У четвртак, 2. октобра, 2025. године, када наша Света Црква прославља Свете мученике Трофима, Саватија и Доримедонта, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски, Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ралетинцу.
Митрополиту је саслуживало свештенство и свештеномонаштво шумадијске епархије.
По прочитаном Јевањђељу, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован обратио се верном народу богонадахнутом, плодоносном беседом, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!
Јевањђеље које смо сада чули описује нам како је Господ једном приликом ушао у храм јерусалимски, и када су му пришли првосвештеници, књижевници и старешине, и питали Га, „Каквом то влашћу ти чиниш?“. Зашто су ови људи поставили то питање Христу? Зато што су се браћо и сестре, и сами били збунили. Христос пре него што је ушао у храм, он је излечио многе бесомучнике, а то је једна од најтежих болести. Излечио је тешке болеснике, и оздравио их, многима је вид вратио, а и мртве је васкрсао, и због тога су они поставили Њему питање као прекорно, зато што је Христос истерао трговце из храма који су продавали голубове. А Христос их је истерао из храма, и рекао им „Не чините од дома мога хајдучку пећину“.
И заиста ова Христова рећеница треба стално да нас подсећа. Сваки од нас је дом Божији. Сваки је човек дом Божији. Услов да би човек био дом Божији, треба да буде то да Бог буде у њему, треба да живи Богом, да живи црквом, да живи Јевањђељем. Не живимо ли Богом и црквом, ми браћо и сестре од себе правимо хајдучку пећину. А у хајдучку пећину знамо свако свраћа тамо, свако тамо нешто баца, зато Христос и каже не чините од дома мога хајдучку пећину.
Дакле, браћо и сестре, ови су ругачи, да тако кажем питали Христа каквом влашћу то чиниш. Нису они питали то Њега да би се поучили, они су то чинили са презиром, они су хтели браћо и сестре, да га ухвате како ми то кажемо у речи. Дакле, колико далеко човек може да оде да и Бога куша. И зато су они то и рекли, ко си ти, ко ти је дао ту власт да то чиниш. Ко те је поставио за учитеља? Да ниси можда поставио ти сам себе за првосвештеника? А онда, у оно вереме се знало ко је када могао да се бави учитељском службом. Није могао нико да се бави пре тридесет година свог живота, ни учитељском, ни првосвештеничком, никаквом службом у јавности. И заиста, сва ова питања они постављају Христу да би га осудили, а не да би прихватили поуку. Да је Христос на пример рекао када су га питали каквом влашћу то чиниш, да је рекао то чиним својом влашћу. Он је Бог, он има сву власт. Има власт над демонима, видели смо да је бесомучнике исцељивао. Да је рекао, чиним својом влашћу они би га каменовали, као што су многе хришћане каменовали, који су проповедали Христа. Каменовали би га као противника. А са друге стране, да је сам Господ Христос одговорио да он то чини влашћу Божијом, онда остали народ који је веровао у Њега да је Бог, онда би се они саблазнили. И зато Господ њима не одговара директно на питање, него им Он поставља питање. Па им каже, „Ја вама постављам питање, крштење Јованово одакле би? Са неба или од људи?“. Е ту су они сада, што бисмо ми рекли, пали на испиту. Ако кажу да је његово крштење с неба, онда ће им он казати, па зашто онда нисте веровали у њега. А ако кажу да је крштење Јованово било од људи, е тек су се ту уплашили да се не побуни народ и да њих народ не каменује, браћо и сестре. И шта им Господ каже? И ја вама ништа нећу одговорити на питање. Оставио их је да сами размисле зашто им је Господ поставио ово питање.
На пример да су се књижевници сложили да је Јован био послан од Бога, морали би да прихвате и његово сведочанство о Христу. Када су напослетку остали без речи, на крају Христос њима каже, „Ни ја вама нећу казати којом влашћу то чиним“. Зашто? Па није вредело да им каже, они не би послушали. Оно што каже премудри Соломон, „Безумника туцај у ступи, његово безумље неће отпасти од њега“. Или како каже још премудри Соломон „Покарај мудрога, биће ти захвалан, покарај лудога, изазваћеш његов гнев на себе“. Дакле, њима браћо и сестре Господ каже, нећу да вам кажем зато што сте злобни, зато што гледате на сваком месту да изазовете зло, да изазовете пометњу, да изазовете свађу. И заиста Господ их није почаствовао својим одговором. Али, отишли су, нису смели даље да ступе у дијалог.
И из овога се браћо и сестре, можемо и ми поучити. Да не кушамо Господа. Већ вером да прихватимо све оно што је Он чинио, што је Он говорио, што је радио, јер је Господ све што је чинио, све што је радио, чинио је то ради нашега спасења, чинио је да нас увери да је Он Бог наш, да је Он Спаситељ наш. Хоће да нам каже, немој да тражите спасења тамо где нема спаситеља. Људи измишљају Бога. Људи измишљају спаситеља. Измишљају га, па хоће и Бога да прилагоде себи, уместо да себе прилагоде Богу. А зашто је то тако? Слаба вера и немање смирења, браћо и сестре. И зато нам треба јака вера, а вера је то да се у дубини своје душе ми сретнемо са Богом. Вера нас приближава Богу. Вером усељавамо Бога у себе. И заиста каква нам је вера, такав нам је живот. Ако имамо веру онда нам је све могуће. И сам Спаситељ је рекао „Све је могуће ономе који има вере“.
