У суботу 6. децембра 2025. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Светог Александра Невског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у Ковачевцу.
Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић и Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Велимир Врућинић, Предраг Михаиловић, Ратко Аврамовић и јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић, ђакони: Стеван Илић и Младен Марић.
Пре евхаристијског сабрања, Владика Јован је освештао нови иконостас ковачевачке Цркве. Литургијско сабрање увеличали су појци храма Светог Саве из Београда, као и хор ковачевачке цркве.
У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже вам Бог, браћо и сестра и драга децо Божија! Да је срећно и благословено наше сабрање у овом Светом храму, да је благословен наш улазак у Свету Литургију. Јер кад смо на Литургији, браћо и сестре, кад се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми задобијамо на првом месту и благодат и дар Духа Светога да у овоме свету, у овом животу у коме живимо, да га проживимо благочестиво, да га проживимо онако како то доликује хришћанину човеку. Али када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми задобијамо залог за нешто што је још веће, нешто што је још узвишеније, а то је залог спасења. Јер је сам Господ рекао ко једе моје Тело и пије моју Крв, тај има живот у себи.
А тај живот јесте у ствари вечни живот, непролазни живот, за разлику од овог нашег земаљског, пролазног, али и овај, иако јесте пролазан живот, не смемо, браћо и сестре, да га, опростите на изразу, да га проћердамо, него да будемо благодарни Богу за тај велики дар који нам је Бог дао да живимо. Живимо, да имамо живот и заиста браћо и сестре, Господ је човеку дао да он буде господар овога живота и од човека зависи да ли ће живот сачувати за вечност или ће живот упропастити. И о томе нам данашње Јеванђеље сведочи и просто данашње Јеванђеље, браћо на сестре, опомиње да тако кажем, да стражимо над собом, над собом да стражимо, над својим животом и да стражимо над својим делима. Јер оно што ћемо понети са овога света јесу само дела наша, дела.
По оној јеванђелској који каже, Господ, својим делима ћете се оправдати и својим делима ћете се осудити. Дакле, Господ нас кроз данашње Јеванђеље позива да стражимо, јер не знамо ни дана, ни часа у који ће Господ доћи. А он ће доћи, браћо и сестре. А ми, крштени људи, хришћани, ми верујемо у загробни живот. Ми верујемо у вечни живот. Ми верујемо управо у долазак, други долазак Господа нашега Исуса Христа, када ће доћи, како се каже, да суди живима и мртвима. И Господ ће доћи. У то морамо да верујемо. Он ће доћи, јер ако не би Господ дошао, онда нам је све промашено у овом животу, па таман да будемо не знам како добри, велики, часни, све је то промашено. Јер ако не дође Господ, онда нећемо добити, ако могу тако да кажем, круну над својим животом који смо живели у овом земаљском животу и задобијања тог вечног живота.
Дакле, браћо и сестре, зато, како бих рекао, хришћанска свест и јеванђелска савест налажу нам да свакога тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Нама је Господ, рекох, дао наш живот, али време нашег живота није у нашим рукама. Човек хоће да размишља и да мисли да живеће 50, 100 и 300 година, али нека је и 300, опет то није његово. Јер ми својом вољом не долазимо на овај свет, драги моји, нити својом вољом одлазимо са овога света. Дакле, зато нам хришћанска свест и савест понављам налажу да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом Христом. Дакле, треба да знамо да свако зло и добро које чинимо, да будемо спремни за тај сусрет. И добро и зло. И једно и друго нас опомиње. Само је питање да ли чујемо и да ли осећамо ту опомену коју нас живот опомиње, браћо и сестrе. Дакле, и то треба да знамо да није лако у овоме свету који у злу лежи, како каже Jeванђеље, и који је сав у искушењима Није лако увек бити спреман за долазак Христов, јер ми смо људи слаби, грешни, склони греху, па се неки пут и више пута опустимо, па мислимо, е, данас ми је лепо, данас сам стекао богаство, данас сам стекао положај, звање, чин. И ништа ми не треба. А шта имаш користи од тог звања и стечења блага и чина и положаја, кад ниси господар, колико ћеш да живиш у том стању? Зато треба, браћо и сестре, да у себи створимо такво стање, да имамо блаженство, да имамо блаженост, да имамо мир у себи. А мира у себи немамо ако немамо Христа. А ако немамо мира у себи, онда немамо мира ни са Богом и немамо мира ни са ближњима. А човек када нема мира Божијега у себи, он у ствари води рат. А не зна да води рат.
