После прочитаног јеванђелског зачала од јеванђелисте Луке о помазању Христа од жене грешнице, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:
“У име Оца и Сина, и Светога Духа.
Браћо и сестре, Јеванђеље које смо данас чули говори нам о једној жени која је ушла у једну кућу Симона фарисеја у којој је одсео Господ наш Исус Христос. Како каже Јеванђеље она је стала иза ногу Господа Исуса Христа, плакала и квасила ноге његове сузама и мазала их скупоценим миром. За ову жену Јеванђеље сведочи да је грешница. Такође смо данас чули како је овај Симон фарисеј осудио овај чин жене и усудио се да у себи каже да је Христос пророк знао би ко је и каква га се жена дотиче и колика је грешница. Пазите, браћо и сестре, докле гордост човекова и ум човеков може да оде да он хоће и Господа да исправља. И данас се то показује у појединим људима. Ако некоме није по вољи Јеванђеље и оно што у њему пише неће да прихвати јер онм боље зна него што нам Јеванђеље говори. Неће да прихвати јер је он себе ставио у такав положај да зна све. Господ, као што смо видели из Јеванђеља, не одговара директно овом фарисеју већ му то чини кроз једну предивну причу о двојици дужника. Дужник је био дужан своме господару пет стостина динара, а други је био дужан педесет. Немајући ни један ни други да врате господару, господар се сажали и опрости и једном и другоме. Христос пита Симона: Шта ти мислиш Симоне, ко ће га више љубити од ове двојице? Симон каже: Мислим онај коме је више опростио. Господ каже: Видиш ли ову жену. Она јесте грешница али је дошла у смирењу, у покајању код мене да затражи опроштај. Ова жена је осетила да је притиска њен его, њена гордост и сујета али када је дошла пред свевидећег и свезнајућег Господа и затражила опроштај Он јој је опростио рекавши јој: Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала. Коме се мало опрашта малу љубав има. Ту човек хоће да буде тај који ће да рангира људе – овај ће да буде оволико, онај онолико грешан. Пазите и ту једну гордост људску да и он узима оно што је Божије. Нико не може да сазна оно што је у човеку до Бога али човек мисли да све зна па класификује људе на грешнике и праведнике. Браћо и сестре, овде се говори о љубави која прашта без краја. Из овог поучног примера видимо да примљени опроштај која је примила ова жена у њој се расцветала љубав према Христу и да је она, заиста, осетивши Његову љубав, показала љубав према Христу. Све ово значи да љубав претходи праштању или обрнуто. Можемо да кажемо да и праштање претходи љубави. Такође, видимо да ни Господ ни грешница не дају директан одговор, а у исто време видимо да једно прати друго. Праштање и љубав проистичу из једног и другог. И једно и друго тојест и љубав и праштање су неодвојиви и заувек повезани једни са другим. Блажена је ова жена грешница јер је нашла оно што је могло да је учини срећном и радосном, а то је сусрет са Господом Христом и осећај да је Он једини који прашта грехе. Осетила је да јој је Господ опростио грехе и за узврат је познала да ју је Господ прихватио као грешницу. На крају крајева, Господ на овај свет није дошао ради праведника него ради грешника. Којих грешника? Оних који осећају и знају да су грешни и признају да су грешни али у том признању они у ствари траже опроштај. На основу чега траже опроштај? На основу смирења које су имали. Човек који нема смирења неће да тражи опроштај и тера по своме. Смирење толико мења и преображава човека и доводи га до стања да он себе види као грешника. Када себе види као грешника он зна да треба да иде ка ономе који је безгрешан. Само онај који је безгрешан може да прашта грехе и Он прашта грехе. Ми данас славимо Свету Февронију, мученицу, и она је управо пронашла Христа као ова жена грешница и почела да живи мудро у Богу и по Богу. Она је стално у своју душу доливала уље вере и љубави и у исто време и молитве и милостиње недавши тиме да се њен пламен свеће, коју је Господ у њој упалио, угаси. У свакоме од нас који смо крштеми стоји та упаљена свећа Христова. Зато ми и дајемо новокрштеном свећу да чува тај нежни и слаби пламичак свеће и да се не угаси. То је оно што треба да знамо и ми да водимо рачуна да нам се не угаси вера у Бога и поверење у Њега. Ми веру гасимо највише својом гордошћу. Чим те ухвати гордост ти више немаш праву веру. Ти имаш неку своју измишљену веру. Света Февронија је имала, како каже њено житије, дар милостиње, а дар милостиње је давање целога себе другоме. Дакле, зато је та љубав давање целога себе другоме преко вере, опомињући нас и оне који цене само једну врлину, па ма та врлина била и врлина девствености, да је у ствари без милостиње ни та врлина девствености не помаже много. Људи када чине врлине не причају и не хвале се него живе у врлинама. Када усавршавамо врлине у себи ми се усавршавамо у Јеванђељу. Усавршавамо се у свему ономе што је свето, поштено и праведно. Шта је најважније и најљудскије око чега треба да се усавршавамо? То је да не дозволимо да нас зло прожме и да зло завлада нама. Људи смо, не можемо да се не замеримо једни другима али немојмо дозволити да се то уврежи у нас и да се само сконцетришемо како ми је тај рекао оно што не треба и учинио оно што не треба и онда ћеш се бавити тиме, а не исправком свога живота. Највише осуђују друге они који себе уздижу, који о себи високо мисле и који мисле да они једини испуњавају Јеванђеље и врлине Христове. Дакле, браћо и сестре, да не дозволимо да ступи у нас никаква злоба, горчина и мржња. Она наступи и дође али гледајмо да се како не зацари у нама него гледајмо да је избацујемо што пре из нашега срца. Само способност да волимо једни друге, да љубимо Бога, да се радујемо животу али животу у Богу и по Богу. Главно је имати Христа у себи. Живети Христом. Главно је срести се са Христом. Ми се срећемо са Христом вером јер вером усељавамо Бога у себе. Ми се са Христом сретамо када се молимо искрено у смирењу и побожности. Ми се са Христом срећемо и када долазимо у наше храмове на богослужење. Ми се са Христом, такође срећемо највише кроз Свету Литургију и Свето Причешће и то је то наше сједињење са Богом. Нека нам Господ помогне да не осуђујемо друге него да осуђујемо себе и да не мислимо да немамо шта себе да осуђујемо и да смо исправни и зато осуђујемо другога. Господ каже у Јеванђељу: Не судите да вам се не суди. Каквим судом судите онаквим ће вам се судите и каквом мером мерите онако ће вам се мерити. Е да се ми, браћо и сестре, потрудимо да све меримо Христом, Јеванђељем, Црквом. Да све меримо онако како нас учи Црква и како нас уче Свети Оци па ћемо и ми онда наћи то скупоцено миро да принесемо Христу, а то скупоцено миро је покајање, смирење, љубав и вера. То Господ од нас тражи браћо и сестре.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9788-sveta-arhijerejska-liturgija-u-hramu-svetog-save-na-aerodromu#sigProId8237117e54