На Христове ове речи, браћо и сестре, просто бисмо могли да се надовежемо, да тако кажем, на речи Светога Павла, где он саветује хришћане и каже „Браћо да не будете више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар“. Браћо и сестре, како је то дивно када би ми људи били као мала деца. Али не по узрасту, већ када бисмо били деца по незлобивости, по чистоти. Дете је незлобиво, оно нема злобе у себи. Дакле, добро је да будемо деца по незлобивости. Баш зато да схватимо, да ми људи, да човек уствари, боље речено растећи растом Христовим у човека савршена. А који је то човек савршен? То је Господ наш Исус Христос. Људи иду толико далеко да за себе кажу ја сам савршен. Па једини је Бог без греха, зато кажем човек растући растом Христовим у човека савршена, он постепено јача, као што дете јача, он постепено сазрева, он постепено сазнаје. И заиста бадава нам је свако наше узрастање у овоме свету, ако нас то узрастање не води ка Христу, да узрастамо у Христа. Када човек узраста у раст Христов, онда он узраста у истину. И зато Христос и каже „Познајте истину, и истина ће вас ослободити“. А истина је једна, то је Господ наш Исус Христос. Христос каже, познајте истину истина ће вас ослободити. Не може нас нико ослободити ни греха, ни злобе, ни пакости, ни мржње, ни лажи до Христос. Наравно ако ми хоћемо да нас Христос ослободи. Христос не чини ништа на морање, да тако кажем. Он све чини по нашој вољи и по нашој вери. Ако имамо веру и жељу, да се очистимо, да се преобразимо, да се променимо, да се мењамо, Господ нам шаље Духа Светога, Господ нам шаље Силу и Моћ Божанску, и заиста такав човек побеђује све. А када човек усели Христа у себе, Силу Божију, Благодат Духа Светога, и живи Богом и Благодаћу Духа Светога, онда и он може да каже не живим ја више него живи Христос у мени. И док го Христос не буде живео у нама, ми смо луталице. Ми лутамо. Ми тражимо пашу тамо где паше нема. Ми тражимо хлеба, тамо где хлеба нема. Тражимо кућу, где куће нема. Све што је ван Христа то пропада и умире. Па чак и сама душа човечија ако се одвоји од Христа она умире. Душу држи у нама Христос. И зато је она најдрагоценији дар који нам је Бог дао. Јер душа носи наше тело, дух носи наше тело. Када изађе душа, да ли је тело покретљиво? Па није, укоичи се без Христа. Зато нам треба, и за све нам треба вера. Вером усељавамо Бога у себе. Вера се огледа из дела, а и дела се огледају из вере. Но, треба и то да знамо браћо и сестре, да је вера у животу нашему увек кушана. Она је била кушана и код апостола. Па и код њих је падала вера, па су и они говорили, Господе научи нас да верујемо. Пазите, апостоли, Христом просвећени. Али ми мислимо знам толико о вери, даље нећу ништа да учим. И зато кажем, вера се наша куша, како је то лепо говорио наш Свети Владика Николај, каже „Вера се наша куша чешће, него што се трска ветровима љуља“. Али кушање зна да буде итекако потребно и добро. Јер кушањем се, све оно што се куша оно се љуља, што бисмо рекли. И слабу веру кушање ће ишчупати, а јаку ће још више да ојача. Само ако знамо да је и кушање нама дато, и да и то кушање треба са благодарношћу да прихватимо. А не одмах да ропћемо на Бога. Дакле, Бог неће да те убије, Он те јача. Кажу Свети Оци „Кушања су као огањ у коме слама изгори, а злато се очисти“. И зато треба да имамо златну веру, јаку веру. Вера је отварање врата у нашем срцу, у нашој души да Бог уђе у наше срце. Вера ублажава оштрину страдања. Вера носи човека на својим крилима. И када паднеш, вера ти каже устај, немој да губиш наду, немој да падаш у очај. Онај који те највише воли, Он неће да дозволи да страдаш. Неће Господ да дозволи да страдамо.
Дакле, вера нам треба да нам крчи пут у животу, у времену у коме живимо, а често су времена у којима живимо мрачна. А човек ако у мраку не тражи светлост, изгубиће се. Али зато човекк треба да чува ону запаљену свећу у себи коју му је Господ запалио када смо рођени, поготово када смо крштени, поготово када смо постали чланови цркве. Ту свећу, тај пламичак свеће, треба да чувамо. Али да чувамо тако што ћемо се озидати Христом, да нам Христос буде на првом месту. А када имамо Христана првом месту, онда имамо и љубав, и веру, и наду, имамо и милосрђе, молитву, трпљење, имамо све. Вера нам треба, браћо и сестре, да бисмо се могли надати. Нада нам треба да бисмо могли живети. Када имамо веру, и када имамо наду, онда долази она најсавршенија хришћанска врлина, а то је љубав. А љубав нам треба, да бисмо могли као културни људи да живимо. Културан човек има љубави. А љубав покрива мноштво грехова.
Па нека би нама Господ помогао, браћо и сестре, да у нама појача вера се, да се у нама ојача љубав, јер вере никад много, љубави никад много, наде никада много, добра никада много, а зла и једна кап је много. А ми имамо Христа, он треба да буде смисао нашега живота, имамо Јевањђеље, оно треба да буде наше огледало, где ћемо се огледати, и које ће нам помоћи да не залутамо.
Нека буде срећно и благословено наше сабрање на овој Литургији, да се молимо Богу да нас Бог не остави. Кажем и понављам, неће нас Он оставити ако ми не оставимо Њега.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, трудом и љубављу Игуманије Евгеније и сестринства.
Јереј Срђан Ђорђевић, парох Белушићко-секурички
