У понедељак двадесет и четврти по Духовима када наша света Црква прославља свете оце Саву, Арсенија и Максима, његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Милош Вељковић, Никола Марковић и Владан Степовић.
За певницом је било братство храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
„Чули смо у данашњем Јеванђељу, како је Господ рекао својим ученицима, Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји. Заиста, браћо и сестре, свакога онога човека кога обасја светлост Христова, он том светлошћу светли, онога кога обасја светлост Христова и који живи у светлости Христовој, тај човек заиста живи по Јеванђељу, живи по заповестима Божијим, живи по свим хришћанским врлинама. И заиста ми треба да се потрудимо, браћо и сестре, да нас светлост Христова обасја. А да би нас обасијала светлост Христова, треба да живимо Христом. Треба да Христос буде наш центар живота. Треба да Христос буде пример како треба да живимо. И заиста ова данашња заповест Господња, о којој говори данашње Јеванђеље, односи се на све нас и данас, на оне у ствари које имају, како каже Јеванђеље „Уши да чују и очи да виде“, као што то каже Господ. Да, браћо и сестре, није ово Христос само рекао својим апостолима да су светлост свету, него свима нама хришћанима. Сви су хришћани позвани на светост. И први хришћани су названи светима. Зато је сваки хришћанин, браћо и сестре, позван да својим животом светли. Зато је сваки хришћанин, управо треба да, сваки хришћанин треба да се сећа они Христових речи који он каже, „Ви сте светлост свету“. А то значи да ми треба да, као хришћани, да у овоме мраку, духовном мраку, браћо и сестре, овога света, света који у злу лежи, како каже светом Јеванђељу, каже Господ да будемо „светиљке које светле“. А то значи примером, то значи животом. Не толико речима, него животом и примером. Примери су јачи, један пример је јачи од хиљаде и хиљаде речи. Да браћо и сестре, да људи виде, каже Господ: „Ваша добра дела и да прославе Оца вашега који је на небесима“. Ако ми живимо, сваки од нас живи у светлости Христовој, он ће подстаћи и онога другога који је поред нас, да се и он обуче у светлост Христову.
Светлост Христова, каже, просвећује све. Светлост Христова просвећује заиста сваког човека који жели да га Господ просвети. То значи, браћо и сестре, да хришћани треба да светлимо својим речима кад је то време, а животом својим у свако време да сведочимо истину, а истина је Христова. Истина је, браћо и сестре, свака реч Христова коју он изговорио, и ако ми живимо по тој речи, онда благо нама. Јер реч је Христова светлост, и зато каже свети Апостол и Јеванђелист Јован, када пише своје Јеванђеље, каже: “Он каже у почетку беше Реч, а то је Бог, браћо и сестре, Слово. И онај који слуша реч Божију и извршује је, тај ће се спасити“. Да би испунили реч Божију, треба да научимо шта је то реч Божија. Да је то у ствари, као што рекох Бог, браћо и сестре. Светлост значи чистота, и зато мрак тама мрзи светлост. Светлост разоткрива, оно што се у тами, оно што се у мраку ради. Дакле, браћо и сестре, понављам, светлост значи чистота, а то значи да треба да живимо у чистоти свога срца, колико је то могуће човеку. Зато и Христос рекао, благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Срцем гледамо Бога, браћо и сестре. И ако у нашем срцу нема Бога, нема Га нигде, немој да га тражимо нигде, ни на небу, ни на земљу, да га тражимо има ли Га у нашем срцу. Ако је Бог у нашем срцу, ми смо заиста, браћо и сестре, испуњени Богом. И у нама нема празнине, нема оне празнине које стално нечастива сила тражи у нама, да нађе ту празнину, да се та нечастива сила на место Бога усели у нас. А када се нечастива сила усели у нас, онда нас та нечастива сила, како опет каже Јеванђеље, чини сином пакла. Дакле, браћо и сестре, треба да у срце своје сместимо оно што је најчистије, а има ли ишта чистије од Бога? Нема, браћо и сестре. Отуда је светлост, управо то божанско добро доживљено и доживљавано човеком. Светлост тела и светлост душе, тој треба да буде Јеванђелски програм нашега живота. Хришћани су зато, као што рекох, још у Антиохији, где се се прво проглашени хришћани, назвали светима.
И зато је сваки крштени хришћани, ако могу тако да кажем, потенцијални светитељи. Зашто? Па зато што смо крштени у Христа, што смо се обукли у Христа, а Христос је светлост. Управо та светлост која просвећује и освећује, као што рекох, свакога човека. И заиста, ти први хришћани, браћо и сестре, они су по позиву, што значи да су дужни бити свети и по животу. Сигурно, ми смо слаби и крхки, често нам опадне вера, па паднемо, па погрешимо. Али да не изгубимо веру, то је најважније, браћо и сестре. Јер ако имамо веру и живимо вером, та вера и кад паднемо, она ће нам казати, устани човече, веруј. Ту је Бог твој, ту је Бог мој, а Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Вера нам каже, ту је Бог, а где је Бог, ту је спасење, браћо и сестре. Где је Бог, ту је радост, ту је љубав, ту је мир, ту је слога. Где је Бог, ту је Царство Небеско, ту је небо, браћо и сестре. Наш позив је светост, као што рече данашње Јеванђеље.
А човек је зато саздан да буде свет, јер је воља Божија да будете свети, каже свети Апостол Павле. Отуда, када хришћани упражњавају свете врлине, како кажу свети оци, помоћу благочестивих сила, светих тајни, ми постепено, браћо и сестре, освећујемо себе. Постајемо свети у својим мислима, у својим осећањима, у својим делима, и тако се, браћо и сестре, у нама освећује и наше срце, и наша душа, наша савест, наше тело и свецело наше људско биће. А шта је то у ствари светост? Светост то је воља Божија, браћо и сестре, према нама људима. То је светост, воља Божија. Бог од нас, људи, хоће светост, а светост је супротно стање грешности и супротно стање греховности, браћо и сестре. А како се постиже светлост? Постиже се, брачо и сестре, постепено. Постепено освећивањем себе, помоћу свети тајни и светих Врлина. Кажем постепено. Не можемо ми одједанпут да постанемо свети, брачо и сестре. Не можемо, како бих рекао, с оне прве степенице да одемо горе на балкон. Постепено, јер кад постепено идемо, онда се све више учвршћујемо у вери. Онда се све више учвршћујемо у хришћанском животу. Онда се све више учвршћујемо у Јеванђелском животу, браћо и сестре. Где је светост и духовно савршенство, ту је и света и савршена љубав Божија.
Нека нам Господ помогне да, браћо и сестре, светост коју смо примили, као што рекох у светом крштењу и коју стално обнављамо кроз свете тајне и свете врлине. Нека нам Господ помогне да светлимо, јер док смо у светлости, нећемо ићи по тами, а кад човек иде по тами, он не зна куд иде, брачо и сестре, или, боље решено, не зна на шта ће да наиђе. У мраку, кад идемо, не знамо где је провалија, где је равнина, а кад је светлост Христова у нама, нека све буде тама око нас, онда ће та светлост исијавати и ми у ствари таму нећемо ни препознати, ни видети је. Ђаво је тама, нечастиве су силе тама, браћо и сестре, али Христос је та светлост која разгони све нечастиве силе. Зато молимо Господа да нам помогне, рекох, да светлимо речима кад треба у овоме мраку животноме, али делима на сваком месту и у свако време.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршеној светој литургији Митрополит Јован је поделио верном народу иконице благословивши их и отпустивши у миру.
ђакон Александар Ђорђевић
