СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РУДОВЦИМА НАДОМАК ЛАЗАРЕВЦА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РУДОВЦИМА НАДОМАК ЛАЗАРЕВЦА

У суботу 22. јуна 2024. године, када молитвено славимо Светог Кирила Архиепископа александријског и на Духовске задушнице Високопреосвећени Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у селу Рудовци надомак Лазаревца.

Високопреосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник колубарско – посавски протојереј – ставрофор Златко Димитријевић, протојереј – ставрофор Мирко Тешић, протојереј – ставрофор Александар Новаковић, протојереј Милан Матић као и протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић.

За благољепије сабрања били су задужени “Србски православни појци” из Београда.

После прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит се обратио поучном беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, чули смо данашње јеванђеље где се Годспод обратио својим апостолима и рекао им: “ Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји нити се, пали свећа па се меће под суд, него да светли свима онима који су у кући”. Дивне су ове речи и поучне, браћо и сестре, јер Христос позива апостоле, а преко њих и све нас да својом вером у Христа и животом у Христу светлимо и себи и другима. Јер ако смо хришћани, а јесмо, ако смо крштени, а јесмо, онда смо ми, одговорни не само за своје спасење, него смо одговорни и за спасење свакога другога јер сваки други је наш брат без обзира какав је он човек и ми исто треба колико год да се молимо за своје спасење треба да се молимо и за спасењем других. То је та заједница у Цркви Христовој, а Црква је Христова тело Његово браћо и сестре, ми смо крштењем ушли у Цркву, и постали смо чланови Цркве и уведени смо у ту заједницу Бога и људи и зато човек који живи у тој заједници треба ту заједницу и да поштује. Он треба за ту заједницу да се моли, он треба да чини све што може да та заједница узраста и зато браћо и сестре увек треба да се сећамо тога, да смо једно у Господу. Но, када је Христос рекао апостолима да сте ви светлост свету, ни ми ни они, нисмо светло сами од себе, нисмо светло сами собом, него смо светлост само ако смо у Христу и ако је Христос у нама, Он је својом божанском светлошћу то јест Господ наш Исус Христос он осветљава и споља и изнутра свеколико биће људско браћо и сестре. Зато је и речено у Светом Писму, “Светлост Христова просвећује све, светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет”. Ове Христове речи, браћо и сестре односе се у ствари на оне који имају уши да чују онако како се и каже у данашњем Јеванђељу, који имају уши да чују, а човек чује оно што жели, оно што не жели, неће да чује. Ако жели човек да чује добро о другоме, он ће и слушати само што је добро, а ако неко други о њему лоше говори он неће да чује, јер је он усмерен само на добро, али ако смо усмерени да само чујемо зло о другоме, и ако смо усмерени да само о другоме зло говоримо снаћи ће и нас зло кад тада браћо и сестре.

