У недељу, 16. новембра 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован прославио је своју Крсну славу, празник Обновљења храма Светог великомученика и победоносца Георгија – Ђурђиц.
На навечерје празника, по одслуженом вечерњем богослужењу, у Епископској резиденцији надлежни парох протонамесник Драгиша Богичевић осветио је славску водицу.
Сутрадан, на дан своје Крсне славе, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење: архимандрита Петра Драгојловића, протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, протојереја – ставрофора Рајка Стефановића, Архијерејског намесника крагујевачког, протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протојереја Дејана Марковића, старешине Саборног храма, јеромонаха Јована Прокина, братства Саборног храма, протођакона Ивана Гашића, ђакона Лазара Марјановића.
По прочитаном Светом јеванђељу, проповед је одржао протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, он је у име свештенства и верника Шумадијске епархије честитао славу Митрополиту Јовану и у својој беседи рекао:
“Браћо и сестре, срећан празник и срећна слава свима онима који данас славе светог Георгија као свог заштитника пред Господом. А најпре дозволите мени да у ваше име, у име братства Саборне цркве у Крагујевцу, честитам крсну славу нашем митрополиту.Нека би и њему свети Георгије био увек заштитник и молитвеник пред Господом, као што је и он наш молитвеник. Браћо и сестре, деценијама наш митрополит свакога дана помиње или наша имена појединачно, или узноси молитве Господу за Цркву у Шумадији, чији је он предстојатељ.Дакле, он се за све нас свакодневно и непрестано моли. То исто желимо да и свети Георгије чини за њега – да се непрестано и свакога часа моли Господу за његово здравље и дуг живот. Неколико пута сам већ поменуо молитву и рекао да је и наш митрополит, као и свети Георгије, заштитник и молитвеник пред Господом. Дозволите, браћо и сестре, да кажем само неколико реченица о молитви, јер намделује да је то потцењена вредност.Другим речима, ми људи као да прибегавамо молитви тек када исцрпимо све могуће људске путеве и начине. Кад год имамо било какав проблем у животу, ми најпре крећемо логиком: „Шта могу сам да урадим?“ Ако видимо да наше сопствене снаге нису довољне, онда тражимо да нам помогну пријатељи, познаници, и тако се круг шири. А тек онда, ако већ нико не може да реши или помогне, ми се сетимо Бога. Тада се уздамо у чудо, као да би, можда, Бог на крају могао да помогне. Али у таквом односу и у таквој једној ситуацији Бог обично ћути. И онда смо ми разочарани и гневни: како је могуће да Бог ћути? Како је могуће да је Он милостив? И тако износимо читав низ разлога и оправдања која упућујемо Господу. Али чему та оправдања? Најчешће зато што ми, у ствари, и не молимо Господа – ми најчешће просимо. Желимо да Господ испуни наше телесне и земаљске захтеве, па смо онда љути што он то не чини. То што најчешће радимо и називамо молитвоми није молитва онаква каква би требало да буде. Шта је суштина молитве – већ сам рекао на почетку. Наш митрополит узноси молитве Господу да нас он има у свом сећању. То је оно што је суштина нашег живота и што јесте пут молитве: да нас се Бог сети и да нас увек има у своме памћењу.Јер ако нас се он не сећа – ми не постојимо. Са друге стране, молитва јесте и наше сећање на Господа.Свети Григорије Богослов каже да би требало да се сећамо Господа чешће него што дишемо. И, како он каже, изгледа да је то једино што заиста вреди да радимо.Дакле, Свети Григорије сматра да је молитва наша суштинска делатност и суштински рад, а да тек после тога долази све остало. А као што видимо, ми чинимо супротно – прво прибегавамо свему другом, па тек ако све то откаже, онда се сетимо и Господа. Шта нас у томе спречава? У првом реду – заборав. То је карактеристика палог човека, карактеристика целокупне људске историје, али и основ сваке страсти и сваког греха. Заборављамо на Господа и живимо највећи део нашег живота као да он не постоји. Или, пак, како су то поједини филозофи двадесетог и друге половине деветнаестог века говорили – проглашавали су смрт Бога. Не зато што је Бог умро, него зато што човек више не сматра да му је Бог важан. А онај који нам више није важан – за нас је као мртав. Тако су уста „премудрости“ човека двадесетог века прогласила да је за нас Бог мртав. Оно што може да се уради, ми ћемо сами да урадимо. Не треба нам Господ. Резултате тога можете да претпоставите – какви су били, какви јесу, и наслутити какви ће тек бити. Али постоји нешто што представља крајњи заборав Бога, и то је оно што смо чули у данашњем јеванђелском зачалу. То су становници ове гадаринске земље. То је нешто што веома подсећа на човека двадесетог века, а видимо да ни данашњи човек није далеко. Није случајно – далеко од тога да је случајно – што је један од највећих руских, а и светских писаца, управо ово јеванђељско зачало поставио као увод своје пророчке књиге „Зли дуси“ – о атеизму двадесетог века. Овде говоримо о крајњем забораву Бога. Господ изгони демоне из једног човека, мученика, и шаље их у крдо свиња. Ни свиње не могу да издрже присуство демона у себи, већ се, како каже јеванђеље, сурвавају са литице. А шта се дешава са становницима земље Гадаринске? Видевши све то, видевши светлост која борави међу њима, они кажу Господу: „Иди од нас.Не можемо да издржимо Твоје присуство. Иди. Боље нам је у мраку. Боље нам је са демонима. За друго немамо снаге. Друго нам не треба – ово једино знамо“.То је, браћо и сестре, крајњи заборав Бога, крајња тама: да не само што не прихватамо и заборављамо Бога, него и не желимо да изађемо из те ситуације. Та нам ситуација на неки начин одговара, чак нам је и пожељна, иако води у ону литицу која се помиње, и са које ћемо се на крају сурвати у пропаст. Али да се вратим још једном на сећање на Бога, да наша молитва не би постала просјачење. Замислимо само: да ли је Свети Георгије, подносећи толике муке и страдања, молио Господа да га избави на чудесан начин, да се негде сакрије и побегне од мучитеља – како бисмо, вероватно, ми учинили? Он се зато није молио. Управо то је суштина сваке истинске молитве. Ми треба да се молимо и обраћамо Господу да нам даје снаге да у свакој ситуацији њега славимо и да прихватимо све што нам долази. У другом јеванђељском зачалу које смо данас чули стоје речи Господње: „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“Та молитва и тај став – често заборављени кроз историју, па и до дана данашњег – јесте да будемо спремни да прихватимо оно што нам живот доноси, да у свим искушењима славимо Господа и да не одступамо ни за један једини педаљ. То је увек била суштина молитве и то је увек био начин на који се ми обраћамо Господу. Још једном, браћо и сестре, нека је срећна слава свима који данас славе, а посебно, као што сам већ рекао, нашем Митрополиту. Амин.”
Пред отпусни благослов, о.Зоран је благословио и осветио славско жито и славски колач.
Радост празника је настављена у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом, на којој је Владика домаћински угостио свештенство, монаштво и верни народ. Угледни честитари славе били су и: Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, Епископ нишки Господин Арсеније, Господин Никола Селаковић, Министар културе у Влади Републике Србије, Градоначалник Града Крагујевца Никола Дашић, и многи други угледни гости.
протојереј Срећко Зечевић
