У уторак, 2. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог пророка Авдије, Светих мученика Варлаама и Преподобних отаца Варлаама и Јоасафа, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, данашње Еванђеље, као и Апостол који смо мало пре чули, говоре нам о Царству Божијем. Еванђеље нам описује какво је то Царство Небеско. Каже: „Царство Небеско је као благо сакривено у пољу, које човек, нашавши, сакри и купи оно поље.“ Па затим: „Царство Небеско је као зрно горушичино“ — ситно, мало, али кад се посеје и израсте, постане дрво. Још једно поређење данашњег Еванђеља јесте да је Царство Небеско као мрежа којом се лови риба. Баци се мрежа у море, у реку, није важно где — захвати све: и велике и мале рибе, и добре и лоше. Али када се мрежа извуче, онда се бира: добре рибе се задржавају, а лоше бацају назад. Дакле, браћо и сестре, Царство Небеско је та мрежа — Христова мрежа, наука Божија. И ако се нађемо у тој мрежи, благо нама. Али не можемо се наћи у њој ако не знамо ко је Христос, ако не знамо шта је наша вера, ако се не трудимо да испунимо Еванђеље. Јер на једној страни је добро, а на другој зло. На једној страни Христова мрежа, а на другој ђавоља.
Човек се увек налази између добра и зла. До човека стоји шта ће изабрати, коме ће се окренути — добро или зло. Бог нам је дао разум да разликујемо шта је добро, а шта зло. Док човек разликује добро од зла, његов разум је здрав. Кад то не може — разум му је помрачен. А кад је разум помрачен, онда је и живот помрачен. Зато треба да размишљамо о Царству Небеском. Данашње Еванђеље и Апостол подсећају нас на оно најважније питање: шта је човеку најпотребније? И у овом, и у оном свету — шта треба да тражи? Сам Христос даје одговор: „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и све ће вам се остало додати.“ Када човек иште Царство Божије, Господ му га даје — по мери вере његове. Вера је темељ на коме се гради живот. Оно што човек иште, за тим и чезне; оно за чим чезне, томе тежи; а чему тежи, то постаје. Али питање је — да ли знамо да тражимо оно што је добро и спасоносно? Једном је човек рекао: „Молим се Богу, али ми не испуњава молитве.“ Питам га: „Шта тражиш?“ Он каже: „Молим Бога да ми подигне кућу, али није подиг’о.“ Кажем му: „А да ли си ти изградио себе да би се у тебе уселио Господ?“ Јер кад је Господ у човеку — та душа је кућа Божија, вреднија од хиљаду земаљских кућа. Земља нам треба, кућа нам треба, живимо у телу — али наш прави дом је онај небески, који се стиче овде: како живимо, како се молимо, како верујемо, како постимо, како се причешћујемо — тиме задобијамо или губимо вечност. Зато човек треба да пази где му је мисао, где му је срце. Ако смо се окренули вреднијем, живећемо вредно; ако смо изабрали пролазно, живећемо празно. Данашње Еванђеље нам говори: ако иштемо Царство Божије и боримо се за њега — добићемо га. Али ништа се не добија без труда. „Човек се учи док је жив“, каже народ. А лењост је најопаснија болест — успава душу, успава разум, успава вољу. Господ каже: „Царство Небеско се на силу осваја.“ Не на силу мишића, него на силу борбе са препрекама, искушењима, страстима. Свети Антоније је видео да је ђаво распростро мреже по целом свету. И уздахнуо: „Где год да крочиш — мрежа.“ Али хришћанин који је у Христовој мрежи нема чега да се боји. Тај је у Цркви. А у Цркви се живи богослужбено и молитвено. Човек који се моли — не смишља зло ни другоме ни себи. Господ нас је избавио од власти таме. Прошао је све што чека и нас: рођење, страдање, неправду, подсмех, бичевање, крст и смрт. И све то, да бисмо ми знали пут. Ко се распиње са Христом — са Христом и васкрсава. Где је, дакле, Царство Божије? Христос каже: „Царство Божије је унутра у вама.“ То значи: није у стварима, није у богатству, ни у култури, ни у цивилизацији. Све је то прашина. Царство Божије је у души — оној боголикој души, најдрагоценијем дару Божијем. „Шта корист човеку да сав свет задобије, а души својој науди?“ Душа је бесмртна док је са Христом. А кад се одвоји од Христа — умире духовно. Човек може изгледати жив, али бити празан као орах без језгра. Празан јер је све испунио собом, а не Богом. Зато треба да тражимо то благо небеско. И да знамо: ван Цркве — нема спасења. Црква је Христос, Христос је Црква. То је једно. Налазимо се у благословеном периоду Божићног поста. Пост нам служи да се чистимо и телом и душом. Уздржање није само од хране, него пре свега од злих мисли, речи и дела. Пост појачава и веру, и наду, и љубав, и молитву. Пост без молитве — ништа; молитва без поста — ништа. Молимо Господа да нам помогне да овај пост проведемо у миру, у смирењу, у покајању, у опраштању. Ко има веру, зна да је грешан и тражи опроштај. Ко мисли да није грешан — он ни не тражи опроштај. „Куцајте, и отвориће вам се.“ — каже Господ. Ево времена када треба да куцамо — на врата Царства Небеског.
Нека нам Господ помогне да се припремимо да се сретнемо са Богом Младенцем Христом. Ако се припремимо, празник Његов донесеће нам радост — пре свега духовну. Али ако нам је пост терет зато што нам недостаје нека врста хране, онда од поста нема користи. Треба да растеретимо себе — најпре од себе. Када човек себе испразни од себе, Господ га испуни Собом. Пружимо руку Христу — Његова је већ испружена. Само се ухватимо за Њу, и бићемо спасени и у овом и у оном свету.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
