У четвртак 6. новембра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Браћо и сестре, данашње Јеванђеље које смо чули говори нам о вери. Са једне стране, а с друге стране говори нам како ми доживљавамо ту веру. Како је сведочимо? Да ли смо спремни да ту веру посведочимо пред другима? Или задовољавамо се, а ја верујем у себе и на томе и завршавамо. Међутим, данашње Јеванђеље, као што смо сада чули, Господ каже својим ученицима преко њих и свима нама, сваки који признам мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И додаје у другом делу и каже, ако ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем нашим небеским.
Дакле, браћо и сестре, од нас Господ тражи веру. Али веру коју смо спремни да је исповедамо и устима и речима, али на првом месту да исповедимо веру пред људима, пред другима. Дакле, ми смо, браћо и сестре, дужни ради вечног живота у Богу, не само, како бих рекао, да верујемо у Христа него и да јавно, пред свим људима, па и пред непријатељима Христовим исповедамо веру у Њега, као Сина Божијег и као Бога. Ако исповедамо своју веру пред другима, ми ћемо помоћи том другоме да и он исповеди своју веру. Ми ћемо помоћи да и он почне заиста да се не стиди своје вере. Али исповедања вере не састоји се само у речима. Јесте и у речима, и те како. Али, понављам, више се то састоји у делима. Јер ако дела не прате наше речи, они су узалудне наше речи, oндa заиста причамо и заиста не примењујемо Христов савет који нам каже да у вашем животу Да буде Да и сто тако Не буде Не. Дакле, прави, како бих рекао, хришћанин се нигде и ни пред ким не сме стидети Христа. Нити се сме стидети његовог Јеванђеља. А то не значи да сад ми, што кажу, наваљујемо, па свакоме почнемо да му причамо, причамо, причамо...
Дакле, ко Јеванђеље не смести у себе и не живи Јеванђељем његов је хришћански живот промашен. Јер ако Јеванђеље није у центру нашега живота, као што рекох, онда, заиста, браћо и сестре, ми не живимо Јеванђелски, не живимо хришћански. Али кад имамо Јеванђеље у себе, кад га осећамо да је то заиста реч Божја, да је то сам Бог који говори, онда ћемо заиста се другачије, како бих рекао, и понашати. Хришћанин је, зато је хришћанин дужан, браћо и сестре, душом и телом прослављати Христа, да би на крају био са Њиме, Христом, прослављен. Ако не прослављамо Христа, неће нас Христос ни прославити, браћо и сестре. Дакле, онда, ако нас Христос не прослави, нећемо живети вечно са Христом. Дакле, по речима св. Апостола Павла, који каже, ако исповедаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме, да га Бог подиже из мртвих, бићеш, каже, спасен. Тако каже Апостол Павле, и наставља, и каже, јер се срцем верује за праведност. Пазите, јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење. Устима се исповеда за спасење. Дакле, вера у васкрсење Христово, браћо и сестре, пројављује се, како бих рекао, по неопходности, кроз јавно исповедање Неговог божанства. Вером својом у Христа, Богочовека, хришћанин, браћо и сестре, исписује по срцу своме сав божански морални закон, сав живот Спаситељев и сву праведност Негову. Онда се човек учи правди Божијој. И онда он гледа да спроводи у себе правду Божију, а не своју правду. Ми некако више смо склони да спроводимо своје, а не оно што је божанско. А тиме, у ствари, говоримо да не исповедамо правилно Бога. Не живимо по Јеванђељу и по кодексу Јеванђеља, него живимо по начину како сам, можда и сам, смислио да треба да живи. Наша вера у Богочовека, безгранична наша љуба према Њему, то јест Христу, безрезервно идење за Спаситељем показује да ми, Христа, браћо и сестре, претпостављамо свима, целом свету, па и најближим и најмилијим нашим сродницима. Ми када живимо Јеванђелски понављам, они који су око нас, ако то чинимо заиста, не ради хвале земаљске, него ради вечног живота, помоћи ћемо и њима. Јер оно што често говорим, човек се сам не спасава, а човек сам и не пропада. Човек кад спасава себе, он спасава и оне који су око нега.