Он води рат и заиста у човековом се срцу води стално рат против добра и зла. Јер у срцу је и добро и зло, браћо и сестре, и љубав и мржња. Све је то у нашем срцу. Само је важно шта ми одаберемо, чему ћемо да се прилагодимо, да тако кажем. За чиме ћемо да чезнемо. Шта ћемо да тражимо, добро или зло. А добро ако тражимо, не можемо га наћи без Бога. Јер је Бог једино добар. Људи су добри, хвала Богу и то је тако што имамо добрих људи. И што имамо не само добрих људи, него што имамо и праведних људи, што имамо и светих људи, јер управо праведност њихова и светост њихова живота нас одржава и овакви какви јесмо и слаби и грешни и никакви, да тако кажем. Зато треба да жудимо за том праведношћу, онако како то је говорио цар Давид, не виде, каже, праведника остављеног ни деце његове да просе.
Бог није у сили, Бог је у правди. И правда ће да победи, браћо и сестре, правда. То јесте, победиће оно чиме ја живим, то ће да победи. Или још да додам и оно што кажу поједини Свети оци, у сваком човеку, каже, стоји једна питома и дивља животиња. Kоја ће да победи? Она коју ти и ја хранимо. Ако хранимо ту питому животињу, она ће да победи. Али ако хранимо ону злочесну животињу, онда ће нас она растргнути. А ти и ја смо је хранили. Ти и ја смо му дали, тој животињи, и силу и моћ, јер од хране долази и телесна моћ и сила. Али онда кад смо ми хранили, онда кад нас она, што бих рекао, спопадне, јер тако имамо ту нашу реч, кад нас спопадне, е, тек видимо шта значи кога хранимо. Али у овом смислу за наш хришћане је најважније чиме се ми хранимо, браћо и сестре, добрим или злом. Да ли се хранимо Христом или се хранимо оним нечастивим? А једним морамо се хранити јер Господ каже у Јеванђељу не можете служити Богу и мамону. Дакле, браћо и сестре, то треба да имамо стално на уму да се припремимо.
Наше није да ли ће тај долазк Христов бити за хиљаду година, за не знам колико хиљада година, или ће бити сутра, данас, сад. То није у нашој власти, то није у нашој моћи. То је у власти Божијој, али у нашој је моћи да се будемо припремљени или да не будемо припремљени. Све то, опет кажем, зависи од нашег живота. И зато управо данашње Јеванђеље које нам говори, браћо и сестре, над тим стражењем и да те Христове речи стражите, јер не знате дана ни часа у који ће Господ доћи, означавају у ствари потребу за постојаном духовном будношћу, за живљење, спремношћу за његов тај други долазак, јер је он долази неочекивано, како управо рече данашње Јеванђеље.
То неочекивано, то значи да он долази у час када ми не мислимо. Благо ономе слуги кога господар, каже, нађе да извршава вољу свога господара. Али на другом месту данас Јеванђеље каже, упућује нас браћо и сестре на оног рђавог слугу, на оног рђавог слугу из данашњег Јеванђеља. А сваки онај који говори ко је тај рђави слуга, то је у ствари онај човек који је себе обзидао собом, који је себе обзидао гордошћу, сујетом, самољубостом, саможивости, браћо и сестре, е тај слуга, браћо и сестре, каже, е неће мој господар да дође још. И онда шта ради тај слуга? Чини шта хоће. Растура имање свога господара. Упропашћу је. Чини зло. Не само себи, него чини и зло и другима, браћо и сестре. Он не стражи над собом. Он мисли све данас поседујем и цео је свет мој. А, твој је свет само онолико колико си ти себе уздигао из света. Али не уздигао тиме да се гордиш над светом, него да се уздигао у злу од зла који у свету влада, како каже и Јеванђеље.
