Беседећи верном народу на прочитано 55. зачало Јеванђеља од Јована, Високопреосвећени Архиепископ Јован је рекао:

„Чули смо у данашњем Јеванђељу где Господ Исус Христос каже својим ученицима: „Шта год заиштете од Оца мога у име моје, даће вам се!“ Христос им каже „у име моје“ јер онај који верује у Христа да је он Бог, верује и у Бога Оца и у Бога Духа Светога. Када кажемо да верујемо у једнога Бога Оца, ми кажемо да верујемо у једнога Бога у три лица. Када се у молитви обраћамо Господу Исусу, ми се обраћамо свој Светој Тројици. У Цркви све бива од Оца, кроз Сина у Духу Светоме. Зато је Господ рекао да све иштете у име моје, добићете. Господ је наш тај који нас приводи Богу Оцу, који нас спасава јер је Бог Отац сав суд предао Сину. Зато и каже: „Ко љуби Сина, љуби и Оца. Ко љуби Оца љуби и Сина, љуби и Духа Светога.“ Овој Господ рекао апостолима пред своје Вазнесење. Он је хтео да их утеши јер су они били гоњени и за време Христа али док су били са њим и осећали његово присуство, осећали су се снажнијим. Сада се Господ Вазноси на небо и они му кажу: „Господе, немој нас оставити сироте.“ Господ одговара да неће и да ће их узети себи. Господ је охрабрио своје ученике рекавши им да га у онај дан (свеопштег Васкрсења) нећете питати ни за шта јер ће све бити јасно. Када су Га видели Васкрслога апостоли су од радости занемели. Пошто још увек нису били просвећени Духом Светим, мислили су да је све готово, јер је Христос разапет, умро и сахрањен. Када су га видели од радости су занемели јер су све муке биле скинуте са душе њихове и сва питања решена. Питања живота и смрти, овога и онога света. Треба само да верујемо. Христос је Васкрсао и ништа нам више не треба. Да живимо у вери да ћемо и ми васкрснути. Сви ће васкрснути: праведници за живот вечни али и грешни за муку вечну. Ми који се у Христа крштавамо, треба са Христом и да се сахрањујемо. Ми који са Христом умиремо, ми ћемо са Христом и Васкрснути.

Господ наш Исус Христос је одговорио на сва питања која су мучила род људски. Господ Исус Христос ће Духом Светим говорити отворено а не више у причама као до тада. Тада се отворио ум апостола да разумеју Писма и потпуно спознају Бога Оца Небескога. После Васкрсења господ Исус Христос ће своје безгранично човекољубље пренети и на Оца и умилостивљавати га према роду људском огреховљеном и слабом. Бог Отац код људи највише цени Христољуље. Ко има љубави према Христу има је и према Оцу и Духу Светоме. Тај ће одбацити грех. Ни добро ни зло не можемо учинити ако га најпре не заволимо. Човек ни грех не може да учини ако га најпре не заволи. Тада ћемо добити муку вечну. Ако заволимо љубав, тада ћемо добити живот вечни са Богом. Живећемо у рају. Рај је тамо где је Бог. Ако Бога носимо у себи, онда носимо и рај са собом. Ако Бога не носимо, онда носимо пакао. Ако Бога нема у нашем срцу, онда нема ничега, ни љубави, ни смирења, ни кротости, правде, ни истине… Љубав према Богу појачава веру. Вера појачава љубав. Зато не можемо да одвојимо највеће три хришћанске врлине: веру, наду и љубав. Нада не вреди ако не верујемо или не волимо јер нема шта да је поткрепи. Како каже наш народ: „Нада последња умире.“ Човек треба стално да се труди да верује у Бога, воли Бога и људе и да се нада спасењу. Не због личних заслуга, већ све што чинимо је мало у односу на то колико грешимо али тада не треба да падамо у очајање већ да управо кроз тај грех још јаче заволимо и верујемо у Бога. Док год имамо праве Јеванђелске вере нећемо пасти у очајање. Ко љуби Христа љуби Бога и све што је Христово је свето и узвишено. Из љубави према Христу, рађа се и вера у Бога. Не можемо љубити Христа и ићи за варљивим жељама својим. Радити по свом није вера, већ обмана и тврдоглавост. Воља Божија је да се сви спасемо и дођемо до познања истине. Вера је заснована према љубави према свему божанском у њему и поверење у Њега као човекољубивог Бога.

На Тајној вечери ученици нису ни слутили у какво ће искушење доћи њихова вера. Први је поклекао апостол Петар који је поверовао у себе а не у Бога. Он се убрзо покајао и у покајању је врлина. Убрзо је заплакао. Зато и ми треба да се покајемо и оплакујемо своје грехе. Нема човека без греха. Сви смо ми грешни. Вера која је прошла кроз сва искушења је права вера и она је непрекидно доживљавање Христа. Ако стално доживљавамо Христа у себи, ми онда верујемо. Ако се сећамо Христа само по потреби и тада кажемо: „Помози Господе!“ Правда није у човеку већ у Богу. Ако смо у вери у Христа и ако цели свет иде у супротном правцу, правда Божија ће тријумфовати. Чврста вера у Христа је плод многих Христољубивих подвига који утврђују човека у Христу. То је мир, радост, вера, кротост и без ових врлина, вера нам слаби. Вера је као квасац: расте и пада. Кад имамо јаку веру она нас чини силним. Са врлинама она у нама јача и изгони сваки страх из човека. Ако човек нема вере, онда страх јача у њему и говори човеку да гура по своме. Докле ћемо тако доћи? Веру у човека усељава мир Божији. Зато данашње Јеванђеље завршава речима: „…у мени мир да имате“. Сваки мир који није у Христу је лажни мир којим човек заварава себе док не изради однос са Богом. Дотле се не може бити у миру. Христос каже: „“Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Бог даје себе и оставио нам је мир, зато смо дужни да живимо у миру и са миром. У љубави а не у мржњи. На свим богослужењима свештенослужитељ, обраћајући се народу каже: „Мир вам.“ Понављам: мир наш није прави мир, а мир је Божији бесконачан и вечан а не од данас до сутра, зато да се молимо Богу и тражимо најпре Царства Божијег и правде његове а све ће на се остало већ додати. Правда божија ће нам се дати ако је и ми творимо. Ако живимо том правдом божијом, онда ће на Господ дати царство Небеско.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Високопреосвећени Владика Јован је присутнима поделио свој Архијрејски благослов и конице.

протођакон Мирослав Василијевић