Али кад човек пропада, он са собом вуче и оне око себе, па и они пропадају. Е, за то Господ није рекао ко сагреши да му се веже камен о врат, па да се баци у море, него ко саблазни. Саблазан је тежак грех. Јер ја сам погрешив и кад ми дође просвећење да се молим, онда ћу се молити за свој грех. А шта ћу ако сам њега подстакао, тог другога, својим нехришћанским животом и својим неделима, да он учини грех. Оће ли се он покајати. Онда ја сносим одговорност, што сам управо био лош пример да тако кажем. Зато је пример и у животу на крају крајева много, много јачи него и саме речи. Дакле, браћо и сестре, безгранична љубав према Богу, Христу, претпоставља у ствари само одрицање. Одвајање душе од свега онога што је може одвојити од Бога. Од такве наше вере зависи наш удео у вечном царству Христовом. Или, другим речима, нашим односом према Христу, овде на Земљи одређује се браћо и сестре и наш живот у будућем свету. Ми овде или задобијамо или губимо вечност. Ми нећемо ту вечност да наследимо тамо негде кад одемо са овога света. После смрти нема покајања. Онако како овде живимо, тако треба да очекујемо и наш живот у царство небеско. Ако овде доживљавамо то царство небеско, ако га овде носимо у себе, oндa живимо тим царством. Ако овде не живимо царством небеским, нећемо га, верујте, опет понављам, наћи негде на другом месту. А царство небеско шта је? То је Христос. Христос, браћо и сестре. Он је то царство небеско. Он је то царство небеско санео са неба. Дао себе за нас, дао нам Цркву, дао нам Јеванђеље, дао нам свете тајне, дао нам свете врлине. Значи, све нам је дао, што је нама потребно за живот вечни. Само је питање, шта од тога ми користимо, да тако кажемо. Шта примењујемо, боље речено, у себе. Дакле, браћо и сестре, другим речима, нашим односом према Христу, као што рекох, зависи и наш, одређује се и наш живот у будућности. А Господ Христос је рекао да сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Небеским. То не значи, браћо и сестре, да ми сада не треба и у себе да верујемо. Али треба да верујемо и да делима покажемо, не толико речима, него делима да покажемо да верујемо у Бога. Овим речима, Христос нас учи, браћо и сестре, да за спасење није довољно да само у души, како каже један свети отац, да само у души поседујемо веру, већ да је требамо да јавно исповедамо. Погледајте мученике који су убијани за Христа. Па убијани су само зато што су јавно исповедали Христа. Што су веру доказивали пред другима, браћо и сестре. И опет, овим нас речима, он побуђује на највећу љубав, усрдност, браћо и сестре, и смелост.
Да, треба нам смелост, да можемо да станемо пред непријатељем Божијим. И онај који ми сече главу зато што верује у Христа, али ја смело стајем пред њим, јер знам да исповедам Христа. Кад да исповедам Христа, ја исповедам истину. Али ако се устручавам пред другима да исповедим Христа, она значи ја, не је моја вера јака у мене. Дакле, браћо и сестре, од такве наше вере зависи наш удео у вечном, кажем, царству небеском. Дакле, браћо и сестре, ко пред људима неустрашиво исповеди веру своју у Христа као Богу и човеку, као Месији, тај самога Спаситеља, како уче Свети оци, каже, добија за сведока своје вере пред Оцем Небеским.
Благо нама, ако нас Господ не препознаје по нашој вере. Али тешко нама, ако нас Господ не препознаје и да нам каже, не познајем те. Не познајем вас. Нема веће осуде за човека, него да њему Христос, који је страдао за тебе, за мене, пролио крв, да каже, не познајем те, Јоване, Марко, Петре. За дете, нема веће осуде да њему каже родитељ, не познајем те. Како човек родитељу уложио љубав, уложио труду, уложио одрицање, што каже наш народ, од својих уста одвајао да да детету и да на крају му каже, не познајем те. Е, зато треба да нам буде вера јака, да би нам истерала страх из нас, да због неког било ког, овог или оне врсте страха, да се бојимо па да кажемо, или кад ми неко запрети, што верујем, да се повучем. Мученици, светитељи, посебно мученици. Пазите, они су ишли у смрт певајући. То је оно што је највише иритирало, ако могу тако да кажем, нихове мучитеље. Они им секу главе, а они певају. И они то не могу да свате је да немају Христа. Не могу то да објасне другачије него вером. Вером у загробни живот. Вером да управо после овога живота, овде на земљи, постоји вечни непролазни живот. Зато, браћо и сестре, чувајмо веру. Да би вера чувала нас. Верујмо онако, како нас учи Црква.
Како нас учи Јеванђеље. А не да верујемо на свој начин, у смисли, па овако ћу претпоставити Бога, овако или некако. Нема ми шта да се, како бих рекао, да се мучимо. Да ли је исправна моја и твоја вера. Ако си предан Богу, Цркви и Јеванђељу и вери, па не можеш погрешити никако. Али, вера се учи, браћо и сестре. Вера је дар Божији. Е, сад, да ли умемо да чувамо тај дар Божији? И како га чувамо? Зато је Господ и рекао, све је могуће ономе ко има вере. Исповедимо, исповедајмо веру. Онако, како читамо у Символу вере. И не умујмо неким својим људским умом. Све нам је то, браћо и сестре, тако дато, показано. И шта сад ми треба да мудрујемо, да тако кажем? Дакле, да се предамо Богу. А Богу се не можемо предати, ако немамо веру. А Бога нећемо имати у себе, ако га вером не унесемо у себе. Као је оно што Апостол Павле каже, вером ходимо. Пазите, браћо, вером ходимо, а не знањем. И још додаје оно Апостол Павле, када каже, знање надима, а љубав изграђује. Кад имаш љубав, онда ти ништа не је тешко. Ни да научиш, ни да учиниш, ни да урадиш. А кад немаш љубав, онда је на месту те љубави, у које нас је Бог и створио, браћо и сестре, онда у нама настаје она друга супротна страна, настаје мржња. А мржња долази од гордости, од сујете, од неприхватања речи Божије, и неприхватања Еванђеља, и Цркве, као начин нашега спасења.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
