Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

“Данашњим богослужењем вршимо Оданије како би се то рекло Црквеним језиком, празника Успенија Пресвете Богородице које смо почели да празнујемо пре неколико дана. Овај празник је празник када се остварило цело Јеванђеље Господа нашега Исуса Христа, када је смрт постала сан и када се испунила Спаситељева реч да ће смрт за људе постати сан. Тако је смрт наишла на Пресвету Богородицу као лак сан и зато се овај празник зове Успење или Уснуће Мајке Божије или пресељење мајке Божије из овога у онај свет. Читајући житије Пресвете Богородице видећемо како се сам Господ Исус Христос сишао са анђелима са Неба и узео душу Пресвете Богородице да је узнесе на Небо. То се може видети на фресци празника где Христос држи душу које је представљено као дете, као мала беба које држи у наручју. Највећи непријатељ рода људскога постао је немоћан као сан јер она која је родила Господа Исуса Христа, њу смрт није могла победити јер је она у својој утроби носила Победитеља смрти. Пресвета Богородица је унела највећу радост у род људски: донела нам је Господа Исуса Христа и Јеванђеље. Зато Свети Јован Дамаскин каже: “Ходите сви народи људски, сваки језик и узраст, свако створење да са радошћу прославимо ону са којом се сав род људски исправи“.

Ништа нам не вреди овоземаљско знање на које се позивамо ако немамо оно што је најосновније, а то је смирење. Сирење је управо Пресвету Богородицу учинило Богородицом. Она је имала слободну вољу као што је и ми имамо и могла је Св. архангелу Гаврилу да каже: “Нећу“ када јој је рекао да ће родити Спаситеља света али шта би било са родом људским да је одбила послушност. Зато господ каже да су блажени они који слушају реч божију и држе је. Који слушају али не као они којима на једно уво уђе а на друго изађе, већ они који слушају и испуњавају. Ако се позивају на своју науку, џаба им је ако не живе Јеванђељем. Јеванђелска наука је живот и ми своју науку често стављамо испред Христове.

Пресвета Богородица је мајка Бога и свега онога што је божанско. Од свега доброг она је најбоља, од свега чистој она је најчистија и најсветија јер је родила Најсветијега. Нема сумње она је најсавршенији образ свега најбољега, смирења, вере, послушности… Она је најпоштованије и најбоље биће које постоји после Господа нашега Исуса Христа. У њој је оличено најчистије и најсветије врлинско живљење Девичанства. Најсавршеније материнство у људском роду. Зато јој увек и данас појемо као што рађајући Господа Христа није престала да буде Дјева. Тако и преминувши није напустила овај свет већ остаје у њему. Нама остаје као жива икона Цркве Христове и она се моли за све и свакога који јој се обраћа њеној материнској љубави. Љубав мајке када је права личи на љубав Божију. Требали би да увек будемо свесни љубави Пресвете Богородице да нас воли, да се за нас моли али и ми њој да се молимо. Зато Господ прима њене молитве. Свака мајка воли своју децу чак и оно дете које није добро и подстиче га на љубав њену да би га подсетила на љубав мајчину. Љубав је двосмерна. Дајеш љубав и примаш љубав, дајеш мржњу добићеш мржњу, дајеш оговарање добићеш оговарање и тиме добијаш оно што нам није за спасење, већ оно што је за вечну муку и пропаст. У Пресветој Богородици је вечна нада, зато је замолимо да нас не лишава њеног посредовања јер немамо друге наде после Христа до ње. Ни другог прибежишта осим ње. Молимо јој се да нам помогне, а хоће Мајка Божија. Треба да и ми будемо као мало дете да из чистог срца и љубави да јој се обратимо. Дете осећа материнску љубав и да је њено тело и кроз то осећање дете се везује за мајку. Зато је мајка светиња и не смемо да се играмо са мајком.

Данас свако хоће да доказује себе и нема љубави због нарцисоидности. Нарцисоидност не зна за љубав и заједницу. Треба да имамо љубави и да се жртвујемо једно за друго и да покажемо да имамо поверење у Бога и једно за другога. Замолимо мајку Божију да пружи своје руке. Погледајте фреску у олтару коју зовемо Ширшаја или Шира од Небеса. Она је шира по вери, љубави, смирењу, зато водимо рачуна у чијем смо загрљају: Мајке Божије или своје себичности и саможивости. Данас на Оданије Успенија Пресвете Богородице замолимо је јер она није оставила свој свет. Она је у Цркви ту са нама и само треба да је сместимо у нас. Онда ћемо смести Бога и све друге. Нећемо оптуживати другога већ ћемо признати своју кривицу. Само горд човек неће да призна да је погрешио. Не жели да исправи односе ни са Богом ни са ближњима.

Ако изгубимо веру и наду, ми и пре смрти постајемо мртваци. Зато имајмо веру, наду и љубави и увек на уму Мајку Божију и научимо оне три речи из срца и душе: Пресвете Богородице спаси нас!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић