Дана 1. октобра лета Господњег 2025. Његово високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић и Стефан Радисављевић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио сакупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„Помаже Бог, браћо и сестре.
Одељак из данашњег Јеванђеља, као и одељак из прочитаног Апостола, и један и други одељак нам говори о вери. И чули смо како нас Господ кроз данашње Јеванђеље поучава да је вера у ствари основа нашег живота, али и основа нашег знања. Којег знања? Оно које је по Богу и у Богу. Зато Христос често када је год исцељивао, оздрављавао болеснике, он је најчешће их питао можете ли да верујете или можеш ли да верујеш да ја то могу теби учинити. И кад је болесник одговорио да верује, Христос му је рекао нека ти буде по вери твојој.
И заиста, браћо и сестре, у нашем животу бива све по мери вере наше. Тамо где је јака вера, она стамена вера, она јеванђељска вера, којој такође Господ говори коју и горе премешта, тамо је смирење, тамо је љубав, тамо је жртва. Јер вера, браћо и сестре, ослобађа човека од самога себе. Како то? Па ослобађа га првенствено од своје надмености, од своје гордости, од своје сујете. Ослобађа га од гордости да не послуша никога у животу, осим самога себе. А онај који нема послушности, верујте, усуђујем се рећи да његова вера није права вера. Јер онај који слуша, тај испуњује. Онај који слуша, испуњује, тај има веру. И њега вера носи, браћо и сестре.
Дакле, Господ је, кажем, одговарао, кад је исцељивао болеснике, све је могуће ономе ко има вере. Дакле, све је могуће човеку који свим срцем својим, свим бићем својим, умом, снагом, душом, верује у Богочовека. Онај који верује у Богочовека Христа, он слуша. А онај који није научио да слуша, он никада неће у животу знати ни да заповеда. Јер из послушности се рађа и молитва. Зато Господ у Јеванђељу каже да је послушност изнад поста и молитве. Дакле, из послушности рађа се радост. Зашто? Зато да сам послушао савет, на пример, другога који је добар, наравно. И онда сам се ослободио од себе. Ослободио сам се онога што сам замислио, или што сам умислио, што је још горе. Страшно је кад човек умисли у нешто или у некога, или у нечему се умисли, а то није проверио да ли је спасоносно. И ето и Апостол Павле додаје овим речима о вери Господа нашега Исуса Христа из данашњег прочитаног Јеванђеља, па каже да се Христос вером усели у срца ваша. Пазите, вером да се Христос усели у срца ваша. И зашто свети Апостол Павле каже да се Христос увек усели вером у срца наша? Зато, браћо и сестре, што је вера не само темељ нашег живота, него је, као што рекох и начин нашег живота. Зато што кад верујемо у Бога, ми знамо коме припадамо, и још је важније и знамо коме се молимо. Зато што нам вера отвара духовне видике, да сагледамо смисао и циљ нашег живота. Ми људи често у животу постављамо разне циљеве, а не проверавамо да ли је тај мој циљ који сам поставио себи, да ли је он спасоносан. Јер човек поставља разне циљеве. А кад човек не зна да постави циљ свог живота, он не зна ни шта је смисао живота, браћо и сестре.
Дакле, јер кад вером уселимо Христа у наша срца, онда Христос, браћо и сестре, прожима цело наше биће и кроз наше биће, у ствари, струји благодат Божија. Струји Христос, струји смирење, послушност, љубав, милосрђе, служење. Дакле, вера у Господа Исуса Христа и тај наш, како бих рекао, наш лични однос према Христу, према цркви, јесте у ствари, браћо и сестре, то значи да је то кључно, треба да буде кључно боље речено, у нашем животу. Када Бога уселимо у нас, ми онда постајемо преображени. Ми онда мењамо себе у ономе што сам замислио да јесам и онда преображавам себе и испуњавам, а када преображавамо себе, ми онда испуњавамо себе Богом. И када човек испуни себе Богом, њему ништа не недостаје, а када није испуњен Богом, њему све недостаје. И што још горе, њему све смета. Смета му место, смета му други, тражи себи оне који ће њему угађати, а он тражи друге који ће опет њему угађати, је ли? А шта ћемо? Што угађамо људима? Треба да угађамо људима. Али угађање према људима не значи ништа ако прво нисмо себе угодили Богу, браћо и сестре. Јер од Бога, од нашег угађања Богу, је прави однос и угађања према другом човеку.
Браћо и сестре, без Бога човек је празан, сам. Он је толико празан и то користи онај нечастиви, ту нашу празнину. А човек мора бити нечим испуњен Богом или оним другим, љубављу или мржњом. Али кад је човек празан, то користи та нечастива сила да се усели у нас. И она нам шапуће, е, ти си за нешто веће. Ти ниси за оно што ти се даје. Ти си за много. Јеси ти Богом дан, да учиш друге, а да не мораш да себе научиш.
