Велики број верника присуствовао је Светој Литургији, а митрополит се окупљеном народу обратио богонадахнутом беседом.

„Браћо и сестре, Свети апостол Павле у посланици Ефесцима између осталог каже да се Христос вером усели у срца ваша. Зашто нам апостол Павле каже ово? Зато што је вера темељ нашег живота. Зато што каква нам је вера таква су нам дела. Каква нам је вера такав нам је и живот. А Господ нам најпре у Јевањђељу каже „Тражите Царства Божијег и правде Његове и све ће вам се друго додати“. Ту ми често падамо у животу, заборављамо оно што је суштинско, и оно што је битно, а обраћамо пажњу најчешће на неке споредне ствари. Заборављамо да овај живот треба да испунимо најпре Христом. И зато нам апостол Павле каже још да нам вера отвара управо те духовне видике, да сагледамо смисао и циљ живота.

Људи у овоме животу себи постављају разне циљеве. Па кажу себи мој циљ је да постанем то и то, мој циљ је да постигнем то и то, да постанем тамо неки директор, владалац, да имам тај и тај чин... А шта ти све то вреди, кад те све то не доводи до Христа? Ни чинови, ни положаји, ни богатство нас неће спасити. Али знамо ко ће нас спасити, Онај који је себе жртвовао за нас, онај који је сву љубав излио на нас, Онај који је сав љубав. Е Тај нас једини може спасити. И зато вером усељавамо Бога у себе, јер кад вером уселимо Христа у срца наша, онда нам браћо и сестре Он прожима наше цело биће. Тада кроз наше биће струји благодат Духа Светога. И онда човек заиста осећа радост. И апостол на све то додаје, и каже „Они који све то поседују, они не долазе на суд“. И онда када нестане и вере и наде, љубав не престаје, каже Свери апостол Павле. Вера у Господа Исуса Христа и лична веза са њим су од кључног значаја у нашем животу. Зато и кажем каква нам је вера, такав нам је живот.

И зато треба да нешто и знамо о тој вери, јер вера, то је највећа наука. И човек се вером учи до краја свога живота. Зашто је вера највећа наука, зато што нас управо доводи тамо где нам је намењен место, доводи нас до Царства Небеског, доводи нас до Лица Божијег, браћо и сестре. И зато је Свети Старац Ћелијски говорио „За Христа све, али Христа ни за шта“. Без Бога заиста смо празни. И баш то користи нечастива сила, ту нашу празнину и онда се она усељава у нас, она нас испуњава. Али то испуњење нечастивога плаћамо вечним животом без Бога. И зато треба да чујемо оне речи на Богослужењу „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Када верујеш онда не падаш у очај, онда ниси без наде, вера те снажи, вера те крепи, вера те подиже да се дохватиш за руку Христову, јер је Он наш Спаситељ. А Господ, како кажу наши Свети Оци, Он стално држи испружене руке, али никоме не намеће своје руке, него нам даје Себе, и никоме не намеће Себе, него нам само предлаже. Е и ту је она длака, када нам Он предлаже себе, да ли Га примамо.

Дакле, браћо и сестре, вера у Христа пружа нам радост. Зато апостол Павле и каже „Радујте се у Господу, и опет велим радујте се“. Онај који се радује у Господу, или који има Господа у себи, он лако одбацује тугу која наилази на њега. Лако. Јер не он, него сила Духа Светога. И зато треба поново да послушамо апостола Павла који каже „Духа Светога не гасите у себи“. Треба да знамо да нас вера у Бога чини моћним. Каже нам Исус Христос „Све је могуће ономе ко има вере“. Вера се често код свакога од нас доводи у питање, да проверимо своју веру, да испитамо своју веру, јер једино вера у Бога нас спасава. Треба да проверавамо своју веру Јевањђељем, Црквом. Једино је Христос могао да каже „Ја сам пут, истина и живот“. Човек је само један слабић. Све оно што чинимо у нашем духовном животу треба да буде само израз наше љубави према Богу и према ближњима и потврда наших спознаја да нисмо довољни сами себи. А човек у некој својој сили мисли да је довољан сам себи. Дакле, браћо и сестре, нисмо довољни сами себи, и не можемо баш ни један корак сами са собом учинити на путу до свога спасења. Подсећа нас Господ да је Он заправо почетак и крај, да је све у Његовој руци.

Наш живот овде је ограничен временом и простором. И зато треба то време да испитујемо, и то Христом браћо и сестре. И да испунимо време Христом, а кад Христом испунимо време онда време претварамо у вечност. Јер све чега се Христос дотакне то је вечно. Зато нам је потребна вера у Господа нашега Исуса Христа. Ако ти је вера у срцу, онда је Бог твој Бог. И опет понављам, човек је велики само онолико колико Бога има у себи, колико Бога носи у себи.

Нека би нам Господ помогао да вером живимо и да вером ходимо, како каже апостол Павле. Да нам Господ помогне да вером уселимо Бога у себе, а кад уселимо Бога у себе онда ми усељавамо и веру, и наду, и љубав. Усељавамо поштење, милосрђе, доброту. Да се Христос усели у срца наша, а када се Христос усели у наша срца Он се усељава у нашу душу и онда човек мисли о Богу, његове су мисли, мисли Божије, његова је љубав, љубав Божија, његово је срце, срце Божије браћо и сестре. Да се помолимо Богу да се у нас усели Христос, да се усели љубав Христова, да се Христос и Христова љубав уселе у овај манастир где се данас налазимо, да се усели у обитељ, а онда да се усели у све нас који се овде данас налазимо у овој светој обитељи. Ето вером се Христос уселио у срце Светог Фанурија и Светог Пимена Великог кога данас славимо, и зато и помолимо се њима да нам и они помогну да нам се отворе духовне очи, да нам се отворе видици вере, јер ова Света два човека, они су живели за Бога. Јер знају да Бог живи за нас. А Бог је љубав, само треба да сместимо Бога у наша срца вером, па ће бити Бога и у нашим делима.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремила игуманија Тавита са сестринством.

Свештеник Срђан Ђорђевић

Фотографије је са љубављу светлописао господин Милан Терзић из Крагујевца.