У среду, 5. новембра 2025. године, када Црква молитвено прославља Светог апостола Јакова, првог епископа Јерусалимског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски, Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога великомученика кнеза Лазара у Белошевцу уз саслужење братства храма.
После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас славимо Светог апостола Јакова, брата Господњег. Он је први епископ Светог града Јерусалима, заиста, он је био прави пастир свога словесног стада. Чувао га, поучавао, спремао га за спасење. Много је дела које је он у свом животу, браћо и сестре, учинио, али једно од највећих његових дела је света литургија коју је он написао, која се и данас зове Јаковљева литургија. Истина, она се мало ређе служи, док, на пример, доле на Истоку она се врло чешће служи него код нас. Али његова литургија значајна је по томе, браћо и сестре, што је управо његова литургија помогла и подстакла св. Василија Великог и св. Јована Златоустог да они напишу своје литургије које ми данас, и овде, и у Српској цркви, најчешће и служимо. И заиста, браћо и сестре, шта је литургија? Па, литургија је заједничко дело — служба епископа, свештенства и народа Божијег на једном месту. Литургија се често назива и евхаристијом — то је грчка реч која значи „благодарност“. И ми, управо, литургијом одајемо благодарност Богу и захвалност за све оно што је Бог чинио и што чини за нас и за наше спасење. И заиста, треба да Му непрестано благодаримо, јер је Он дао Себе за нас, да бисмо ми вечно живели. Зато је литургија најзначајније дело које је Бог могао да да човеку. Литургија, као што ви боље знате од мене, како учи Црква и свети оци, јесте предукус Царства Небеског — предукус. И зато, не бити на литургији значи лишити се благодарности, лишити се љубави Божије, лишити се жртве Божије коју је Бог поднео ради нас, као што рекох, и ради нашег спасења. Суштина литургије је, браћо и сестре, причешће — то је суштина литургије. Свети оци нас јасно уче: тамо где има причешћа, тамо треба да се служи литургија; где нема причешћа, тамо не треба ни да се служи литургија. Литургија се не служи само за свештеника. Литургија није појединачно дело. Литургија, као што рекох, заједничко је дело Бога, људи и анђела. Неко ће рећи: „Па, ја не могу да се причешћујем често или редовно.“ Када су питали светог Јована Златоустог — кога смо мало час споменули, који је написао своју литургију коју ми овде најчешће служимо, када су га питали: „Владико, шта је исправно — причешћивати се често или ретко?“ Он је рекао: „Ни једно ни друго.“ Па каже: „Ако си себе колико-толико припремио вером, молитвом, постом, љубављу — причешћуј се сваки дан. Ако ниси — немој никако, јер причешће је и на спасење, али и на осуду.“ Лишити се причешћивања значи лишити се литургије, а лишити се литургије значи не добити благослов. Зато је наш стари народ, ја као стари човек се сећам тога, када није могла цела породица да иде на литургију, јер су имали друге обавезе, увек слао једног члана породице да иде на литургију, да се причести и да узме благослов, па да тај благослов пренесе у дом. Јер све што има благослов Божији — то напредује. Иако ту има и падова и свега, али где је благослов Божији, ту је и радост. Где нема благослова Божијег — ту је заиста пропаст. И то је разлог зашто су свети оци, браћо и сестре, говорили хришћанима: без благослова не сме човек да умре. Пазите, шта значи благослов? То није нешто профано, нешто што ми често сводимо на обичај. Благослов значи — дати Бога, примити Бога, сместити Бога у себе. Е, управо Свети апостол Јаков, кога данас, као што рекох, прослављамо, он је, браћо и сестре, не само што је написао литургију, него што је и живео литургијом. Свети Јаков је живео, не само што је проповедао Јеванђеље као науку Христову, као ту храну којом храни своју душу, него је он, браћо и сестре, живео Јеванђеље. Њему је Јеванђеље било центар живота. И то је поука и за нас — да ако нам Јеванђеље није центар живота, онда је све у животу промашено. Верујте, све је промашено. Јер шта је Јеванђеље? То је биографија Бога. Шта је Јеванђеље? То је огледало. Док се ми огледамо, не само споља, него видимо себе и изнутра — какви смо. Дакле, браћо и сестре, зато Јеванђеље није део човека — оно је сам живот човека. И зато апостол Павле, у мало пре прочитаном Апостолу, каже хришћанима: „Браћо, дајем вам на знање да је Јеванђеље које сам вам благовестио — а Јеванђеље је блага вест, радосна вест — објавило долазак Сина Божијег на земљу, долазак и спасење.