Недеље 26. по Духовима у Попразништву Ваведења Пресвете Богородице, 7. децембра 2025. године, када наша Света Црква молитвено прославља спомен Свете великомученице Екатерине, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила у Јагодини.
Архијереју Јовану су сасулуживали: високопреподобни архимандрит Евтимије јошанички и протосинђел Пајсије шуљковачки, високопречасни протојереји Александар Гајић, архијерејски намесник белички, и Милан Ђорђевић, те пречасни протонамесник Миломир Тодоровић; као и пречасни протођакон Иван Гашић и часни ђакон Далибор Нићифоровић.
Овом приликом чтецирали су: др Марко Петровић, вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, апсолвент богословља Јован Ивановић, и подмладак Старе јагодинске цркве Лука Станимировић и Огњен Обрадовић.
На литургији су певали хор цркве Светих архангела Михаила и Гаврила под руководством гђе Ксеније Милошевић и Мушки појачки састав "Парусија“.
Многобројни лаос Божији се окупио у најстаријој градској богомољи чијим братством усрдно руководи високопречасни протојереј-ставрофор Лазар Илић, заједно са Црквеноопштинским одбором са г. проф. др Зораном Рашићем на челу.
Архијереј Јован је инспиративно беседио након новозаветних читања:
“У Име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље је веома кратко али у исто време је веома поучно. У овом данашњем Јеванђељу можемо да се огледамо сваки од нас у смислу - шта је његов смисао живота, шта човек проглашава за циљ свога живота.
Данашње Јеванђеље такође нам каже за чим човек жуди и уствари шта је човек. Да ли је човек само оно што је једе и пије и у шта се облачи или што има; или је човек нешто што је много вредније, много узвиченије, а то је да је човек икона Божија. Данашње Јеванђеље је веома кратко, а оно нам говори о једном богаташу који је сматрао да је циљ овога живота искључиво овоземаљско богатство. И он је сам усредсређен ка томе. А богат човек или богаташ највећим делом су људи који су у страху. У ком страху? Па богаташ, њега је ухватио страх да га неко не покраде, да га неко не обије, да му неко не узме оно што је он, тобоже једино он створио. А човек када мисли да је он све створио оно што има, он значи да искључује Бога. Он замењује Бога собом.
И заиста човек није оно што једе и пије. Човек је благодат Божија. Човек је дар Божији. И ако не умемо да тај дар поштујемо и да га усмеравамо ка ономе од кога је пошао и дошао човек, онда је том човеку промашен живот. Може имати сва блага овога света а уствари нема ништа. Зато што уствари нема Бога. А када нема Бога он нема никога. И заиста данашње Јеванђеље, ако бисмо се послужили савременим језиком, даје нам једну прецизну дијагнозу потрошачког друштва. Прецизну дијагнозу менталитета човековог и последица које оно носи с обзиром на то да је богаташ,како видимо из данашњег Јеванђеља, само овај свет сматрао за све што је важно. Друго ништа није важно за њега. За њега није важан човек. Он се са човеком поиграва. Он човека презире. А ко презире човека? Онај који о себи толико високо мисли. Који високо себе мисли, па мисли - нико му није раван. Ни по богатству, ни по лепоти, ни по памети, на шта се најчешће позивамо.
И нажалост то поједини или да не кажем многи тако исто чине. А корен свему томе јесте чињеница да је човек Бога заменио својим богатством. Међутим, јеванђелско, светоотачко, хришћанско учење јесте да сва богатства овога света, све видљиве и невидљиве вредности данашњице не значе уствари ништа ако Бога немамо. То што имамо данас: „Ко ми гарантује да ћу имати сутра?“, или: „То што сам створио данас, хоћу ли то понети са собом? - Нећу. Али је важно у коју ризницу смештам то што сам створио. Да ли тамо у ту ризницу где краде лупеж кад долази, или мољац изједа“, како каже Јеванђеље, или то богатство стављамо у ризницу вечности тј. у ризницу Царства Божијега. И заиста ако бисмо постали господари свих богатстава из којих изузмемо Бога ипак све то постаје уствари безвредно. И што је најгоре, човек тек на крају свега тога зашта се батрга, он тек тада схвати да је то безвредно. А до тада, док не схвати – ма нико му прићи. „Ја сам богат, ја имам ово, ја поседујем ово, поседујем оно.“ И треба да поседујемо, ништа то Бог нама не брани. Али треба да имамо мере. Или боље речено, кад већ имамо, да имамо ту врлину осећајности за другога. Али ако човек сматра да има неко богатство и да је то искључиво његово без помоћи Божије, е такав је човек тврд, себичан, саможив и он од тога постаје горд и сујетан, и што је још горе постаје злобан према ономе мученику који тамо нема ништа. Све оно што човек претвара само у лично богатство јесте безумље. Такође безумна је и човекова жеља да омаловажи све оно што је Бог рекао да чинимо ради задобијања Царства небескога. Ради задобијања бесмртности и вечности. Оно што човека чини просвећеним, срећним и мудрим јесте управо његова вера у Господа нашега Исуса Христа.