Дакле, браћо и сестре, кад се усели та нечастива сила у нас, онда нас она, како каже Јеванђеље, чини сином пакленим. Или како је то, оно један диван монах калуђер у Студеници рекао, онда те каже нечастива сила стави узду. Знате шта је узда, је ли? Па те обрће где она хоће, а не где ти хоћеш. Дакле, браћо и сестре, вера у Христа пружа нам радост. Вера у Христа пружа нам самопоуздање да нас Господ воли. И овакви какви јесмо. Али зато човек кад има то осећање да га Бог воли, он треба да још више уложи љубав према Богу. А кад уложимо љубав према Богу, зато што нас Бог воли, другим речима што одговарамо Богу на његову љубав, нашом љубављу, ми онда, браћо и сестре, у ствари и угађамо и човеку. Имамо поверења онда у Бога, али имамо поверења и у човека. Дакле, браћо и сестре, вера у Бога чини нас моћнијим. А моћ је у Богу. Није моћу у сили нашој људској. Није моћ ни у нашем положају, ни у звању, ни у знању. Наша је моћ у Господу. Наша је моћ у Господу и зато је Христос и рекао, све је могуће ономе који има вере. Онај који нема вере, њему ништа није могуће. Онај који има вере, понављам, има и послушност. Онда има вере да тамо где му је речено, ти си ту. Али човек кад не схвата да све у животу бива по промислу Божијем, он лута у животу. Он никад неће наћи смирење. Јер не верује у промисао, него ставља своју промисао, своје прохтеве изнад промисла Божијег.
Кад већ говоримо о вери, треба и то рећи да понекад је вера и код ученика Христових била на испиту. Пазите, и вера је била на испиту. Зато треба да проверавамо и испитујемо нашу веру у Бога и у исто време веру у ближњега. А кад човек живи вером и кад је вером уселио Бога у себе, он је у ствари уселио истину. А једна је истина, то је Господ наш Исус Христос. И зато браћо и сестре, без вере се тоне, а без истине се лута. Све док нисмо загледани у Христа и све док немамо Христа испред себе, него имам неки интерес, заиста ћу тонути. Апостол Петар сећате се кад је видео Христа да хода по води па му каже, ако си ти Христос, кажи ми да дођем до тебе по води. Каже, хајде. Петар је веровао и пошао и ходао по води, као по сувом што бисмо рекли, али док је ходао, све док је гледао у Христа и док је веровао у Христа, али онај нечастиви хоће да нам одузме веру. Али кад је погледао па видео ону буру, он се уплашио. Али уплашио се, али није изгубио веру самим тим што је рекао Господу, Господе, спаси ме, погибох. И шта му је Христос учинио? Пружио му руку и шта му је рекао? Маловерни, што си посумњао. Значи није га Господ назвао неверним, него маловерним. А његова та мала вера је доказ да је он рекао Господе, спаси ме. Дакле све оно што чинимо у свом духовном животу и држање закона Божјега и чување православне вере и живот у православној вери треба да буде израз наше љубави према Богу и наше љубави према ближњима.
Дакле, браћо и сестре, ми треба, како да кажем, да се попут апостола молимо и да кажемо Господе, дометни нам вере. Не смемо никада бити сигурни да имамо јаку веру. Вера, ако је наша вера само на уснама, на нашем језику, а није у нашим делима, у нашем животу, од те вере нема ништа. Можемо стално говорити и одговарати, верујем, верујем, али да ли ту веру претвараш у дела? Да ли ту веру доказујеш вером у Бога и да ли ту веру показујеш кроз послушност цркви у телу Христовом. А ми смо у цркви, сви који смо крштени, ми смо једна заједница, браћо и сестре, ми смо једна породица. И сад замислите, у породици чељад једно каже ја нећу да живим са оцем, нећу да живим са мајком, нећу да живим са браћом, каже то други, трећи, шта бива са породицом? Растура се. Али прво се растура онај који је управо навео да се породица растура. Браћо и сестре, лако је растурити. Треба објединити, треба сјединити. А ми не можемо бити сједињени, једни са другима ако немамо вере. Зато нека нам Господ помогне понављам и себи и вама, да нам Господ дометне вере. Браћо и сестре, да не мислимо ја имам веру. Чим си сигуран у себе, али и собом, знај да твоја сигурност је на пучини. А на пучини брод, он и плови, а кад наиђе бура, он се потапа. И зато док смо у цркви, док слушамо цркву, и овакви какви јесмо, имамо наде на спасење. Имамо наде на спасење, јер се једино у цркви и црквом спасавамо. Нека нам Господ помогне и да заиста буде црква наш брод, којим се спасавамо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
