За благољепије сабрања били су задужени појци манастира Светог великомученика Георгија.

Надахнутом беседом Митрополит Јован је поучавао окупљене вернике:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Живот је велика тајна, браћо и сестре. Да би човек разумео тајну живота, овог и оног света, па и тајну Бога, не може то постићи људском науком, ни људском филозофијом. То може да се схвати науком Христовом и тврдом и јаком вером у Бога и чистотом срца. Данашњи апостол нам говори какав је био сусрет Апостола Филипа, кога наша Црква данас прославља, и ушкопљеника који није познавао Христа. Ушкопљеник је пришао колима где је апостол говорио о Христу и питао се о коме он то говори? Добио је одговор да се говори о Христу. Усхићен оним што је чуо, он и сам жели да постане хришћанин и пита се шта му ваља да учини да би се то и десило. У близини је била вода и апостол Филип му каже да само ако жели он лако може да постане хришћанин. Филип га крштава у води која се ту налазила. Он постаје хришћанин, ватрени присталица Господа Христа. Да би схватио ту Тајну живота који је примио, Дух Свети узима Филипа и овај ушкопљеник га више не види. Живот је дакле, велика тајна. Ми не можемо да познамо ни човека, ни његову тајну, ако то не чинимо преко Бога. Само преко Бога прилазимо човеку и Богу преко човека. Човек је тајна која у себи носи велики распон. Он може да чини толика добра дела, да му се и сам Бог диви због тога. Али човек може да чини и таква зла, да га се и сам ђаво може застидети, ђаво који је зачетник зла и греха и који не може да се покаје, јер је огрезао у злу. Човек који је Богом створен за вечност и усавршавање у науци божијој и јеванђељској, почиње да се усавршава у самоме себи. Такав човек је довољан самоме себи. Али само је Бог довољан самоме себи. Нама треба Бог, нико други и већи него Бог, да постанемо народ божији. Потребно је да се Христос вером усели у наша срца. Ми вером ходимо, а не знањем, говорио нам је апостол Павле. Човек се стално позива на своје знање. Поготово се на знање позивају они који немају чак ни овоземаљско знање. Ваљда је то комплекс човека, који нема у себи добра са којим би изашао пред другог, да проповеда и учи друге, а самога себе није научио ништа. Свети оци нам поручују да је важно прво научити себе, па онда другог. Када се ми кајемо, онда и другога можемо подстакнути на покајање. Када се ми исправљамо у животу, исправиће се и други. Али све ово не смемо чинити речима, већ животом и делима. Просветимо ли себе, просветићемо и оне око нас. Човек када пада, тоне у греху, злоби, мржњи, гордости на првом месту. Он не пада сам, него вуче у пропаст и оне који су са њим. Човек се оккружује онаквима какав је и он сам. Ако хоћете да видите какав је човек, довољно је да погледате са каквим се људима дружи. Све ће вам тада бити јасно о таквом човеку. Хоће ли поштен човек да се дружи са непоштенима, или непоштен са попоштеним човеком? Неће. Свако бира себи сличног. Бира да се окружи оним људима који ће га тапшати по рамену, подржавати га у свему. Али прави пријарељ је онај који из љубави према Богу указује на грешку коју чиниш. Да би човек то прихватио, он мора да има јаку веру и смирење. Када некоме указујемо на грешку, морамо увидети да ли смо и сами у таквом духовном стању да можемо другоме указивати на грешку. Нажалост, најчешће другима на грешке указују они који и сами много греше. Пријатељ је онај који нам указује да не ваља оно што радимо и говоримо. Такав пријатељ нас подиже кад смо пали због гордости и сујете. Када се Христос усели у наша срца, ми постајемо други људи. Не само другачији, него други људи, Божији људи који носе Христа у себи. Уствари Христос тада носи нас. Човек који носи Христа у себи и живи Христом, нема чега да се плаши. Не плаши се да ли ће о њему људи говорити добро или ружно. Али ко нема Христа у себи плаши се да чује неку ружну реч о себи. Највећи плашљивци су они који немају Христа у себи. Он се плаши и своје сенке. Таквом човеку је стало да људи о њему говоре само добро, како не би видели његову мрачну страну. Вера је оно чиме ми живимо, вера а не знање. Знање надима, а љубав изграђује. Надима оно моје и твоје знање, које мислимо да смо стекли. Стекли смо знање које нас не приводи Богу, него нас одводи од Бога. Такав се човек надима и ништа му није по вољи. Све му смета и све му је тесно. Тесно му је у срцу. Човек је сузио, смањио срце, које може толико да буде велико, да у себе прими и самог Бога, који је несместив и већи од васељене. Човек који има Бога у себи има и ширину и смирење, јер има љубав. Све врлине се могу градити само на темељу смирења. Смирење је темељ, не само овоземаљског живота, већ и темељ вечног живота. Ако је темељ јак и кућа ће се одржати. Ако је темељ слаб, на песку, вода га лако однесе и не знамо ни да је нешто постојало на том месту. Вером ходимо, а не знањем. То не значи да вера није знање. Вера је огромно и најдубље могуће знање. Вера нам омогућава да схватимо и оно што није лако схватити умом и разумом. Вером усељавамо Бога у себе. Вером којом живимо и коју потврђујемо својим делима. Ако Бога имамо само на језику или зидовима, а немамо га у себи, онда Бога уопште немамо. Вера је основ живота и ишчековање онога што не видимо. Дато нам је и задато да када имамо телесни вид да обратимо