У петак, 5. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог апостола Филимона и других са њим, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма и игумана манастира Ћелије код Лазаревца, Евстатија, јерођакона Сионија из Архиепископије београдско-карловачке и ђакона Дејана Јовановића из колубарско-посавског намесништва.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог, браћо и сестре,
Данашње Еванђеље које смо сада чули говори нам како је Господ наш Исус Христос изабрао седамдесеторицу апостола и послао их да проповедају реч Божију. Послао их је да проповедају Еванђеље.
Можемо се запитати: да ли је заиста требало Христу, поред 12 великих апостола, да изабере још ових седамдесеторицу? Јесте, браћо и сестре. Његов избор говори да је било много оних који треба да чују реч Божију. А реч Божија оживљава, реч Божија је сила; на реч Божију све бива. И зато на првим страницама Библије каже: “И рече Бог: нека буде небо, нека буде земља.” Све бива на реч Божију.
А колико је важна та реч Божија, сам Господ наш Исус Христос је рекао: “Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих.” Онај хришћанин који се не храни речју Божијом — не живи Еванђеље. А онај који се храни речју Божијом — он живи Еванђеље, и Еванђеље му је центар живота.
Апостолима је дато да проповедају управо реч Божију, стога Христос, као што чусмо, каже: “Жетве је много, а посланика мало.” Много је људи и онда било, а и данас је, који су гладни и жедни речи Божије, хлеба живота и воде живота.
Господ нам је то најбоље потврдио када је рекао: “Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот у себи.” Дакле, живот је прави живот — онај који је у Богу и по Богу. Живот који није у Богу — не може се звати живот. Без Бога човек је прашина, трица, како каже апостол Павле.
Зато Господ каже апостолима: “Молите се”, јер вам је молитва дата за општење са Богом. Молитва је разговор душе човекове са Богом. Човек који се не моли — не разговара са Богом. Он разговара сам са собом. Али када човек разговара само са собом, престаје да разговара са другим човеком — и тада се отуђује.
А где нема разговора, нема ни решења. Не може се решити ништа ако човек не разговара. Зато нам Христос каже: молите се.
Ево, налазимо се у благословеном периоду Божићног поста. Треба да појачамо молитву. Али молитва без поста је слаба, као што је слаб и пост без молитве. А колика је сила у посту и молитви, говори нам Христос: “Постом и молитвом изгони се и ђаво.”
Управо тога се ђаво највише боји — поста и молитве. Зато су и искушења у време поста највећа, јер пост човека води у покајање, у преиспитивање себе.
Господ нам говори да се молимо искрено, јер “жетве је много, а посланика мало” — молимо се да добијемо праве пастире. Пастир треба да се угледа на Христа, који је рекао: “Ја сам пастир добри; душу своју полаже за овце.” И заиста, Христос је положио Своју душу за нас.
Он је узео грехе наше и тиме нас научио да никада не падамо у очајање, чак и ако паднемо у грех — да не изгубимо веру и покајање. Нема греха који Бог неће опростити ако се човек искрено покаје.
Апостол Павле каже да реч наша треба да буде “у благодати, солју зачињена”. Сол чува од кварења, а квасац подиже тесто. Ако немамо квасац Еванђеља у себи, онда оно у нама неће расти.
Исто тако, наша свакодневна реч треба да буде у благодати Христовој. Јер речи могу да исцеле, али могу и да повреде више него мач.
Апостол Павле каже: “Мудро живите и искупљујте време, јер су дани зли.” Дани нису зли јер их је Бог створио — него јер је човек постао зао.
Човек својим животом утиче и на друге људе, и на природу. Када човек пада — повлачи и друге; када се подиже — подиже и друге.
Зато апостол каже да време испуњавамо Еванђељем. Ако живимо Еванђеље, наша реч неће бити у мудрости људској, него у сили Божијој.
Да би све било у сили Божијој — потребна нам је вера. Вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера — такав нам је живот.
Човек, нажалост, често измишља веру која му одговара, па чак и своје “еванђеље”. Али једно је Еванђеље спасења и једна је вера — вера у Свету Тројицу.
Вера је дубља од сваке људске мудрости. Мудрост без доброте води у зло, а злоба без мудрости у глупост.
Ако нам се помути разум, све нам се замути. Као око замагљено — види, али не види суштину.
Господ каже да је све могуће ономе који има вере. Нема зла које може савладати Божијег човека.
Први услов да се нађе права мудрост јесте да се човек ослободи обмане, лажи и злобе. Сваки грех чини човека робом. А роб није слободан.
Ако смо робови Божији — Бог нас води у добро. Ако смо робови ђавола — он нас води у немир, свађу, неверу.
Зато апостоли моле Господа: “Научи нас да се молимо.” Јер молитва је велика наука, коју учимо Духом Светим.
Све нам је дато од Бога — и вера, и љубав, и нада, и милосрђе. Све је сишло са неба када је Христос сишао да обнови свет.
Човек је грехом себе претворио у небиће; Бог је дошао да нас врати у биће. Бог од грешника може начинити светитеља — ако човек хоће.
Бог никога не спасава на силу — спасава оне који желе спасење.
Човек треба да се моли за дар расуђивања. Јер све постаје пакао кад човек погрешно расуђује.
Људска љубав је често варљива. Али љубав Божија воли све људе. Зато нас Христос учи да волимо Бога и ближње.
Да не допустимо да нам “сунце зађе у гневу”.
Само се Богом људска реч преображава у еванђелску реч.
Апостоли и светитељи пренели су нам Христову науку. Новозаветним људима је много више откривено него старозаветнима. Ми немамо шта да измишљамо — Христос је рекао: “Ја сам пут, истина и живот.” Сваки пут ван Христа води у таму.
Да се молимо Богу да нам овај Божићни пост буде благословен и лак. А биће лак ако знамо да пост није само уздржање од хране, него уздржање од злих мисли, речи и дела.
Пост нас учи молитви, храбрости, љубави и трпљењу. Ако тако постимо, онда нећемо бројати колико је дана до Божића, него ћемо се радовати посту.
Свети људи су жалили када пост прође, јер их је приближавао Богу.
Ако будемо постили и молили се како треба, онда ћемо са радошћу прославити Рођење Христово — сусрет са Оним који нас је сјединио са Собом. Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
