Појци певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда су својим појањем увеличали ово Свето сабрање.

Митрополит Јован је након читања Светога Јеванђеља, честитао храмовну славу и верне поучио својом беседом о житију Светога Јоаникија:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас наша Црква, овај храм и ми сабрани у њему прослављамо Светог Јоаникија првог патријарха српског. Ако читамо његово житије тамо ћемо видети како је он од своје ране младости трудио се да се уподоби Христу, трудио се да се покорава Јеванђељу, да слуша Јеванђеље и да живи по Јеванђељу. И заиста његова мисао била је уствари Христова мисао, његове речи су биле Христове речи, његова дела су била Христова дела и он заиста се на њега се односи ово данашње Јеванђеље, где Господ каже да је он „пастир овцама својим“. Свети Јоаникије је био тај пастир свом духовном стаду кога је он не само учио, него учио и хранио, речју Божијом, Јеванђељем. Зато је он заиста како каже данашње Јеванђеље, „Пашу давао своме стаду“. Шта му је давао? Давао му је Христа. Давао му је Цркву и он је свој народ у свим приликама и неприликама, а било је и једних и дригих, он је заиста свој народ вековима онда, а и вековима сада сабирао свој народ у Цркву Тела Христовога, како би и ми могли да схватимо да нам је једино спасење у Цркви и кроз Цркву. Да би човек који живи у Цркви заиста задобио спасење, он треба да слуша Цркву јер шта је Црква, Црква је Христос. Где је Црква, ту је и Христос, где је Христос ту је и Црква, одвојити Цркву од Христа, она онда није Црква, одвојити Христа од Цркве, онда Он није Христос. Христос је у Цркви и зато наше обитавање, живљење у Цркви треба да буде као у Христу, јер ми смо чланови Цркве и ми смо сви потпуно подједнако одговорни за ту заједницу Тела Христовога коју називамо Црква. Ви ћете данас чути како неко од крштених људи, наших Срба нажалост каже „Шта то тамо они у Цркви раде?“, који то они у Цркви, који су то они, а који смо то ми, ваљда смо сви у Цркви, јер смо призвани у Цркву и треба да будемо срећни и Богу благодарни што нас је Господ примио да будемо чланови Његове Цркве. Зато треба да живимо Црквом, а како се то живи у Цркви? У Цркви се живи богослужбено, у Цркви се живи послушношћу, у Цркви се живи молитвеношћу, а на првом месту у Цркви се живи смиреношћу. Онај који нема смирења, он неће ни да послуша никога, па ни Цркву, онај који нема смирења, он је већ себе издигао изнад Цркве, а рекосмо да је једино у Цркви и Кроз Цркву спасење.

Зато је Црква била и остала и биће до краја света и века стуб и тврђава јер ми уствари у Цркви кроз Свете Тајне, поготово кроз Свету Тајну Причешћа примамо Христа, тако се сједињујемо са Христом. А шта тражимо више од тога, од те благодати Божије, шта тражимо висе од благослова Божијега него што нам је дато да Христа узимамо у себе, Христа примамо у себе. Који нама треба то дар већи? Само је питање да ли смо свесни тога? Ако јесмо бићемо свесни ако знамо шта је вера и ако заиста чврсто верујемо да је Бог Створитељ неба и земље, да је Христос наш Спаситељ, ако верујемо и ако ту веру потврђујемо својим животом, својим делима. Често говорим, немојмо да се хвалимо тиме што ћемо на језику говорити „Ја верујем“, ако ти је Црква и Христос, само на језику, а није у срцу, немаш од тога много користи. Ако нам је вера на језику, ако нам је Бог на језику, ако нам је Бог на зиду, а није у нама, шта си онда. Ти си онда лажни хришћанин и онда не оправдаваш своје богоизабрано прузвање и признање и зато и поједини неће да живе по цркви, него живе на свој начин и опет што је најгоре, такви мисле да угађају и Богу и Цркви. Рекох и понављам, у Цркви се живи послушношћу, и ако се заиста држимо Цркве као стуба, као своје тврђаве не бојмо се свих невоља, свих страдања, свих мука, свих патњи које нас сналазе,не бојмо се да носимо Христа у себи, да носимо Цркву у себи, није чуда ради речено „Бежи у Цркву Краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш“, изван Цркве гинемо, али и у Цркви гинемо ако не живимо Црквом.

Ми у цркви и кроз Цркву добијамо још нешто, добијамо Светитеље, добијамо светитеље клој нас представљају пред Богом и који се моле за нас, доказ овоме је управго и наш Свети Јоасникије први патријарх Српски, кога као што рекох ми и овај храм данас прослављамо и Црква нам га је дала, Бог нам га је дао да буде наш молитвеник и посредник између нас и Бога. Нама управо треба посредник јер ми нисмо достигли то савршенство да можемо казати да нам не треба посредник, нисмо на том духовном нивоу, зато нам треба тај посреедник да се моли за нас, а он се непрестано моли и ето нам велике радости што нас је Бог благословио, наш Српски народ да из свога рода од своје крви и од свог тела имамо Светитеље и угоднике Божије, читава плејада Светитеља, читава плејада угодника Божијих. Зашто се не трудимо да се угледамо на њих, зашто? Јер мислимо да су они баш тако постали Светитељи, па и онио су били људи од крви и меса као и ми, и они су падали, али нису изгубили веру,били су и остали у Цркви и Црква их је чувала и сачувала, тако можемо и ми и немојмо само да се позивано на наше Светитеље и на нашег Светог Саву, а не угладати се на Светог Саву, на Светог Јоаникија, и остале друге српске Светитеље, а шта то значи угладати се, то није само да се сетимо успут него да их стално имамоу себи и да их стално призивамо и да их стално молимо да се моле Богу за нас. Видите браћо и сестре, у тешком стању се налази целокупни народ на кугли земаљској, у тешком и претешком стању се налази и наш српски народ, у тешком и претешком стању се налази и наш српски народ и на Косову и Метохији. Смемо ли да их заборавимо? Не смемо. Немојмо мислити да што ми овамо у овом делу Србије живимо лагодно, сетимо се како наш српски народ тамо птогањњају, како их муче, па дајмо бар ако не можемо ништа, дајмо маломолитве за тај наропдф, молимо се бар за њих, сетимо се, јер оно што каже наш народ „Кад мечка заигра поред туђом кућом, одмах ће сутра можда и пред нашом кућом да заигра“, а зато ако немамо никакв начин да помогнемо народу нашем који тамо сведочи Бога, сведочи Цркву, бар можемо да се молимо за њих. Али молчићемо се за њих, ако се молимо за нас, ако живимо молитвом, не молитвом „од мене до уштапа“, како каже наш народ,молти се непрестамо, да не паднете у искушење, то Господ каже кроз Јеванђеље, а искушења не знамо када ће да наиђу, искушења као витар, не знаш са које стране ће да дуне. Иако се не држиш, ветар ће те однети, а зато треба да се држимо Цркве, да се држимо вере, треба да се држимо имена свога, и да будемо Богу благодарни на нашим светим прецима, нашим Светитељима, што се зовемо овим именима којима се данас ми зовемо. Да нам није било СВетога Саве и Јаоникија и других Светитеља, Бог зна како бисмо се ми данас звали. Бог зна да ли би постојали храмови као што данас постоје, па ето и овај храм и он је саграђен из вере, из вере за кога? Није наша Оливера радила овај храм само за себе, него за своју породицу и свој народ. Овај ће храм ићи испред њекад пође и она на онај свет, као што ћемо и сви поћи, значи она је оставила неко дело иза себе. Мало се запитајмо какав ми дела остављамо иза себе? Шта преносимо нашој омладини, шта преносимо нашој деци? Да ли мислимо да ће наша деца бити срећна ако им сазидамо куле и градове, ако им дамо неке дипломе, шта то вреди ако ниси свом детету дао Христа, ако то своје дете ниси увео у Цркву, да живи са тобом у Цркви. Онда никакаве користи нема, то ће дете бити празно, а најстрашније стање је испражњеност. Човек кад нема Бога у себи он је празан, а у ти празнину одмах онај нечастиви убацује себе преко наше гордости, преко наше сујете, преко нашег ега који нам не дозвољава да се поклонимо пред Богом и пред другим човеком, него кад нам неко други неко каже, аније нам поввољи, одмах идемо уз нос, па где ти је то хришћанство, где тио је то што се зовеш хришћамнином брате, замислите да су тако Светиотељи поступали? Шта би било од њих и шта би било од нас?

Свети Јоаникије нас учи Јеванђељем, он није само слушао Јеванђеље и није само читао, него се трудио да испуњава Јеванђеље, зато Христос није рекао само „благо онима који науче“, него „који науче и испуне“. Неко ће казати „Ја не могу да испуним Јеванђеље“, није ни лако, али немој кад кажеш не могу и да се предаш, него кажи: „Хоћу Господе, помози ми, хоћу да се ухватим у коштац са самим Богом и да се рвем са самим Богом, као што се Јаков рвао“ да му докаже да припада Њему и да Га тражи, „Хоћу Господе да си самном“, а када није Господ са нама онда је онај други, кад није са нама Јеванђеље и у нама Јеванђеље онда је у нама она друга литература. Јеванђеље није литература, Јеванђеље није ни књига, зато што је оно књига над књигама, зато што је Јеванђеље наука над наукама. Можемо покушајмо, не предајмо се , немојмо бити лењи за своје спасење, па мислити, не могу сада да се молим, а сута онај каже „Немој данас, моли се прекосутра“ и онда ћеш престати да се молиш или ће ти молитва бити само на језику, а где је онда повезаност молитве ума са срцем човековим, ако је тако онд а ми не учествујемо у молитви, ми само причамо.

У данашњем Јеванђељу, које смо овде чули, Христзос нам каже да је Он врата која воде у Царство Небеско,нема других врата кроз која миможемо ући у Царство Небеско до Христа, односно, нема других вратакроз која ћемо ући у спасење, него врата Цркве, јер је Црква Христос и Христос је Црква. Христос је једина врата кроз која се спасавамо, а то значи да је Богочовек, Господ наш Исус Христос за људско биће врата у бесмртност. Нас Бог није створио за смрт, него нас је створио за бесмртност и сама бесмртност и храна бесмртности, чиме хранимо душу, да ли хранимо слитерима, луксузом, или је хранимо Христом? Потребно је да се питамо. Тело хранимо храном,али да ли знамо чиме хранимо душу? Шта бива са човеком кад душа изађе из њега, шта бива са његовим телом? Укочи се. Душа носи тело, дух носи тело, а ми смо сви и душу и Духа Светога примили, само да ли чувамо душу? Да ли мислимо на душу? Да ли мислимо да треба да спасавамо себе и душу? Да ли имамо ту веру кад се причешћујемо, да је то наша храна за вечност, за бесмртност? Христом хранимо душу.

Тако је Свети Јоаникије живео и тако је водио свој народ, хренећи га Јеванђељем,хранећи га Причешћем, хранећи га Литургијом. Он је био она свећа и онај свећњак који светли и који се не може сакрити. Зато се и каже „Да се светли светлост ваша пред људимаи да виде ваша добра дела“. Човек мора износити испред себе или добра или лоша дела. Треба да се запитамо дали шаиста чиним добра дела? Добра дела не можемод а чинимо без Бога. Заисза се сећамо кад говоримо о добрим делима да се сетимо оних речи и од Светог апостола Павла који каже: „Добро чините да вам се не досади“. Добра никад није много, а зла једна кап читав океан загади. Мени се чини да никада род људски, па и наш род српски није имао више потребе за Божијом истином, за Божијом правдом, за Божијом љубављу, него што је данас. За божијом истином да сведочимо истину, животом, делима, тиме да сведочимо истину и правду Божију у овом баш смутном времену, смутном времену, а Бог зна каква ће времена испред нас бити, не говорим ово да вас плашим, не треба да се плашимо, ми имамо Христа и кадХриста имамо у нама нема страха, човек када је колебљив, кад је лабав, кад није постојан, кад није чврст, онда у њега улази страх и он почиње да се полаши,а може ли човек кадсе плаши да учини добро? Не може никако, уплашио се ин предаје се, не смемо да се предајемо страху, а човек се предаје страху кад му ослаби вера. Све нас невоље сналазе због наше слабе вере и наша поступања лоша бивају управо због наше слабе вере.

Треба да ревнујемо за правду Божију. Опет ћу се осврнути на наш народ на Косову и Метохији, тамо где почива тело нашег Светог Јоаникија у Пећкој патријаршији. Погледајте шта тамошња власт ради српском народу. Они мисле да је правда у њиховим рукама и они што је најгоре мисле да чине добро, али када се човеку помути разум, онда човек и када зло ради мисли да ради добро, али морамо једно знати, а то је да није правда у њиховим рукама, него је правда и истина у Богу. То је наша нада, Бог је наша нада да нас неће оставити и неће нас оставити Бог, ако ми не оставимо Бога. Зато браћо и сестре, да замолимо Бога, да замолимо Светог Јоаникија, да замолимо наше свете претке да се моле за нас да останемо усправни, да останемо чврсти у вери својој, да останемо чврсти у свом опредељењу, а ми смо се определили за Бога, ми смо крштени, ми смо се определили за вечни живот, за Царство Небеско, а ако си се већ определио, шта се онда колебаш? Онда личиш на онога човека који оре, држи плуг, а окреће се стално позади, онда та бразда неће бити узорана како треба. Ми треба да имамо Христа испред себе, али не можемо Христа имати испред себе, ако Христа немамо у себи. Нека Господ и молитве Светога Јоаникија патријарха нашега буду са нама, са народом нашим да би и у нашем народу и у целом роду људском процветала љубав без сенке, нада без поклекнућа, а вера без сумње.

Бог вас благословио. Амин.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Митрополит Јован је прерзао славски колач данашњим свечарима и ктиторима храма, породици Карић и том приликом је свим још једном честитао храмовну славу, а потом је заједно са свим верницима био гост на Трпези Љубави коју су ктитори овога храма припремили у част овог великог Светитеља.

протонамесник Немања Искић