пажњу и на наше духовне очи, да духовним очима сагледамо силу и моћ Божију. Ако нам нису отворене духовне очи, телесне ће нам користити само за овај свет. На онај свет ћемо поћи као слепци. Шта нам вреди да све сагледамо у овоме свету, а и на томе треба да заблагодаримо Богу што можемо да се дивимо творевини божијој, ако су наше духовне очи затворене. Треба нам вера и треба нам наука, наука и овог света, ако нас не одваја од Бога. Сва Божанска наука је записана у Светом Јеванђељу. Јеванђеље није овоземаљска наука. Она је небеска Христова наука. Ако је применимо у своме животу и живимо њоме, решићемо свако свој проблем и сваки проблем овога света. Јеванђеље је наше огледало. Ако се у Јеванђељу огледамо, а верујемо и имамо смирење, сагледаћемо себе у истини а не у обмани. Обмана је тежа од греха. Ако си свестан греха, знаћеш да си погрешио и покајаћеш се. А обмана чини да ниси свестан греха. Вуче те у грех, у вечну муку и пакао. Јеванђеље није обична књига, већ Књига над књигама и Наука над наукама. Не би смео хришћанин ни једног дана да не прочита по мало Светог Писма. Запитајмо се колико читамо Свето Писмо? Да ли га читамо са смиреношћу и вером или само реда ради? Јеванђељу се приступа побожно и са вером да је свака реч божанска и светиња. Ако погледамо прве странице Библије, оне говоре да све бива на реч Божију. Та реч је сажета у Јеванђељу и зато Јеванђеље није обична књига. Јевађеље је наше огледало и наука Божија. Ту науку Бог је дао апостолима да је они шире у народу, да проповедају. И данашње Јеванђеље нам говори о томе о избору седамдесет апостола. Можемо се запитати да ли је заиста било потребно толико апостола за ширење Речи Божије? Зар није било довољно дванаест апостола? По нашој, људској логици, можда јесте. Али божанска логика је нешто друго. Господ изабира седамдесеторицу апостола да проповедају Христа, реч Божију. Оволики број апостола нам говори колико је много било оних који су жедни и гладни Речи Божије. Апостоли су проповедање Речи Божије пренели на епископе, епископи на свештенике и тако даље до дана данашњег. Христос је рекао апостолима да је жетве много, али је посланика мало. А сваки од нас је посланик. Нису само свештеници посланици. Ми сви заједно смо посланици. Ако смо на делу Божијем онда смо истински посланици. Ако не вршимо дело Божије, онда је џабе чин и владики и свештенику, јер ће само осуду имати. Много је било људи жедних и гладних речи Божије. Гладних хлеба Живота и жедних воде Живота. Тај хлеб је Христос, а вода Крв Христова. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Сједињујемо се са Богом управо кроз Свету Тајну Причешћа. Зато нам Господ каже да се молимо Богу како би нам послао посланике. Молитва је дата за наше општење са Богом. Молитва је побожан разговор душе човекове са Богом. Дужност је народа да се моли да добије доброг пастира, а пастир хиљаду пута више треба да се моли за свој народ. Пастиру је много дато, од њега ће се много и тражити. Не можемо одвојити пастире од надода Божијег, нити народ Божији од својих пастира. Бесловесне оце су сигурне уз свога пастира чак и када виде да их вреба опасност. Али када су без пастира уплашиће се и од најмањег шуштања. У пастира овце имају поверење. Тако и народ мора да има поверење у своје пастире, али и пастири поверење у свој народ. Пастири нису пастири самима себи већ народу, а народ без пастира није народ. Реч пастира треба да буде свагда у благодати, солу зачињена, да знате како свакоме треба да одговорите. Како ћемо да одговоримо Богу за наш живот? Како ћу да дам одговор за своју бахатост, лактање? Хоћу ли се бранити речитошћу? Не. Тамо неће бити оправдавања речима, већ делима. Дела ће нас оправдати или осудити. Реч коју изговарамо треба да буде у благодати, у Христу и по Христу. Не по мом нахођењу и умећу. Мудро живите и искупљујте времена јеванђељском садржином, јер је сад тренутак нашшег спасења. Речено је да ће нам Бог судити у ономе у чему нас нађе. Нико нам не може гарантовати да ћемо доживети сутрашњи дан. То није у нашим рукама, већ у промислу Божијем. Тако ће наша реч бити, не у људској мудрости, већ у сили Божијој. Молите се Богу да изведе пастире на поље. Хвала Богу, овај манастир је добио новог пастира у лицу оца Евстатија. Молим вас да се молимо за њега. Он долази из других крајева и тиме показује да су сви крајеви Божији. Молим вас да га подржите, да он осети вашу љубав. Колико га познајем стоструко ће вам узвратити, жртвом. Ова иначе мала црквица, данас је мала да прими верни народ. Све нам то говори да треба да се ширимо у Христу, а не својој гордости. Треба да ширимо храмове божије, али прво треба да направимо храм у себи. Треба нам жива Црква. Ми смо потребни Цркви, али не да се ми служимо Црквом, него да служимо Цркви. Све ми је џабе ако не служим Цркви. Нека нам Господ помогне да одржимо веру, да разумемо тајну живота. То можемо само са Богом и кроз Бога. Нека сте срећни и Богом благословени, а ова Литургија коју смо заједно служили нека нам буде путоказ и усмерење на пут Божији.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ово душекорисно сабрање завршено је трпезом љубави која је припремљена љубављу игумана манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама Евстатија (Драгојевића) и поштоваоца ове светиње у месту Ћелије лајковачке.