Дакле, тај рђави слуга, он је рекао, зла која чини и у себи убија све оно што је божанско и свето у њему. Од нас се, браћо и сесрте, тражи да будемо верни Богу, али да будемо и мудри. Бог вам је дао мудрост и ту мудрост треба стално да развијамо, да увећавамо, повећавамо. Али мудрост, гајти мудрост без доброте, то човека води у злобу, браћо и сесте, у злобу га води. Зато ми морамо, браће и сестре, стално да будемо, кажем, мудри у животу, то јест да мудро живимо, да мудро управљамо својим животом. Јер рекох, Бог нам је дао да ми управљамо својим животом. Значи, ми смо управитељи, ми смо управитељи, браће и сестре, дакле, две ствари. Ако могу тако да кажем, од нас Господ тражи у овоме животу. То је, као што рекох, да будемо домоуправитељи. А те две ствари које су вера, вера, браћо и сестре, и мудрост, јер, на пример, ако је тај неки домоуправитељ, понављам, управљамо својим животом, ако је тај домоуправитељ веран, каже, и ништа не краде, на пример, веран јер не краде, али му недостаје мудрости. Пазите. Недостаје му, каже, мудрости, па троши неразумно имање господара свога. Ето од таквог домоуправитеља немамо никакве користи. Никакве користи. Дакле, немамо од њега никакве ни вајде, ако је мудар тај човек, који каже ја сам мудар, али он краде. Kраде кору хлеба са туђих леђа, зато што неће он да се озноји, него узима муку другога. Узима тај зној тога другога, браћо и сестре. Али шта од тог човека онда имамо, браћо и сестре, какве од његе имамо ваде, вајде, јер он не краде, али краде од другога. Неће да се заузме што кажу. Неће да води рачуна о свом животу. Такав човек се не труди. А без труда не можемо ништа да постигнемо, браћо и сестри. Без труда.
Не само што не можемо да постигнемо ништа у овом животу, него не можемо постићи ништа ни у оном другом, вечном, непролазном животу. Јер Царство небеско, како каже Јеванђеље, задобија се на силу. Не на мишиће, не на снагу физичку, него на силу да се борим против зла у мени, да се борим против зла у свету и да чиним добро. Дакле, браћо и сестре, добре и вредне и мудре слуге, то морамо да знамо да господ награђује чиме? Оним што не може ни један човек другоме да да, а то је живот вечни, то је Царство небеско, браћо и сестре, то је наше спасење. Тако да увек треба да имамо на уму када чинимо добро да ће нас Бог наградити, али Бог ме, и ако чинимо зло, да ћемо и за то добити награду, али не ону спасоносну, него ону много, много другу. Зато апостол Павле и каже кад говори о добру, добро чините да вам се не досади. Ми често учинимо неко мало добро, па и неком учинимо неко добро и онда се ту опустимо и кажем ја сам учинио добро, добро. Дао сам, на пример, некоме кору хлеба, није имао, дао сам некоме кошуљу и то је за мене довољно. Није довољно, браћо и сеста. Јер та једна кора коју си дао другоме, он ће појести. Њему треба још дати хлеба. Или ту кошуљу, она ће се поцепати. Треба му дати другу. Значи, треба стално да дајемо. Јер ако не дајемо, ништа нећемо добити. Ако дајемо, онда ћемо добити, браћо и сестре, много више него што смо другоме дали.
Бог је човека створио да се дели са другим. Да спозна муку и невољу другога човека, али да у исто време спозна и радост другога човека. Значи, у давању је управо благослов. Kако то често говорим, човек са затвореном шаком, не само што не може да да никоме ништа, шта да даш затвореном шаком, него не може и да примаш шта ће да ти стане кад си твоју затворио шаку. Тако и ми кад затворимо своје срце, своје мисли, своју душу, како ће Господ да уђе? Господ није насилник. Он је нама дао живот да управљамо, али он, тај исти Бог, поштује нашу слободу да живимо како год хоћемо, и добро и лоше Или још боље то каже наш српски народ: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.” То треба да ставимо у уму своме. Да и онај који је пијаница да схвати: „Нећу да... Могу да пијем довде докле хоћу, али... Не могу оставити”.
Дакле, браћо и сестре, добре и верне слуге понављам, Господ награђује, а оне рђаве прво опомиње. Пазите, то је Бог. Он прво опомиње. Ако не примимо опомену, онда Он и кажњава. У ствари, Бог нас не кажњава, него ми сами себе кажњавамо, браћо и сестре. Сами себе добрим делом благосиљамо и сами себе проклињемо на неки начин. Ако смо упорни да чиним зло, ако сам упоран да стално осуђујем другога, Да кривим другога за све, а само себе да оправдавам? Е па то, не само што није јеванђелско, није ни хришћанско, браћо и сестре. Е дакле, а ко је тај рђави слуга? Рђав је сваки онај човек који, браћо и сестре, злоупотребљава незлобивост, који злоупотребљава незлобивост и дуготрпљење Божије. Јесте Бог дуготрпељив. Он трпи. Ми то поготово у Великом посту певамо: „Слава Господе, дуготрпљењу Твојему!” И заиста ми треба да будемо Богу благодарни што нас трпи. А који није благодаран? Онај који мисли: „Не, не, мене не трпи ни Бог јер сам ја добар.” Слава дуготрпљењу, Бог нас трпи, али има опет наша једна лепа српска изрека, каже, али не заборави човече, да и Богу могу да пукну трпљења. Значи, не смемо се ослањати превише на дуготрпељивост Бога живога, него требамо и ми да мало отрпимо. Јер ако не отрпимо другога, ни нас Бог неће отрпити.
Тај рђави слуга, кажем, то је тај који се огреши о незлобивост Божју, па тако искористи као прилику за своју злобу. За своју злобу и другоме наноси муку. Јеси ли нанео другоме муку? Очекуј да ћете снаћи мука. Јеси осуђивао другога? Очекуј да ћете други осуђивати. Јеси ли добро чинио другоме, очекуј да ће му се добро и урадити, браћо и сестре. Не можемо мерити једном мером једног, а другога другом. Ми имамо меру, то је наше Јеванђеље. И зато ако је Јеванђеље у центру нашег живота, драги моји, онда ћемо заиста поступати другачије једни према другима са осећањем како треба тај други да постоји према мени. Зато јесте то начело јеванђелско што не желиш себи, немој чинити другоме. А човек огреховљен, који не види ништа испред носа, што би рекао наш народ, он мисли ја могу другоме да чиним зло, јер сам моћан, јер сам снажан, јер имам услове да тако кажем. Али то што дајеш, то примаш. Дакле, браће и сестре, треба да знамо да ће господар доћи и да ће дати свакоме плату по његовом животу, по његовом труду. И Господ каже, доћи ће и даће плату том човеку који је немудро живео. Kаже, даће му плату као лицемеру. Тако каже данашње Јеванђеље. Kао лицемернима. Зашто? Па зашто као лицемернима? Зато, браћо и сестре, јер је изигравао да је слуга Божији, а он у ствари слуга ђавољи. Зато је то лицемерство. Лицемерство је претварање. Шта нам вреди што ћу се ја претворити пред другима да сам добар, кад онај који је одзго, што би рекао наш народ, зна мене боље него што знам ја себе. Дакле, браћо и сестре, не смемо да изигравамо слуге Божје, а да радимо против Бога. А кад човек ради против Бога, он прво ради против себе. Против себе, драги моји, човек, ради.
