У уторак, 7. октобра 2025. године, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Симона монаха, Свету првомученицу Теклу, Светог краља Владислава и преподобног Давида Српског Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски, Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Прерадовцу.
Митрополиту је саслуживало свештенство и свештеномонаштво како шумадијске, тако и других епархија Српске Православне Цркве.
Након прочитаног зачала из Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован честитао је манастирску славу, Светог Симона монаха игуманији и сестрама, а сабраном народу обратио се богонадахнутом беседом, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Срећан данашњи празник Светог Симона монаха, коме је овај манастир и посвећен, а нека је срећно и Богом благословено наше сабрање у манастиру, где смо дошли да прославимо овог великог угодника Преподобног Симона монаха. Човека, који је имао разлога да се као краљ горди, да се узвишава, да се надмудрује, а био је један од најмудријих писаца тога времена. Међутим, Свети краљ је изабрао оне плодове Духа Светога, о којима данас каже Апостол Павле, које смо чули из читања Апостола. Он је изабрао оне плодове Духа Светога, а то су мир, љубав, слога, трпљење, кротост, уздржање. И зато смо се ми сабрали да прославимо овог угодника Божијег, и да га замолимо да се моли Богу за нас. Да га замолимо да се моли за ову Свету обитељ, игуманију и сестринство, да се моли за сваку ону душу која похађа ову Светињу и која долази у ову Светињу да се напоји вером, надом и љубављу. И ми смо, браћо и сестре данас благословени. Благословени смо Божијим благословом, и благословени смо благословом Светог Симона монаха, а тај благослов се највише види кроз Свету Литургију, коју ми данас овде служимо, а без које браћо и сестре, морамо као хришћани, као крштени Срби да схватимо да нам нема живота, а нема нам ни смисла постојања.
И заиста, то је све схватио и разумео Преподобни Симон, зато је његов живот био живот Литургијски, јер је дубоко веровао Свети Симон да у целом свету, па и у роду Српском, док се служи Света Литургија, дотле ће свет да постоји, па према томе постојаћемо и ми као српски народ. Не дај Боже да нестане Литургије, нестаће и овога света, браћо и сестре.
Дакле, браћо и сестре, многи су непријатељи Бога и наше вере православне прошли кроз нашу земљу, за све време историје нашега постојања овде, а у исто време и кроз време, живота и постојања Светога Симона монаха, прошли су кроз нашу земљу са циљем да избришу сваки траг о нама. Да буде избрисано наше име. Да будемо ми избрисани из књиге живота. Изгледа да нам се то понавља и данас.
Зато треба да останемо јаки у вери, зато треба да останемо постојани у вери, да будемо одани Богу, ближњима, да будемо одани цркви Божијој, као деца цркве Христове.
Дакле, многи су желели да избришу наше име. Међутим, благослов Божији је другачији. Могу људи да мисле и промишљају не знам шта све, али Бог другачије промишља, браћо и сестре. Благослов Божији је да то зрно пшенице које је посејао Бог, и Који стално сеје по нашим срцима, а то је реч Његова и то семе пшенице које су посејали наши Свети преци, то семе пада на земљу, само зависи да ли смо земљу припремили за сетву. Зато треба да припремимо своју душу, да је припремимо, омекшамо и уситнимо да би Христа примила у себе. Да се то семе посејано од Бога и од наших Светих предака, да не усахне, да то семе не обузме коров. И ако ми не бдимо над собом, не стражаримо над собом, онај нечастиви ће тај коров брзо посејати и ми ћемо бити запарложени. И ми се онда, уствари бришемо из књиге тих наших Светих предака који су нас уписали у књигу живота. Бришемо се из књиге нашег Светог Саве, нашег учитеља и просветитеља, бришемо се из књиге нашег Преподобног Симона који нас је такође уписао заједно са краљем Владиславом, кога данас такође прослављамо.
Немојмо, браћо и сестре дозволити у овом претешком времену, у коме живимо, не ми као народ, него у коме живи цео свет, немојмо да заборавимо своје корене, немојмо да заборавимо да смо уписани у књигу живота и да кроз своју немарност не будемо исписани, и да заиста, браћо и сестре будемо за Бога заборављени.