“ И каже: „Јеванђеље које сам вам благовестио није од човека. Нити га ја примих од човека, нити научих од човека, него откривењем Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ Овим речима свети апостол Павле нам говори о значају Јеванђеља и каже нам да оно није од човека, него од Христа. А човек је тај, апостоли су ти који су преносили ту науку Христову, и тиме нам свети апостол Павле скреће пажњу да је Јеванђеље — књига над књигама, наука над наукама. И зато Свети оци нас поучавају како треба читати Јеванђеље. Не смемо га читати као обичну књигу, као роман или било шта друго. Они нас уче: када читаш Свето Јеванђеље, немој тражити насладу. Ни усхићење. Јер ту људи често падају у духовну прелест — почну да се наслађују речима. Свети оци кажу: не тражи насладу, не тражи усхићење оних блиставих мисли које си прочитао — него тражи да сагледаш непогрешиву, Свету истину. А та истина је управо записана у Јеванђељу. Да се, кажу, не задовољавамо само бесплодним читањем Јеванђеља, већ да се трудимо да га испуњавамо делима. Да оно што прочитамо у Јеванђељу претворимо у дело. То је књига живота. И ту књигу треба читати — животом. Животом треба да је читамо. И заиста, кад би сви људи свих времена решили да измишљају Јеванђеље спасења — а таквих је било у историји Цркве Христове — не би то могли учинити. Јер спасење није од човека, спасење је од Бога. И зато, Јеванђеље — понављам и себи и вама — треба читати животом. Можемо научити Јеванђеље напамет. Има људи, драги моји, који знају напамет цело Јеванђеље. Али шта им то вреди ако не живе по Јеванђељу? Шта им то вреди ако су га научили, а живе супротно њему? Све што је људско, све што људи измишљају као неко своје „јеванђеље“, опет каже један Свети отац — то заудара. Јер то није Јеванђеље вечности, него Јеванђеље пролазности. И заиста, браћо и сестре, говорећи о Јеванђељу, Свети апостол Павле нам је пример. Ако је ико био противник Христа и Јеванђеља — то је био Савле. Он је био највећи противник и Христа и Његовог Јеванђеља. Али када му се Христос јавио и када је Христа открио у себи — зато треба и ми да откријемо Бога у себи, браћо и сестре — када је Савле открио Христа у себи, он је постао истински проповедник Јеванђеља. Он је ушао у Јеванђеље, или боље речено — цело Јеванђеље је ушло у њега. И зато је могао да каже: „Не живим више ја, него живи Христос у мени.“ О, како је то лепо! То не може наш људски ум ни разум да схвати до краја. Шта значи да Христос живи у нама? Не можемо увек да осетимо то благодатно стање. Али када је Савле почео да живи Јеванђељем — постао је Павле. И то онај најревноснији апостол, који је и живот свој дао за Христа. Али Савле није могао постати Павле док га није обасјала светлост Христова. И ми, ако нас не обасја светлост Христова, наш је живот промашен, браћо и сестре. Јер Христос просвећује и освећује свакога човека који долази на овај свет. Е сад, на нама је — хоћемо ли живети у светлости Христовој, или у заблуди наше људске таме? И зато апостол Павле ту светлост прихвата, али морао је најпре да осети шта значи светлост у односу на његов ранији, грешни живот. И како стоји у Делима апостолским — када га је обасјала Христова светлост, он је ослепео. Пазите, браћо — ослепео! А зашто? Ослепео телесним очима, да би прогледао духовним. И речено му је: „Иди тамо код апостола Ананију, све ће ти бити казано.“ Дакле, браћо и сестре, сви ми који смо крштени људи, који смо чланови Цркве, ми треба да будемо у неку руку — апостоли. Али када? Не само када причамо о Јеванђељу, него када живимо по Јеванђељу, и када својим делима показујемо да је Јеванђеље у нама. Нека нам Господ помогне, нека свети апостол Јаков, кога данас прослављамо, који је, као што рекох, живео Јеванђеље и себе нашао у Јеванђељу — моли за нас. Јер када је себе нашао у Јеванђељу, он је решио све своје проблеме. И не само своје, него и других. Јер Јеванђеље треба да буде наше огледало. Имамо сви у кући огледало, зар не? А зашто га имамо? Да видимо своје лице, да проверимо нема ли на њему прљавштине. На лицу се прљавштина највише види. Ако имамо прљаве руке можемо да сакријемо, а лице не можемо да сакријемо. То треба да буде наше огледало. Да видимо да нисмо испрљали то Божије лице у себи. Јер сваки човек је икона Божија, сваки човек је слика Божија. Да нам Господ помогне да Јеванђеље не замре у нама. Јер ако Јеванђеље умре у нама — ми смо умрли пре телесне смрти. Ми смо духовни мртваци. Зато, имамо веру, знамо да је Бог љубав, и да Бог воли човека — и грешника и праведника. Али само треба праведник да се утврђује у праведности, а грешник да схвати да је грешан, да призна свој грех и да тражи опроштај од Бога. Али тражити опроштај од Бога, а не тражити опроштај од ближњег — неће нам Бог опростити. Верујте. Јер Бог ништа не тражи, више него да чинимо једни другима оно што желимо да Он чини нама.Зато је речено: „Невоље и патње и болести и туге — једни других носите.“ Осетите бол другога, осетите радост другога — па ће онда и твој бол, и мој бол бити мањи али ће и радост другога бити већа радост у нама.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