Дакле, браћо и сестре, такве ће, каже слуге, бацити у огањ вечни и тамо ће бити плач, каже, и шкргут зуба. Kоји плач? Тек ће се човек тада освестити када добије оно место које је заслужио животом овде, тек ће се тада освестити да је могао да живи боље и да ће боље добити. Сетимо се само оног Лазара и богаташа. Богаташ није обраћао пажњу на оног сиромаха који му није дао ни мрве са своје трпезе. Није обраћао пажњу што му тај сиромах лежи пред кућом, а кучићи му лижу ране. Не! Али видите, преокрене се све. Умре богаташ, каже, и нестаде. Однеше га нечасиве силе. Умре овај сиромах, узеше га анђели. И сад, кад је овај мучени богаташ био у пламену духовном, кад му је савест, јер савест почела да га пече, то је најтежи пламен, то је највећи огањ, браћо и сестре, каже, а угледа онога јадног сиромаха, Лазара, у наручју Аврамовом. И сад каже, Авраме, сад те молим, кажи Лазару да умочи прст у воду па да ми расхлади ту моју муку унутра. А њему шта каже Аврам? Е, сети се, док си ти био богат, ниси се сетио сиромаха Лазара, али сад је између те нас и вас велика провалија. Дакле, велика је провалија, браће и сестре, између поштеног и доброг човека у односу на грешног и немарног, и да не кажем неваљалог човека.
Зато, браће и сестре, да се замолимо Господу да нам Господ да силе и моћи да стражимо над собом. Јер штогод будемо више гледали на своју поступке, нећемо гледати на поступке другога. А кад гледам на своје поступке, онда ћу се поправљати, исправљати. Онда ћу боље речено признати да грешим. Е у томе је проблем, браћо и сестре, што ми и кад падамо, и кад смо пали, не признајемо да смо пали. Не признајемо. А онај који не признаје да је пао, он неће ни да тражи помоћ да устане, браћо и сестре. Јер онај који је пао, а угрувао се, што бисмо рекли, много, не може да устане без помоћи другога. А тај ко је наш други? То је тај наш ближњи. Kо је тај наш други? То је наш Бог, браћо и сестре, који стално је уз нас. И зато често говорим, нема провалије у коју човек може да падне било у какав грех и у какву било провалију да се Бог неће сагети да га подигне. Е па, сагни се и ти и ја, брате и сестро, кад видимо да је човек пао. Било у кому смислу. Сетимо се. Он је сад пао, а ја стојим. А он можда устане, а ја поново да падем. Њега ће неко подићи. Хоћемо ли имати ми? Хоћу ли имати ја ко да ме подигне? Нећу имати ако не зарадим, што би рекао наш народ. Зато понављам рећи Светог апостола Павла, добро чините да вам се не досади, и стражимо над собом, стално проверавајмо себе, проверавајмо каква нам је вера и колика нам је вера у нама. Јер колико вере имамо у себи, толико имамо Бога у себи.
Бог вас благословио!”, закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије награђени су заслужни појединци, који су помогли обнову ковачевачке Цркве. Архијерејским захвалницама одликовани су: г. Драган Ескић, г. Срећко Глишић, г. др Владан Чокић, г. Миодраг Ивановић, г. Небојша Андријевић, г. Дејан Миленковић, г. Властимир Микичић, г. Александар Ескић, г. Милосав Павловић, гђа Олга Свешко Марић, гђа Милинка Иванчевић, гђа Десанка Милосављевић, гђа Снежана Ескић и гђа Славица Грчић.
Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох јереј Иван Ненадовић са љубављу припремио.
јереј Марко Јефтић