И ми, уместо као хришћани, како кажу Свети Оци: “покриј грех брата свога па ће и тебе покрити Бог, твоје грехе, разоткривај недостатке другога и други ће разоткрити недостатке твоје”. Е, ту је само проблем што ми мислимо, да нико не може да разоткрије моје недостатке и неко има, још ћемо ићи и далеко дотле па ћемо казати нема нико право да разоткрије моје недостатке, а ја имам право да разоткријем недостатке свакога другога. Па човече, што си себе са тим искључио из заједнице Цркве Божије, чим почињеш да осуђујеш, да оговараш другога, ти разараш заједницу. А шта каже Апостол Павле за такве људе, каже, онај који поквари заједницу, њега ће покварити Бог. Е зато смо ми, браћо и сестре, сви позвани на светлост а не на таму. Бог нас је из таме вратио у светлост кад смо погрешили и кад грешимо, дакле браћо и сестре, зато је Христос и рекао: “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји”, како рекох на почетку. Значи, браћо и сестре, ове речи значе да ми хришћани, али хришћани не на речима, него да будемо хришћани на делима,овај је свет у мраку духовном браћо и сестре. Видите и сами, чујете, слушате, заиста је у тешком духовном мраку, али Бог шаље управо те хришћане који су у заједници Цркве његове да управо у таквом мраку, треба да својим животом и својим примером да будемо светиљке које светле и нама и онима који су око нас. Човек или је светлост или је тама или сведочи о светлости или сведочи о тами, зависно шта је у њему. Да ли је у њему тама или је у њему светлост. А ми смо, понављам, рођени за светлост браћо и сестре. Дакле, и ово што Господ каже и да људи виде ваша добра делаи прославе Оца вашега који је на небесима. Ако чинимо добро, људи ће видети то добро. Немојмо ми да разгласујемо своје добро, други ће о томе да говоре, о добром. А исто тако, када чинимо зло, други ће о нама да говоре браћо и сестре. Пошто данашње Јеванђеље говори о светлости, шта то значи Христова светлост? Христова светлост значи чистота, чистота живљења, чистота понашања, значи браћо и сестре да треба да живимо у чистоти срца свога, да у срце своје сместимо оно што је најчистије, а има ли ишта чистије од Бога, браћо и сестре? Нема. Зато смо ми позвани да се угледамо на Бога и онако да доживимо Бога онако како га је доживео апостол Павле да је могао да каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Дакле, браћо и сестре, наш позив је управо та светлост. А човек је саздат, човек је зато створен, да буде свет. Јер је воља Божија да будете свети. Сви ми који смо чланови Цркве кроз крштење, сви смо позвани на светлост и ми у ствари, треба да будемо свети. Не можемо сигурно бити као светитељи Божији, али да тежимо том идеалу, којим су они тежили и да живимо, да се угледамо на њихове животе, па да и ми њих подражавамо. Човек подражава онога човека којег воли, јер ако хоћемо да видимо какав је човек, погледајте само са каквим људима се дружи, и одмах ћете знати какав је он човек. Ако се дружи са онима који о другима говоре добро, он ће исто говорити добро, ако се дружи са онима који оговарају дргугога, значи да он оговара друге. Дакле, браћо и сестре, отуда када хришћани упражњавају свете врлине помоћу благодетних сила светих тајни, ми постепено постајемо свети, не можемо одмах да постанемо свети. Него морамо постепено браћо и сестре, ми постепено почињемо да узрастамо у врлинама Хистовим. Ми постепено освећујемо себе, треба постепено да се посветимо у својим мислима, у својим осећањима, у својим делима и у својим речима. Зато апостол Павле каже: “Онај човек који мисли да је побожан, а не обуздава језика свога, његова је побожност лажна”. Док сам био у Студеници, студенички народ је имао једну лепу изреку која ми се јако допала, кад неће нешто да каже ружно за другога, па га питају што не кажеш, каже “препо” сам језик за зубе. А човек који пусти језик да прича шта хоће, то у ствари он говори о себи. А све мисли да о себи и те како добро говори, а он пустио језик да осуђује другога. “Не судите, да вам се не суди. Каквим судом судите, онако ће вам се судити, и каквом мером мерите каже Јеванђеље, онаквом ће вам се и мерити”. Дакле, браћо и сестре, тако се у нама освећује и наше срце и наша душа, наша савест. Да, савест. То је оно на шта треба да водимо рачуна, да ли имамо мирну савест или нам је савест успавана или сам савест своју затрпао да ме не опомиње. Дакле, браћо и сестре, ми тако кад освећујемо себе, ми освећујемо своје васцело тело, своје васцело биће и светлост. Шта је у ствари светолост још? Светлост је супротно грешности. Као што је светло супротно тами, супротно грешности, а светлост се постиже постепено, ово што сам малопре рекао, освећивањем себе помоћу хришћанских врлина и светих тајни. И заиста, живећи светим животом, прави хришћани браћо и сестре и друге побуђују да и они живе светим животом. Наиме, чинећи света и богоугодна дела, они и друге побуђују да чине добра дела. Исто тако, кад чинимо зла дела, ми дајемо лош пример, па и они почињу да чине зла дела. Прослављајући Бога у срцима и животом својим хришћанин и друге, као што рекох побуђује на прослављање Бога и зато само душа твоја ако је обасјана светлошћу Христовом може и друге душе да обасја.