Све оно што је претрпео Преподобни Симон монах и народ српски, бранећи своју веру, и бранећи име србиново. Они су одбранили. А знате какве су све невоље прошле кроз историју нашег српског народа. Они су одбранили. Зашто? Зато што су били постојани у вери, зато што су слушали Јеванђеље и трудили се да живе по Јеванђељу, зато што су слушали Цркву, и живеи Црквом, браћо и сестре. Свети Симон је знао, да као владар треба да буде пример. И он није владао законима, иако су и тада постојали закони. Чиме је он то владао народом, да га је народ толико волео? Владао је тиме што је народу служио. У томе је величина! Што ћемо послужити Богу и једни другима, браћо и сестре. А другима не можемо да послужимо ако мислимо да смо нешто већи од других, не можемо да послужимо другоме ако немамо смирења, а тамо где нема смирења, тамо је гордост, а тамо где је гордост, тамо су све врсте грехова. Христос нам каже да се потрудимо да заволимо и непријатеља. А ми често од пријатеља правимо непријатеља. Зашто? Зато што измишљамо, зато што умишљамо, зато што приписујемо другоме и оно што није. Али браћо и сестре, вера и црква су одржале наш народ. Зато је на нама да чувамо то наше, Свето семе које су нам посејали наши Свети преци. Зато у нашем животу, Јеванђеље треба да буде наш живот, наше мерило и наш принцип живота. Да све у животу меримо и процењујемо Јеванђељем, и да нам Оно буде мерило живота. Ако будемо више у животу мерили Јеванђељем, а не собом, онда ће нам све у животу бити много боље, онда ћемо више волети једни друге, онда ћемо мање осуђивати другога. А Господ у Јеванђељу каже „Не судите, да вам се не суди“. И још оно важније „Каквим судом судите, тако ће вам се судити“. Јер нам Господ, браћо и сестре, опет у Јеванђељу каже „Што желиш себи, то чини другоме“. Ето ти мерила у животу нашему. Што желиш себи, то чини другоме. Да ли ми тако поступамо? Да ли мало разговарамо са собом? Да ли заиста желим другоме добро? Ту треба да се испитамо, и да проверимо себе. Да ли заиста другоме желимо оно што желимо себи.
А Свети Симон је управо тако живео. Он је најмање живео за себе. Он је живео за Бога, за Цркву и за народ. И зато га је Бог прославио. Не само што га је учинио Светитељем, зато је и његово тело прославио. Ено га целог, нетрулежног, у Студеници. И прославио његово тело које Духом Светим исцељује све болести наше и душевне и телесне. Љубав и служење народу, били су мач, којим је војевао Свети Симон монах. Љубављу, смирењем, кротошћу и спремношћу да послуша Бога, Цркву, Јеванђеље, да послуша паметног човека. А јесмо ли ми данас спремни да послушамо, јесмо ли спремни да саслушамо другога? Дакле, Свети Симон монах, све је постизао вером, постизао молитвом. Почињао све молитвом, и завршавао све молитвом. Онако како су и наши стари. Па тако их је и молитва чувала, онда их је молитва храбрила. Дакле, молитва и смиреност су били једно трајно стваралаштво код Светог Симона монаха. То стваралаштво било је права уметност, било је уметност над уметношћу, било је наука над свим наукама.
Данас је врло важно да се чувамо од заборавности. Да не заборавимо једни друге. Постали смо неосетљиви једни за друге, постали смо на жалост, чини ми се још и непажљиви једни према другима. Заборавили смо колико је дубоко људско срце, колико је широка људска душа. Ко је заборавио? Заборавио је онај који је сузио своје срце, који је сузио своју душу. Постајемо све мање храбри и све више зли, чини ми се. Људи смо, имамо слабости, али ту, на ту слабост треба да додамо и да чувамо Духа Светога, а врлине Духа Светога су вера, нада, кротост, смирење, љубав. То су одлике Духа Светога.
Зато, нека нам Свети Симон буде пример како се моли. Нека Господ нама помогне, и молитве Светог Симона да душу своју чувамо, да душу своју припремамо за долазак и за сусрет са Господом. Срећна слава игуманији и сестрама, срећна слава свима нама који смо данас овде дошли да прославимо овог угодника Божијег са вером и надом да ће се он молити за нас и да ћемо и ми бити прослављени.
Бог вас благословио! “
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије пресечен је славски колач и уприличена трпеза љубави за све присутне.
Јереј Срђан Ђорђевић, парох Белушићко-секурички
