Дана 4. октобра 2025. године, на дан празновања оданија Воздвижења Часнога Крста и Светог апостола Кодрата, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован је у Аранђеловцу у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу служио Свету Архијерејску Литургију.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереји Слободан Раковић и Александар Миловановић, протонамесник Немања Искић, јереј Марко Урошевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.
Својим појањем су ово свето сабрање увеличали чланови певачког друштва „Србски Православни појци“.
Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован је по читању Светога Јеванђеља, верне поучио Својом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, кроз Своје Јеванђеље нам говори шта ми треба на првом месту да тражимо, шта треба на првом месту да иштемо и Он каже: „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати“. Заиста браћо и сестре ако стално мислимо и размишљамо о Царству Небеском и ако размишљамо о правди Божијој онда смо заиста на путу да уђемо у Царство Небеско. Кроз одељак овог данашњег Јеванђеља који смо чули, Христос Царство Небеско упоређује са десет девојака. Пет мудрих и пет лудих. Мало чудно, је да, али заиста, човеку треба мудрост, али не мудрост овога света него мудрост Духа Светога, да он стално мисли о Царству Небеском. Ако погледамо контекст овог данашњег Јеванђеља онда ћемо схватити браћо и сестре шта је уствари земаљски живот. Земаљски живот у ствари ништа није друго до припрема за вечни живот. Живот на земљи је непрекидно спремање за живот вечни на небу. И ако нас затекне Долазак, а нисмо приправни, нисмо браћо и сестре спремни, онда ће се и нама затворити врата Царства Небескога, онако како су затворена била за ових пет немудрих девојака. А како се човек спрема за живот вечни, за Царство Небеско. Спремање на првом месту бива кроз веру, кроз добра дела. Спремање бива помоћу Хришћанских и Јеванђелских врлина и то су те Јеванђелске врлине које нам је објавио сам Цар неба и земље, Господ наш Исус Христос, који је сишао са неба на земљу и постао човек и остао Бог. То је за нас веома важно да разумемо браћо и сестре да Бог није само Бог него је Он Бог и човек, човек је јер је узео на себи људску природу заиста имајући у себи људску природу Господ наш Исус Христос најбоље и разуме. Он је подносио све што ми у животу подносимо. Он је браћо и сестре зато и могао и нама рекао шта треба да чинимо јер Он зна најбоље колико ми можемо у животу своме да допринесемо за Царство Небеско. Људи се колебају па мисле: „Е ја то не могу“, чим си помислио да не можеш, онда значи да си изгубио веру. А чим изгубиш веру, онда губиш и наду, немаш чему да се надаш, а када изгубиш веру и наду онда губиш и љубав и према Богу и према ближњему. Господар нам је понављам све рекао, све дао и донео и рекао да ми то све можемо да испунимо. Ништа Господ није на нас, да тако кажем, натоварио оно што ми не можемо да носимо, али је проблем понављам, што човек увек бира онај лакши пут. Лакше ми је казати: „Не могу ја то“ Не можеш и нећеш моћи, али кад призовеш име Божије, онда добијеш и моћ и помоћ Божију па онда оно што ти је речено, што ти је заповеђено лако ћеш да испуниш, али испнити нећеш моћи ни ти ни ја, ако немамо смирења. Ако немамо смирења одмах ћемо казати кад нам неко каже: „учини то и то“ одмах ћемо казати: „шта ти мени треба да кажеш шта да чиним?“ а чим тако помислиш, немаш смирења, а из смирења расту, изничу све хришћанске врлине. Господ нам је дао себе, а Он нам је и показао пут којим треба да уђемо у Царство Небеско, Он нам је и показао како треба да живимо.Дао нам је Бог живот као најбољи дар, највећи дар, само је питање на шта ми живот трошимо. Да ли га трошимо на молитву, на љубав, на милосрђе или га трошим стално на неко роптање или га трошим стално на неко незадовољство, а чим тако то имамо онда смо далеко браћо и сестре, верујте ми од Царства Небеског, а далеко смо и од Бога, а онда смо далеко и од ближњега, а зато нам треба браћо и сестре да испуњавам те Јеванђелске хришћанске врлине које управо човека онебесе како је то говорио Свети Јустин Ћелијски: Оне га онебесе и тако душа човекова браћо и сестре постаје достојна Царства Небескога. Чим ти је душа онебесена, па ти си ушао у Царство Небеско, а чим имаш то Царство Небеско испред себе и спремаш се за њега, ти већ и сада живиш у Царству небеском.