Шта нам највише треба да би се осветили, да би се просветили, браћо и сестре? Треба нам, вера у Бога, треба нам вера у Христа Бога, треба нам браћо и сестре да би живели у светлости Христовој, да би живели у Јеванђељским врлинама, треба нам управо љубав Христова. А љубав никога не осуђује, зато је Бог љубав браћо и сестре. Треба нам љубав Христова, најпре то је та љубав браћо и сестре на коју смо сви позвани, позбвани смо не само да о њој говоримо. Ми знамо о љубави само да говоримо, али да ли заиста се удубљујемо у смисао те речи, шта је љубав. Не да говоримо, не да будемо хришћани речју, него да будемо хришћани својим животом. Да реч Христова буде закон по којем треба да живимо. Тако када нас Господ позива на љубав, он нас најпре позива на љубав међусобну. Другим речима, да волимо другога као Бога, јер преко другога долазимо до Бога. Али, ту треба да испитамо себе. Да ли заиста имамо праву или лажну љубав. Лажемо себе када говоримо о љубави према човечанству, о љубави према људима који страдају и које не знамо и не познјемо, коју су далеко од нас, а немамо осећања за онога који је поред нас, браћо и сестре. Лажемо у најмању руку себе и онда лажемо и друге. Не можеш брате и сестро волети онога који је нанеком другом делу света, а не волиш онога који је поред тебе. Нити смо ми бирали време како је то говорио блажене успомене патријарх Павле, у ком ћемо се родити, нити смо бирали место где ћемо се родити, нити смо бирали ни оца ни мајку, нисмо ни бирали ни комшије, него смо дошли по промисли Божијој и Бог зна зашто је тога ставио поред мене, поред тебе. Треба да имамо браћо и сестре, осећај за другога. Кад имамо осећај за другога, кад молимо се за другога онда ће тај осећај и та молитва помоћи да се сећамо и наших покојника. Ево, данас су Задушнице Духовске? Ако се само наших покојника сећамо од задушница до задушница, значи да смо их заборавили. Човек не сме да заборави своје покојнике. Он треба да се подједнако моли и за живе и за мртве, јер пред Богом су сви живи. Зато се Литургија браћо и сестре, подједнако служи и за мртве и за живе. Ето, Црква нам је одредила неколико задушница посебно, посебно да се сетимо наших покојника. Јер кад се молимо за наше покојнике, ми их уствари чувамо од заборава, а кад се молимо за наше покојнике, ми у ствари шта радимо, ми разговарамо са њима. Исто као кад се молимо Богу за нас. Зато Свети Оци кажу да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. Покојници ништа за себе не могу да учине да би добили спасење. Али зато можемо ми, који смо живи, да се молимо за њих, да чинимо неко добро дело за њихове душе, за њихово спасење и онда ћемо олакшати и себи и њима о свеопштом Васкрсењу Христовом. Зато нека Господ упокоји наше покојнике. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре да их незаборавимо . Нажалост, српски народ препушта себе забораву. Као што препушта и гробља забораву. Па видите и сами да су нам поједина горбља по селима зарасла у трње. Па човече, ту ти је отац и мајка који су живот дали за тебе, па како можеш да занемариш тај гроб? Зато што га се не сећаш, зато се молимо Господу да заиста у нама засија светлост Христова, да би осветлили и себе и друге и да би кроз ту Христову светлост осветлили и наше покојнике.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит Јован је служио парастос поводом Духовских задушница.

Овом приликом Митрополит Јован је доделио Архијерејске грамате признања господи: Драгану Ж. Симићу, Дејану Д. Спасићу, Слободану М.Симићу, Драгану Радојичићу, Слободану Живановићу из Рудоваца.

Заједничарење је настављено трпезом љубави трудом свештеника Родољуба Војиновића из Рудоваца са породицом.