За певницом су певали чланови певачког друштва „Србски православни појци“.

Након прочитаног јеванђелског зачала беседио је Митрополит Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре.

Срећна слава овом параклису који је посвећен Чуду Светог Архангела Михаила у Хони.

Заиста, ако хоће човек да доживи чудо Божије мора чврсто да верује. Мора имати страха Божијег у себи. Мора имати љубави према Богу и према ближњима, а на првом месту треба да има послушност према Богу, Цркви и ближњима. Зато данашње јеванђеље које смо чули говори о томе како је Господ рекао својим ученицима, ко вас слуша мене слуша, а ко се вас одриче мене се одриче, а ко се мене одриче, одриче се онога који ме је послао. Када бисмо често прочитали ове две реченице и о њима размишљали онда бисмо схватили да без слушања нема нам спасења. Другим речима без послушности нема нам спасења. Имамо разних врста послушности. Имамо ропску послушност која није хришћанска, и многих других које не доводе човека до Христа. Само праву послушност из љубави Бог благосиља. Таквој послушности Бог се радује. Када човек дође у стање да слуша јер мора и са роптањем онда он не слуша реч Божију, већ слуша оног нечастивога. Он га стално гони, немој да будеш послушан. Буди горд, буди сујетан, јер ђаво је горд и сујетан. Зато човека хоће да одврати од послушности и од смирења. Нема послушности без смирења. Насупрот смирења стоји гордост. Смирење је основ сваке хришћанске врлине. Не може човек ништа у животу урадити што ће га довести до спасења, ако нема смирења. Темељ нашег хришћанског живота и наших врлина не може постојати без смирења и без послушности. Прави образац послушности јесте сам Господ наш Исус Христос. Зна се поредак. Бог Син слуша Бога Оца. Зато када је Господ дошао у овај свет Он је рекао да није дошао да извршава своју вољу, већ вољу Оца који га је послао. Требамо да се сећамо ових Христових речи. Зашто је човек непослушан, зато што је горд. Такав човек нема праву веру, нема ни љубав. Он мисли сви мене треба да слушају, а ја не морам никог да послушам. То је ђавослска замка.

Браћо и сестре, ништа тако не ломи људску госдост као навикнута послушност према старијима. У старој Спарти послушност се сматрала великом врлином. Прича се како је један војник послан у рат и он је исукао мач и таман да посече непријатеља труба је затрубела да престаје бој и он је вратио мач у корице. Када су га питали зашто није посекао непријатеља кад је већ био надомак руке да то уради, он је одговорио, да је боља послушност војводи него посећи непријатеља. Ако хоћемо да се боримо против непријатеља оног духовног не можемо без послушности. Хришћанска послушност се разликује од спартанске јер је она драговољна. Она се извршава из љубави, а не из морања. Она има за циљ спасење душе. Она није ради очувања неког наређења, него ради Царства Небескога. То је оно што Христос у Јеванђељу каже. „Иштите најпре Царство Небеско и правде Божије, а све ће вам се друго додати“. У контексту овог што рекох, има једна прича у житију Св. Јована Колова. Он је почео свој подвиг код једног врло строгог старца. Он му није дао да по својој вољи учини ишта. Толико је био строг да је узео једно суво дрво и побо у земљу и наредио Јовану да залива свакога дана. Јован је имао смирење и послушност. Заливао је три године сваки дан по неколико пута. У смирењу и радости он је заливао и није себе оптерећивао. Кажу да је чак жалио што пада ноћ па не може и ноћу да залива и шта се догодило. Дрво се примило, олистало и донело плод. Онда је старац убрао плодове и донео у монашку трпезарију и показао братији. Тада им је рекао узмите плод од послушности и видите како је сладак.

Свети Оци кажу да је послушност изнад поста и молитве!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након освећења Часних Дарова Митрополит Јован рукоположио је ипођакона Стефана Васиљевића у чин ђакона. Том приликом дао му је духовну поуку:

„Данас поред радости што служимо Свету Литургију имаћемо и радост што ћемо сада рукоположити ипођакона Стефана Васиљевића у чин ђакона, а сутра ако Бог да у Цркви Свете Петке у Виноградима биће рукоположен за свештеника када ће му се одредити и место где ће он служити Богу и народу. Кажем служити а не заповедати. Много је веће служити него заповедати. Стефане, хоћу да верујем да си свестан шта данас примаш. Да би био свестан мораш да се одрекнеш свога ега. Мораш да се одрекнеш своје гордости и сујете и да у смирењу и у послушности примаш овај дар ђаконски. Молим те имај на уму да ти данас постајеш слуга олтара Божијег. Ако се не научиш да будеш слуга, никад се нећеш научити да будеш господар, ако могу тако да кажем. Ако не будеш знао да служиш Богу и ближњима нећеш послужити ни себи. Нећеш послужити ни твом спасењу, ни својој породици ни народу који ти Црква даје. За све то треба труд и подвиг и послушност. Немој да слушаш себе, јер увек када будеш слушао себе можеш да погрешиш. Ако слушаш Цркву, не бој се, нећеш погрешити. Ако и погрешиш, Црква је та која је радионица, која прерађује највећег грешника у светитеља. Што значи да је могуће да и ти и ја и сваки од нас постане светитељи. Јер и они су људи од крви меса, али они су живели у хармонији и са Богом и са Црквом и са ближњима. Молим те да чуваш страх Божији. Док будеш имао страха Божијег нећеш погрешити и ако погрешиш страх ће те опоменути да си се огрешио о Онога који те највише воли. Нас воле и родитељи и деца и браћа и пријатељи, али нико нас не може волети као Бог. Зато треба стално да мислимо да се не огрешимо, бар онолико колико је то могуће човеку. Ако погрешиш тражи покајање. Ако залуташ, врати се и питај. Онај који пита за савет и прима савет тај и ако крене лошим путем вратиће се, али онај који не прима савет и који не пита он је већ у опасности. Зато те молим да чуваш тај страх Божији.

Зато те молим да чуваш оно молитвено правило и да никада не приступиш служити Свету Литургију без то молитвеног правила. У том молитвеном правилу, не само што ћеш се молити, него је то и труд, па ће и за то Бог да те награди. Моли се. Смиравај се, да би био пример у смирењу а не у надмености.

Нека ти је срећно и Богом благословено!”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На позив да приступе Чаши спасења, велики број сабраног народа причестио се Свети Даровима Христовим. После заамвоне молитве митрополит Јован осветио је славске дарове и пресекао славски колач.

Сабрање је настављено славским ручком који су припремиле монахиње ове свете обитељи.

Стеван Илић, ђакон