После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, нико не може да утеши човека тако као што га може утешити Господ наш Исус Христос. Нигде човек не може да нађе објашњење за своје стање и за све оно што га у животу сналази него у Јеванђељу. Нема проблема који човек може да има, а да не може да нађе одговор у Јеванђељу.Његово унутрашње стање, ни духовно ни телесно не може нигде да нађе као што може наћи у Јеванђељу. Зато је Јеванђеље књига над књигама. Зато је Јеванђеље заиста мелем за нашу рањивост. Мелем са којим можемо да залечимо сваку нашу рану. Ево, и ово Јеванђеље које смо сада чули, у коме нас Господ управо храбри и даје нам велику утеху и наду да се очувамо у свом животу без обзира у каквом стању се налазили – греховном или праведном или било каквим невољама – али под једним јединим условом, а то је да у таквим стањима у којима се налазимо не изгубимо веру. Када човек тоне, пада и пропада, наша људска природа је огреховљена. Ако у том падању не појача веру заиста ће пасти и пропасти. Господ нам каже у данашњем Јеванђељу: Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога и у мене верујте. Нама је Господ све открио. Открио нам је себе онолико колико је потребно за наше спасење. Нама је Господ кроз Јеванђеље открио сву тајну и овога и онога света. Господ овде не каже да се жалостимо него да се не жалостимо у невољама. Оне ће бити, оне су биле, него недајте месту невери. Заиста, када човек изгуби веру он губи и Бога, а када човек губи Бога он губи себе. Он губи и оне око себе јер он онда себе на неки начин ставља уместо Бога и толико се човек дрзне да прописује какав живот треба да живи. када човек тако себе измисли како треба да живи онда ту нема Бога. Онда ту има њега јер он налази пут којим треба да иде, а сви путеви који нису Христов воде нас у пропаст. Кад тад ћемо видети и сагледати да смо ишли погрешним путем. Дакле, да не дамо места неверју, како каже Господ, јер неверје је духовно стање човека где он неверујући у Бога, у ствари верује у себе. Може ли човек да буде мерило у животу? Не. Наше мерило треба да буде Бог, Јеванђеље, Црква Божија. Да би се одржали међу невиђеним бурама треба да имамо веру, а жиот је човеков бура. Живот је човеков као живот на броду и мору. Плови, лепо мирно море али наједампут наиђу таласи и ако кормилар није способан, ако нема вере у Бога, он ће потопити лађу, себе и све оне који су на њој. Само нас вера у Бога може одржати. Вера онога Бога који се јавио у телу и примио људску природу. Који је постао човек, а остао Бог. Који је постао, како кажу Свети Оци, један од нас. Данас славимо једног великог угодника и светитеља Божијег из рода нашега Светог Јустина Ћелијског. Он је често говорио и често писао: Ја хоћу Бога оваплоћеног, хоћу Бога који је примио тело, хоћу Бога који је живео на овој земљи и живео са људим; Хоћу Бога који је испуњен вером у Бога Оца и који зна човека и који је све претрпео што га сналазило као што и нас сналази у животу. Таквог Бога, каже, хоћу, који може да разуме човека. Шта је сад потребно? Потребно је да ми разумемо Бога. Разумећемо га само кроз веру јер нам се открива кроз веру. Колико вере имамо у себи толико Бога имамо у себи. Ми хоћемо Бога који тријунфује изнад зла у овоме свету, како је негде написао Свети Јустин Ћелијски. Зато је радост вере исцељење од очајања. Тамо где има вера и где човек живи вером и где човек веру претвара у живот и дело тамо нема очајања, а тамо где нема вере, тамо је очајање туга. Очајање је једно најстрашније стање човековог бића јер он када падне у њега губи орјентир, смисао и циљ. Очајање је задња степеница до које човек још увек може да се врати само ако има веру јер вером усељавамо Бога у себе. Да тражимо радост од Бога који је пре саздања света припремио радост вернима, онима који љубе Бога, и припремио је ово блаженство, ово Царство коме неће бити краја.

Човек који има вере за њега је туга страна. Што да тугујем када знам и верујем да ће ме Бог спасити, да ће ме Бог подићи. Праве радости нема без Бога. Зато данашње Јеванђеље каже: У кући Оца мога многи су станови, а да није тако зар бих вам рекао да идем да вам припремим место. Господ се вазнео, јуче смо прославили празник Вазнесења. Вазнео се Телом на небо али остао у овоме свету у Цркви својој. Вазнео се, управо, да нам да тај дом Очев, да нам да ту кућу у којој треба вечно да живимо. Та кућа је дом Очев и Његов Отац је по Његов дару и наш Отац, а Отац љуби Сина као што Син љуби Оца. Да једном схватимо да смо овде у гостима, а на небу ћемо бити код куће али треба да зарадимо ту кућу. Још Господ каже у Јеванђељу: Ако одем и припремим вам место, опет ћу доћи и узети вас себи да где сам ја будете и ви. Па зар нам треба већа утеха? Зар има веће радости? Само треба да имамо веру у Бога. Истина, када Господ све ово говори Он говори о своме другом доласку. Он ће доћи да сабере све код себе јер неће Господ да било шта пропадне што је створио. Где је Христос тамо су и они који су Христови. Они који су са Христом они ће вечно бити, не само гледаоци Бога него и заједничари Његове славе. Нама ће се та слава Божија у правом смислу открити ако заслужимо Царство небеско, ако заслужимо да будемо са десне стране Бога и Оца. Господ нам је такође рекао да је он наш Пут и да ми знамо тај пут. То је једини пут којим се спасавамо. То је могао само Христос да каже: Ја сам Пут, Истина и Живот. Он је тај Пут и ако ми не следимо тај Пут пропашћемо. Када смо на путу Христовом ми идемо у сусрет Бога и човека. На том Путу Христовом се срећемо са Богом и са другима. Који иде за Христом никада неће залутати. Он је Истина у коме нема ни заблуде ни лажи и зато онај који тражи Истину наћи ће је једино у Христу јер је једна једина Истина. Нема две истине. Он је Живот наш јер ми живимо само Богом. Христос је истинити и живи Пут. Сви други путеви могу само да изгледају на истину и то превари човека јер је њихов свршетак смрт.

Зато да се молимо Господу Богу да се не збуњујемо и да не малакшемо. И онда када погрешимо да не изгубимо веру јер вером ходимо, а не неким знањем. Или како лепше каже Свети апостол Павле: Знање надима, а вера изграђује. Може човек да зна нешто и треба да зна и треба да учи али морамо знати да је једино Бог тај који све зна. Ми хоћемо да све знамо. Да све знамо о другом човеку. Ми хоћемо свиме да се бавимо, а не бавимо се собом. Хоћемо да испитујемо и проверавамо другога, а не испитујемо и не проверавамо себе. Када човек сагледа себе онда тек види у каквом је стању и онда ће истински схватити да је он гори од сваког другог. И то је хришћански. Да ми сваког другог сматрамо бољим од себе али то не може човек да савлада док не савлада себе. Ми имамо Бога. Бог нам је дао све. Дао нам је себе. Имамо веру у Бога, веру православну. Веру коју смо наследили од светих наших предака. Док будемо чували веру и вера ће чувати нас.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић