Владика Јован је након свечане литије око цркве у часну трпезу положио и зазидао мошти Светог великомученика косовског Кнеза Лазара и Светих мученика сурдуличких.

“Браћо и сестре, нека је срећно и благословено освећење овога храма. Храм Божији представља парче неба на земљи. Храм је Свети јер је храм дом Бога нашега, а најсветији део храма јесте олтар и Света трпеза коју смо сада овде, као што сте видели, опрали и припремили за освећење и у њој, у ту трпезу, остављамо, како се то ради више од две хиљаде година, делиће моштију Светих мученика. С обзиром да ова црква, да овај манастир потиче из 14. века, из доба кнеза Лазара, нашао сам за сходно да у овај престо овде положим мошти Светог великомученика Лазара и са њима и мошти мученика сурдуличких. Па вас молим да кад год будете улазили у овај храм, на богослужење, првенствено на Божанствену Литургију, да се сећате да је овај храм посвећен Рођењу Мајке Божије, али исто тако да се сећате, драги моји, да овде имате још једну светињу, а то је светиња ових моштију Светог кнеза Лазара и Светих мученика сурдуличких. Нека молитве Светог великомученика Лазара и Светих мученика сурдуличких буде са вама. И као што знате, пракса је стара то била, није то само да неко каже: „Увео нову праксу владика у Шумадији“ – не. Стара је пракса да се у овај Свети престо где се полажу мошти, ми ћемо положити имена ваша која сте ви овде исписали, и сад замслите, браћо и сестре, да после када ми одемо са овога света, да ће над овим моштима и над именима ваших и живих и мртвих се вршити Света Литургија. Па има ли ишта боље него да се и на тај начин уграђујте у храм Божији? Баш онако како и каже у Светом писму: „Уграђујте се у цркву Божију као живо камење“.

Бог вас благословио!”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку је служена Света архијерејска Литургија. Високопреосвећеном Архијереју Јовану саслуживали су протосинђел Пајсије Илић, игуман манастира Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу, архијерејски намесници: белички протојереј-ставрофор Александар Илић, лепенички и администратор левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, кулбарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј Радосав Јаћимовић, и гост из Епархије источно-америчке протојереј-ставрофор Милан Крстић, са протођаконом Иваном Гашићем и ђаконом Далибором Нићифоровићем.

Чтецирали су господа чтечеви: проф. др МаркоПетровић, вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић и студент богословља Бојан Стевановић.

На Светој Литургији владика Јован је заблагодарио Богу и свим приложницима, чијим трудом је ова светиња, под заштитом државе као споменик културе, најпре археолошки испитана, а затим и темељно обновљена.

“У Име Оца и Сина и Светога Духа! Срећан празник, браћо и сестре.

Празник Рођења Пресвете Богородице или како то наш народ још зове овај празник – Мала Госпојина или Мала Госпођа. И заиста нека је срећно и освећење овог обновљеног храма. Храма који иза себе броји скоро седам векова. Који је заједно са својим народом био на распећу кад је народ на распећу. Али је исто овај храм био са народом кад је народ и васкрсавао, кад се народ враћао Богу и враћао Цркви. И зато је само Богу знано и овом храму овде испред нас колико је овде приношено молитава, колико је овде за ових седам векова се народа исповедило, где су овде само пред невидљивим Богом, а сведоци су и ови зидови, вероватно су тада биле и фреске, они су пред невидљивим али свуда присутним Богом казали и говорили и оно што сигурно нису могли никоме, па можда ни мајци ни оцу да се повере, овде су се Богу поверавали. Овде су исказане мноштво молитава, исказане су многе радости, наравно да су исказане и многе туге, јер то прати сваки народ, то прати сваког човека, па то прати и нас кроз ову вековну и вековну историју. И заиста, данас је моје срце испуњено радошћу и обасјано благословима, радошћу, благословима Божијим овде у Лоћики, што је овај храм после толико времена заблистао својим сјајем. Верујем да неко од вас, ко је долазио овде, видео је како је изгледао овај храм, а ја се усуђујем, никога не окривљујући, да кажем да је, и кад сам дошао први пут овде и видео овај храм, растужио сам се. Овај храм је изгледао као на ону остарелу мајку, коју су деца напустила. Напустила и она је ту била и јесте. Она је ту, та мајка, мајка Божија - којој је, као што рекох, овај храм и посвећен – она се молила. И ето, све бива у своје време и хвала Богу што је овај храм, као што рекох, данас заблистао оваквим лепим сјајем. И ја заиста желим да се захвалим свима који сте најмање допринели да се овај храм обнови као што и ви који сте парохијани, а и не само парохијани, који сте помогли, и надам се да ћемо ускоро и обновити парохијски дом, где ће мошти свештеник да буде у њему. Да буде ближе вас и да ви будете са њим. Да можете да разговарате, да можете да тражите од њега да се он моли Богу за вас, да тражите утеху наравно, али да и он се моли и да и он тражи утеху од самога Бога. Зато се радујем и похваљујем и најмањи прилог који сте дали. Па и они који нису ништа могли да дају, надам се да су се бар молили док су овде трудбеници се трудили на овај или онај начин да ова црква данас овако лепо изгледа. Радујем се посебно што вас видим у оволиком броју и верујем, уверен сам да се данас радује Мајка Божија на небу видевши вас овде око ове светиње окупљене, видевши вас да сте дошли на освећење, али и да сте дошли на Божанствену Литургију. И тиме показујете да сте веран народ Богу и Цркви.

Молим се Мајци Божијој да вас она чува и да вам буде заштитница, да вам буде посредница и молитвеница пред њеним и нашим Господом Исусом Христом. А Мајка је мајка. Пуна су уста мајке. И ове наше телесне мајке, како тек треба да буду наша уста пуна Мајке Божије. И као што се мајка не оглушава о своје дете кад је дете замоли за ово или за оно, него му чини, даје му, е тако се неће ни оглушити Мајка Божија ако се ми у смирењу њој обратимо, ако се у смирењу њој молимо и ако тражимо њену помоћ и заштиту молитвену. И ево, браћо и сестре, данас смо осветили, као што рекох, освећен, посвећен, опет ћу поновити, Рођењу Мајке Божије. Од како је наш народ, пошто је ово, рекох, седам векова овде се врши Литургија, и од како је наш народ крштен од Светога Саве, од како је наш народ почео да зида цркве и манастире, од тада српски народ, углавном, понављам - углавном, дише православним плућима. Дише православним плућима, мисли православним умом, гледа православним очима и слуша православним ушима, и његово срца куца православно, браћо и сестре, куца православном Црквом, куца Христом. То је оно што морамо да сачувамо у себи, што смо наследили. Наследили смо, рекох, од Светог Саве и наших Светих предака. И веру наследили смо од наших Светих предака, и ову светињу овде, и зато смо дужни да је очувамо. А она ће нас чувати ако ми чувамо њу. Од када зна за себе Србин зна за православни хришћанин. Он зна или би требало да зна онда у том контесту и шта је Еванђеље Христово. И он би требало да зна себе – да припада православној Цркви. Зато ми знамо да као што човек без душе - значи ти људи који тако православно мисле и моле се - знамо као што човек без душе: шта је уствари човек? – леш. Тако је и свака српска заједница, свако српско место и свако српско насеље које у себи нема храм, то је уствари мртво насеље. Јер су храмови били и остали наш центар окупљања, наш центар сабирања. О томе нам сведочи, опет ћу поновити, и овај обновљени храм из 14. века. У нашим храмовима увек се народ, хвала Богу, сабирао и данас сабира и верујем да ће се сабирати до свршетка света и молити. Он се сабирао у наше храмове и ту се виђао једни са другима. Нису се крили једни од других него су се сабирали да виде лице једно другоме. Јер по оној светоотачкој: „видех лице брата – видех лице Бога“. А то све говори да треба да имамо чист образ да бисмо могли да погледамо један другоме у лице. Са чистим образом ми ћемо видети и чистоту у другом човеку. Ако нам није чист образ, ако нам није чисто срце, ми нећемо видети чистоту у другоме, него ћемо видети само прљавштину. А често говорим – човек види оно што жели да види. Човек чује оно што жели да чује. Ако човек жели да види у другом човеку добро, он ће га наћи па да је сав тај човек огрезао у ономе што не треба. Јер нема човека у коме је само зло. И нема човека у коме је само добро. Е зато ми треба да се молимо да имамо просвећен разум, да можемо сагледати оно што је добро у другоме. А и оно што није добро, да то сакријемо. Неко ће казати: „Зашто да кријем зло другоме?“ Овде је реч да сакријемо грех другога. Јер опет по оном еванђелском: „Ко сакрије грех другога, њему ће Бог сакрити његов“. А ми тако некако кад видимо да је неко нешто урадио, казао, рекао што не треба, то трубимо, Боже опрости, на све стране. Па не умемо да се зауставимо. А не помислимо да тај исти о коме ја говорим зло, да ће он сутра да говори о мени зло. Зато што сејемо – то жањемо. Значи треба да се трудимо да видимо добро и да чујемо добро. А не можемо видети, верујте ми, добро ако видимо Бога који је заиста добар. И да нико нема тако добар као што је Бог. Овде су се наши преци, ваши преци, како год хоћете, сабирали да разговарају један са другима. Ово намерно помињем данас где све мање имамо разговора међусобних. А где има разговора, како често говорим, ту има и разумевања. Где има разговора, ту има и решења. Наравно, ако и једна и друга страна разговарају по Богу, што би рекао наш дивни српски народ. Црква и храмови су нас чували у јединству. И чували су нас и кад смо државу губили, и кад су империје пропадале, и кад су царства пропадала, Црква је била та која је сабирала свој народ. И зато Црква не може да пропадне. Зашто? Па зато што је то божанска установа. То није људска установа. Зато што Црквом управља Дух Свети, који је непогрешив. Ми јесмо људи у Цркви, који смо крштени, грешни. Можда неко сматра да није грешан... Јесмо грешни. Али зато Цркву треба да схватимо као духовну болницу где треба да се лечимо, да дух лечимо. Јер кад излечимо дух у себи лакше ће нам бити и кад имамо и телесне болести. Али кад је дух сломљен у нама, кад је дух... Ако смо се одрекли Духа Светога, онда заиста пропадамо, и заиста Црква је чувала свој народ зато што је народ чувао Цркву. И кад је био најрадоснији он је ишао у цркву да подели радост са другима. И кад је туговао, и кад је боловао, и кад је био бедник и сиромашан, ишао је у цркву да тамо нађе утеху опет по оној народној нашој српској изреци која каже: „Беж' у цркву, краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш?“ А Црква је Тело Христово. А и овај зидани храм подсећа на Тело Христово. Нашу слогу, како онда, тако и данас, нажалост... Многи покушавају да нас деле. Да поделе уствари нашу личност. Да поремете вредности у којима смо расли и одрастали, и које смо вредности примили. Да поремете наш начин хришћанског живота. Желе да нам кажу ови моћници овога света: „Ниси оно што јеси, него треба да се одрекнеш свега свога и да постанеш нешто друго; да не припадаш своме роду и народу, да промениш име и презиме“. Или оно што је још горе како нам данас сервирају, да променимо и пол – опростите што ово говорим – да променимо и пол, да променимо своје биће које нас је красило кроз све ове векове кол'ко посојимо на овом парчету земље овде. Најпре многи кроз своје идеје, а нажалост и ми сами знамо да неке идеје протурамо, кроз своје идеологије, ако хоћете и тако, присилно хоће да поделе православно биће нашега човека, а онда хоће да нас поделе и као народ. А знајмо, то је стара мудрост наша српска – кућа кад хоће да пропадне она се подели, односно породица, боље речено. И зато морамо бити мудри да знамо шта треба да прихватимо, а шта не треба да прихватимо. Шта је то што ме чини човеком, Божијим човеком; што ме на крају чини Србином, што ме чини православцем. Тешка су то времена, али ми знамо да се уздамо у Бога. Ми знамо да се уздамо у молитвену заштиту Пресвете Богородице управо на овај празник поштовање њој. Којој? - Најсавршенијој мајци коју је земља небу дала. Данас славимо ону која је најпрослављенија и на небу и на земљи после Господа нашега Исуса Христа. Данас прослављамо ону која је Христа увела у овај свет како смо чули у данашњем тропару овде отпеваном. Данас прослављамо и заштитницу овога храма, овога села које она чува и радује се сваком ономе који припада овом селу и који год долази у светињу, радује се да када човек живи по Богу и кад живи по Еванђељу. Али и тугује кад нас нема у храмовима, кад нас нема на Божанственим Литургијама. Тугује јер мајка најбоље осећа своје дете. Мајка зна како дете дише. Е зато и дете треба да зна како мајка дише. То мор да буде узајамно. Ево све је то тако било, драги моји, кроз ових седам векова колико овај Свети храм овде постоји. И за ових седам векова у историји српског народа, као што рекох, много се штошта десило, много штошта се променило, много штошта се збило. Но, морам и то данас пред овако дивним сабраним народом и скупом нажалост да кажем – изгледа да нам се историја понавља. Током ових седам векова српски народ је и поред свих невоља и недаћа, остао је веран Богу и Цркви, имену своме, и остао веран Имену Божијем. Није поклекао ни онда када су многи мислили, а и данас нажалост моћници мисле: „Згазили смо српски народ“. Преварили су се. Многи мисле – ишчупали су нам душу, и чупају. Али неће је ишчупати ако само останемо верни Богу, верни завету Светога Саве, верни завету Светих наших предака. Није српски народ поклекао у најтежим својим приликама и неприликама јер је био уз Бога и био је уз Цркву. Рекох опет и понових да нам се историја понавља. Данас нас нажалост, видите и сами, поново нас деле. И данас ми поново нажалост, то је још жалосније, делимо се између себе. Па овај иде на ову страну, овај иде на ону страну, овај припада гледамо којој партији припада, ко коме, са ким се дружи. Партије ће проћи, све ће проћи. Људско је и партије, није то ништа лоше. Али треба да знамо да јесмо ми различити, и свак мисли на свој начин. Има право и то је добро. Али треба да се знамо око чега треба да се ујединимо, а то је да се ујединимо у добру. Да се ујединимо у поштењу. Да се ујединимо у осећањима – да осећамо другога као самога себе. Данас нам, морам и то да споменем, опростите што вас задржавам, данас моћници овога света поручују да је моћ и сила у њиховим рукама и у њиховом, не знам како да кажем, наоружању, оружју, сили њиховој. А бедници не знају да је моћ и сила у Богу. Да је у Богу правда, а не у људима. Али ми исто тако верујемо у Бога и верујемо у Мајку Божију да ће нас они обрадовати и заштитити. Само ако тражимо од њих заштиту. Видите, чупају нам душу што нам хоће и Косово да нам отму. Зашто кажем Косово? – Па зато што је овај храм првобитно овде подигнут у доба Светог кнеза Лазара. Хоће они, знају где смо ми осетљиви. А ми смо осетљиви на светињу. Српска земља цела, и Косово, и цела српска земља натопљена је бранитеља и знојем градитеља. И зато ми имамо, што каже она народна песма: „Су чим да изађемо пред Милоша“. Имамо наше светиње. Имамо нашу Студеницу, Хиландар, Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу... То су наше тапије. А те тапије нису зидали дивљаци, како нас данас нажалост и третирају, него зидали разумни људи. Зидали да оставе трага о вери у Бога и жељи да се народ у тим светињама окупља. Зато замолимо данас Мајку Божију да у целом роду српском и у роду земаљском процвета љубав без сенке. Љубав која има сенку није љубав. Љубав без сенке – нада која неће поклекнути. Замислите – нисмо поклекнули за петсто година када су нас угњетавали. Покушавали су, радили су, али у нама је био Дух Божији, у нама је био дух Светога Саве који нас је подизао, који нас је дизао, који нас је храбрио. Нека би дао Бог да и ми у слози и љубави наставимо она дела која су наши преци радили и градили као и обај храм, да наставимо, кажем, да изграђујемо себе, да поправљамо себе, да мењамо себе. Боље да се ми мењамо на добро, него да нас ови властодршци, моћници овога света, да нас промене. Не дајмо своју веру у Бога никоме и ни за шта. Не дајмо оно богато наслеђе које смо наследили од Светих предака, али потрудимо се да и ми оставимо нешто у наслеђе својим потомцима који ће доћи после нас. Срећна слава! Срећно освећење! Нека вас Бог и Мајка Божија чува, нека вас бодри, нека вас храбри. И знајте, и кад мислимо да смо баш над понором, нећемо пасти ако не изгубимо веру. Али ако изгубимо веру, онда смо ми већ, не над понором, него у понору. Али Мајка Црква је наша мајка. Приђимо у њен загрљај. А загрљај Мајке Божије шири је од неба и од земље. Крило Мајке Божије је толико велико да цела васељена може на њега да се смести. И морамо знати да ниједно крило не може бити топло као што је крило наше Мајке. То они људи који живе и одлазе по свету данас, то сигурно осећају. Ја данас користим прилику да поздравим нашег проту Милана који је одавде, Секурича. Живи у Америци. Али он најбоље то осећа. Тамо је телом, а овде душом. Е, да не будемо растурени по свету. Има под овим српским сунцем места за свакога само ако између себе имамо љубави, ако имамо поштовања.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Евхаристијског славља и освећења славских дарова, сви приложници су награђени од стране Високопреосвећеног Архијереја па је уследио пригодни културно-уметнички програм.

Архијерејском граматом признања одликоване су следеће институције и појединци: Завичајни музеј града Јагодине, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац, господин Иван Стевановић из Лоћике, господин Предраг Петровић из Лоћике, госпођа Живана Јанићијевић из Лоћике, господин Милан Прокић из Беочића, господин Мирослав Сентић из Драгошевца, госпођа Душанка Николић из Супске. Архијерејском граматом захвалности одликовани су:госпођа Снежана Николић из Брајновца и господин Саша Петровић из Лоћике. Архијерејском захвалницом одликовани су: господин Саша Милорадовић из Јагодине, господин Бојан Костић из Беочића, господин Бранислав Милановић из Ивковачког Прњавора, господин Дејан Мијатовић из Беочића, господин Милан Живановић из Беочића, господин Срђан Димитријевић из Беочића, госпођица Тања Лазаревић из Лоћике, господин Драгослав Лазаревић из Лоћике и господин Радован Димитријевић из Беочића. Господин Мирослав Кнежевић из Београда добио је Орден Вожда Карађорђа.

Трпезу љубави за све верне припремио је са својим парохијанима отац Милош Тодоровић, парох лоћички, који је овом приликом унапређен у чин протонамесника.

Приликом одликовања оца Милоша, Владика Јован га је очински поучио:

“Драги оче Милоше, младим свештеницима се не даје ово одликовање, али ја сам видео твој труд који си уложио у овој парохији, поготову у овом храму који је био толико запуштен, као и у парохијском дому, зато сам се нашао пубуђеним да те данас одликујем овим одликовањем. Но ја те молим да ово одликовање не схватиш да сад треба да се гордиш, да се узносиш изнад других. Не. Него да те ово достојанство и ово одликовање управо смирава. У Цркви се одликовања другачије дају него одликовања у свету. Тамо се највише даје за оно што је неко урадио. И у Цркви се даје за оно што је он урадио, али у Цркви се првенствено дају одликовања управо за подстрек, за још већи рад у винограду Господњем. За још већи подстрек на веру, на љубав, на милосрђе, на наду, односно даје ти се ово одликовање на жртву. А свештеник ако хоће заиста да буде свештеник, он мора да буде свестан да је он свесно прихватио жртву. Јер ништа без жртве не може се постићи, ништа без труда не може се постићи. Зато те молим да се трудиш још више, јер ми људи знамо да кажемо: „Е, ја сам доста урадио и сад нека раде други.“ То је малодушност. Не може то човек хришћанин да каже, тим пре свештеник. Он ради за Цркву и живи за Цркву, за Бога, за народ до последњег свога издиханија, како кажемо у Цркви. Зато, молим се Богу и Пресветој Богородици, коме је ова светиња овде посвећена, и верујем да се данас радују преци који су овај храм саградили, радују се јер виде, да тако кажем, окупану цркву, чисту цркву, уређену цркву. Е, сад је само на теби да одржаваш. Јер, знаш синко драги, много је лакше саградити једну грађевину неголи ту грађевину после тога одржати. Е у томе се састоји да човек не сме да се улењи па да каже: „Е саградио сам, урадио сам и то је моја мера.“ Не. Наша мера није наше сазнање, ни мера кол'ко можемо. Наша мера је у Богу, а та мера је дугачка и широка и висока од нега до земље.

Нека ти је срећно и нека ти је Богом благословено!”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Вероучитељ Угљеша Урошевић