Сада поставимо питање: „Живимо ли у овоме животу са тим осећањем Царства Небескога или кажемо има времена покајаћу се ја, исправићу се ја“. Тако су говориле и оне немудре девојке кад су заспале и угасиле кандило своје вере, тако се и човекова вера гаси. Без тих врлина душа човекова како каже Старац Јустин „душа подивља“, да ли је то могуће? Да ли је могуће да душа подивља? Могуће је, све подивља и све и полуди кад се одвоји од Христа. Не треба нама Христос само да буде на језику, Христос треба да буде у нама, а када је Христос у нама Он је и око нас, Он је и са нама. Када се душа одвоји од Бога она се огрехови и одлази тамо где нема Бога, тамо где нема Царства Небескога, тамо где нема Царства Светлости, него одлази тамо где је царство таме. Само Божанско и Божије вуче и одводи Богу тј. у Царство Небеско. Као што нас зло уводу у још веће зло, као што нас добро стално води добру онда разумемо оне речи Светог апостола Павла када каже: „Добро чините да вам се не досади“. Добра никад много, често када учинимо једно добро, мислимо да не треба даље да чиним добро, да ли са тим једним малим добром можемо да искупимо себе, можемо ли да исправимо свој живот са тим једним малим добром¬? Не можемо браћо и сестре, не тражи Бог од нас више него што можемо да дамо од себе, али не смемо ни мање. Где је човеку та граница? Ону горе или ону доле.
О свему овоме говори нам данашње Јеванђеље кроз причу о мудрим и лудим девојкама, о оним девојкама које су чувале своје светиљке, тј. чували своје душе, да се не угасе и о оним девојкама којима је угашена светиљка, јер нису имали добрих дела. Душа човекова је као свећа. Душа је као кандило, ако у њега не доливамо уље угасиће се, и тако ако ми у душу своју не доливамо добрих дела вере, наде, љубави, милосрђа, поста, подвига, смирења, изгубисмо душу. Требају нам та добра дела са чиме бисмо имали да изађемо пред Бога, на првом мести то је милостиња. Зато Господ и каже у Јеванђељу, „Благо милостивим јер ће бити помиловани“. Ове девојке којима се угасило кандило вере изашле су да затраже уља, али тада више није било ни трговаца на улици. Кроз куповање чинимо добро, треба зато да купујемо Царство Небеско, а како каже наша стара народна песма, „Царство Небеско не може се задобити на душеку све дуван пушећи“. Треба да имамо стално на уму пример ових немудрих девојака, оне су заспале, а ове друге нису заспале, оне су изчекивале долазак Христов и то изчекивање има је повећавало веру у њима. Повећавамо труд, да се боре да не заспе, али ове немудре девојке су дошле, а врата су затворена, куцале су али им нико не отвара, и још што је најгоре, које су речи чуле од Христа? Од зеника, а наше су душе невесте Христове, Христос је наш женик „Заиста, не познајем вас“.
Човекољубиви и милостиви Бог у ствари не познаје немилостиве. Сваки човек који се рађа на земљи, он добија своју светиљку, тј. добија своју боголику душу, душа је мека, слаба без Христа, као што је и пламен свеће слаб, ако мали ветар дуне, а не чувамо тај пламичак на свећи, угасиће се, тако и ми ако не чувамо веру, ако не живимо по вери, ако веру не претварамо у дела, угасиће се. Та светиљка, тј. боголика душа у тами овога света кад осаје без Бога, она одлази од Бога. Не одлази у светлост, него у таму и зато наш живот на земљи је идење у сусрет са Господом. Господ је ту стално испред нас, само да ли га осећамо? Да ли имамо такву веру и да Га видимо, да ли имамо духовне очи да сагледамо да је Бог овде данас, где се ми сада молимо, где служимо Божанствену Литургију, да ли имамо тај осећај да је овде заиста Бог? Можда мислимо да је то неки скуп, бићу мало па ћу отићи. Литургија је та што своди небо на земљу и земљу уздиже на небо и зато нам треба тај сусрет са Богом, ма шта радио, ма како живео човек иде кроз овај живот или у сусрет Богу или у сусрет ономе нечастивоме. Зато је Христос и рекао у Јеванђељу „Не можете служити и Богу и мамону“. Не припрема ли човек душу своју за Царство Небеско и не храни ли душу своју Божанском храном, тј. Јеванђелским врлинама и самим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, душа умире. Ми знамо да душа када изађе из тела, тело се не покреће, душа је носи, дух је носи. Зато ми и служимо Литургију. Да своју душу нахранимо Телу и Крвљу Христовом, а када је хранимо ми испуњавамо оно што је Христос рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, тај живота има у себи“. То Господ говори да уље које је недостајало, заправо недостатак добрих дела. Зато Господ говори да ћемо се својим делима оправдати или ћемо се својим делима осудити. Када светиљка гори у нама она је испуњена Хришћанским врлинама, а човек кад испуни једну врлину и почне да живи том једном једином врлином, онда та врлина сама повлачи друге врлине и онда човек стално иде из врлине у врлину у противном иде сасвим другачије. Сама вера није довољна за Царство Небеско, него вера и добра дела и непрестано стражење над собом јер не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи. Зато светиљка нашег живота треба да буде стално упаљена, а она да би горела потребно је у њу доливати то Божанско уље. Уље вере, молитве, милостиње, поста и добрих дела. О свему томе говори нам Господ кроз Јеванђеље када каже: „Како хоћете да вама чине људи, тако и ви њима чините“. Да ли ми тако поступамо? Да ли запитамо себе? Мислимо да други треба мени да чини добро, а ја њему не морам да чиним добро. Хоћеш ли човече да те људи воле? Мораш ти прво њих волети, хоћеш ли да ти људи не буду непријатељи, немој ти никоме да будеш непријатељ. Хоћеш ли да ти људи буду браћа, буди и ти њима брат. Чинећи тако ми се утврђујемо у добру и смањујемо зло у себи. Смањујемо гордост у себи, а од гордости све произилази и непослушност и немар и сваки други грех иде из гордости. Гордост од нас чини да нам не треба нико. Гордост неће другога, а чим нећеш другога, ти нећеш ни Бога. Веома је важно да мудро живимо у овоме животу, да имамо ту мудрост, не по телу, него по духу. Који су то људи мудри по телу? Ми много више полажемо пажње телу него души, то су они који сматрају тело за извор живота, знања и мудрости. То знање и та мудрост како каже апостол Павле то је лудост пред Богом. Они који живе по телу и ради тела они себе сматрају мудрим, они који прецењују тело на рачун душе, они сматрају душу за производ тела. Они који признају тело, а одричу душу, то су ти мудри по телу. Они који више поштују твар него што поштују Творца. Или признају твар, а одричу се Творца. Нека нам овај одељак данашњег Јеванђеља пробуди у нама веру, нека пробуди у нама наду, нека пробуди у нама љубав, нека пробуди у нама да стражимо над собом и да више мислимо о себи, а не о другоме, ми постајемо стражари другима, а изгледа тешко себи постајемо стражари, али што да стражариш над другим, кад не стражариш над собом, хоће ли то да те спасе? Неће Господ казати: „Е то ћу ти примити у добра дела што си ти оговарао другога, шпијунурао“ што бисмо рекли нашим језиком, него шта си учинио добро другоме.
Нека нам Господ помогне да се угледамо на ових пет мудрих девојака, да стално у кандуло наше вере уливамо добра дела.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Велики број верника је приступио Светој Чаши, а потом је уприличена Трпеза Љубави.
протонамесник Немања Искић
