и не је не. Све што више говоримо од тога да и не је од сувишка. И погледајте човека када хоће да се оправда за нешто, он не уме да се заустави него тера него хоће до краја да докаже да је он у праву. Љубављу се прелази преко свакога греха, јер се љубављу прелази из смрти у живот. Отуда је љубав једини мост преко провалије смрти из овог света у онај непролазни свет. Из овог привременог у вечни живот. По природи својој Богочовечанска љубав је вечна, јер је сва од вечности. Бог је од вечности, ти и ја нисмо од вечности. Ми ако смо у Богу и са Богом и ако слушамо Бога, онда и ми прелазимо у вечност и ми постајемо вечност. Љубав силом бесмртнога Христа савлађује, како кажу Свети Оци, све смрти и уводи у живот вечни. Зато се и каже да љубав покрива мноштво грехова. Љубављу се васкрсава из духовне смрти, из грехољубља и оживљује за Бога и за вечност. Отуда хришћани љубављу постају мртви греху, како каже Апостол Павле, а живе Богу живоме. Живе Христу Исусу Господу нашем.

Ми знамо да смо Христовим васкрсењем, победом Христовом над смрћу, да смо бесмртни и вечни. Да смо вечни, али само у љубави Христовој. Није љубав само оно што је на језику, што ми изговарамо – волим те. То је једна тако скупоцена реч, љубав, а коју ми тако олако изговарамо. Не удубљујемо се у дубину те речи љубав. Кажемо волим или не волим и то је све. Љубав, она се жртвује до кости. Љубав се жртвује до проливање крви за онога кога волимо. Јеванђељска љубав је та сила која претвара човека у ту божанску радост. Немаш љубав, немаш ни радости. Немаш радости, немаш ни љубави. Зато Апостол Павле каже – радујте се у Господу и опет велим радујте се. Једино је Бог који нас може за свагда обрадовати. Зато је љубав Божија вечна. Зато је радост Божија вечна. Зар има веће радости од ове да осећамо и знамо да је биће које волимо бесмртно, да је вечно. И ми смо и бесмртни и вечни ако смо у љубави. Останите у љубави мојој, каже Господ у Јеванђељу.

Ми хоћемо некога да волимо, али се теже жртвујемо за њега. Зато ћу се радије жртвовати за себе, за другога ћу мало теже. Зашто? Па, зато што немамо ни вере, ни љубави, онда немамо ни осећања, да осетимо да бол другога као своју бол, да се осетимо тугу другога као своју тугу. Све мислимо да само нас наша рана боли. И другога рана боли, као и нас, јер је и он од крви и меса. Зато треба да лечимо ране душе своје. Кроз веру, кроз љубав. Да лечимо душу своју, коју смо оболели управо својом саможивошћу. Хоћу да живим онако како ја мислим. Можеш, и то је твоје и моје, али да ли то доноси радост, да ли то може да донесе узвишеност, зато што се сједињујеш са Богом преко љубави. Љубав нас најпре сједињује са Богом, који је извор управо тог свеживота. Ми себи нисмо дали живот. Ми смо живот добили на дар. Зато треба мало да размишљамо и о томе, за тај велики дар. Требало би дамо нешто и за уздарје, јер и кад примимо нешто од некога, било какав предмет, било које вредности, то је најмање важно, разуман човек би требало да размисли и каже – требало би сада да узвратим. Ми најчешће заборављамо и долазимо у такво стање да помислимо да би други требало нас да дарују, а ми друге не. Не може тако добити ништа, ако пре тога ниси нешто дао. Оно што често говорим, у затворену шаку не може ништа да стане. Отворена шака, можа да прима, али може и да дарује.

Ван љубави је смрт, јер ко не љуби брата, остаје у смрти, како каже Апостол Павле. Зашто је тако? Па, зато што једино љубав разбија тамницу наше себичности, изводи душу из саможивости, из самозатворености, то је страшно, кад човек сам себе затвори. Неће ништа да слуша, неће никаву поуку да прима. Затворио је себе, јер мисли да је малтене савршен. Страшно је када је човек и себично усамљен. Лично мислим, да нема страшнијег стања за човека него кад осети да он никоме не припада и да њему нико не припада. То је страшно духовни стање. А не питамо се зашто ја не припадам другоме и зашто други не припада мени? Зато треба проверавати себе, да не довдемо себе у такво стање да помислимо ја сам себи довољан. Нико није довољан самоме себи, посебно није довољан човек који не живи у Богу и који Бога није сместио у срце. Живећи јеванђељском љубављу, хришћани постају мирис. Господ Христос који је сав љубав, Он је у исто време и сав мирис и на то смо позвани, да миришемо хришћанским животом. Да миришемо јеванђељским животом, ако не миришемо то значи да имамо оно друго у себи.

Стога, Свети апостол Павле каже – ми смо Христов мирис Богу. Како човек може да буде мирис Богу? Па, управо ако живи црквеним животом, ако живи хришћанским животом, ако живи јеванђељским животом. Тада је човек заиста животом. Као што је љубав свеврлина, а на супротној страни од љубави стоји мржња и она је свепорок. Заиста, све почиње од мржње у злу, јер мржња чини свако зло другоме. Она живи кроз пакост, злобу, оговарање, кроз оправдавање себе. Она живи кроз злопамжење, кроз клеветање, кроз свађу, кроз лукавство и остала друга зла. Кроз сва зла она врши једно, она убија. Тиме се не убија онај ка којем смо усмерили мржњу, већ убија нас саме. Тако човек који мрзи постаје самоубица. Човек који мрзи је и убица своје душе. Љубав Божија живи у човеку и дела у њему и око њега, кроз све хришћанске и јеванђељске врлине.

Схватимо да је Васкрсење Христово темељ наше вере, наше наде и наше љубави. Бог ће нас препознати преко љубави. Саможив човек не може да осети љубав. Довољно је што он само себе воли. Није проблем себе волети, али морамо волети и друге. Молимо се Богу да будемо људи љубави. Онда ће нам и све другачије бити у животу. Онда нећемо тражити оправдање у другоме. Све док човек не провери себе, он проверава друге. Види само туђе грешке, али не и своје. Себе оправдава, али не и друге.

Молимо се Господу, јер нам је потребна мудрост Божија и милост Божија. Да останемо Божији људи, јер живимо у озбиљним временима.

Бог вас све благословио!”, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је са љубављу припремио парох кораћички јереј Жељко Милић.

јереј Марко Јефтић