Зато ће нам и данас апостол Павле поручити у овом прочитаном Апостолу где каже: „Мудро живите и пазите јер су дани зли“. А шта је мудрост? – Мудрост је да живимо по Богу, по Јеванђељу. Да живимо по хришћанским врлинама и по хришћанским вредностима. Кад тако мудро живимо тек онда стичемо сазнање о вечности, тек онда стичемо знање о пролазности у исто време. А човек се опредељује или за пролазност или за вечност. Зависи да ли је човек схватио смисао живота. Управо због тога човек треба да зна како да сваки моменат свог живота преобрази, како кажу Свети Оци, у метод спасења. Зато Свети Оци кажу: „Хришћанин треба да хода земљом, а да мисли на небо, да мисли на Бога.“ А човек када мисли на Бога, он је човек оплемењен, он је човек испуњен љубављу, и то оном правом љубављу Божијом, а не оном љубављу коју претварамо у корист: „Волим те зато што ме волиш; волим те јер имам користи у било ком смислу“. То није љубав, то је псевдољубав, то је назови љубав. То је користољубав ако могу тако да кажем. А онда човек може и да воли човека али не љубављу Божијом него с оне друге стране и због страха да не остане сам. И заиста самоћа је чини ми се врло страшно стање. Страшно је стање кад ми себе доведемо у такво стање због наше гордости, сујете, богатства нпр, да нама нико не припада и да ми никоме не припадамо. А то значи да се човек издваја: „Ја сам паметнији од других, ја сам лепши од других.“ Свако издвајање из заједнице, то јесте издвајање из Цркве Христове која је Тело Христово. Зато ми треба да знамо да нас је Бог створио слободима и тако нам дао могућност расуђивања – да правилно расуђујемо и о себи и о човеку, и да расуђујемо којим путем треба да идемо. Ако смо на путу Христовом, оном путу за који је само и једино Господ могао да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, е онда си на правом путу. Онда ниси на свом путу. Јер човек често измишља путеве. Ако си на Христовом путу ниси онда на путу оног Нечастивога, који те стално гони да себе проглашаваш и показујеш да си бољи од другога или да си богатији од другога.
Ко је богат? Да ли је баш прави богаташ онај који има сва блага овога света? – Није. Богат је онај који има Бога у себи. А ко има Бога у себи, он има и љубави. И то оне праве љубави. А љубав, како каже апостол Павле покрива мноштво грехова. А ми кажемо: „Имам ја љубави - зато откривам не-љубав у другоме“. Јел то хришћански? – Није. Џаба што се називамо хришћанима ако тако мислимо. Дао нам је Бог моћ расуђивања о речима Божијим, о речи Божијој која излази из уста Божијих. Зато је Господ рекао: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Како је то дивно што нас је Бог створио слободнима. То је велико достојанство. Неки пута - ево сад исповедам пред вама – па, Боже, опрости, боље би било да ме Бог није створио слободним. Зашто? – Па зато што онда не бих одговарао у потпуности за своја недела, за своје ружне речи, за све могуће, јер нисам слободан и тако сам урадио. Али „кад сам слободан а чиним оно што не треба, чиним зло другоме, оговарам другога, лажем другога“, а слободан си – онда ћеш да искусиш казну потпуну. Јер и на суду овоземаљском прави судија кад му дође онај који је окривљен он га пита: „Јеси ти то учинио сам од себе или ти је неко помотао у томе? – Ако ти је неко помогао, значи ниси сам.“ А онда казна се распоређује. Ублажава се њему али се даје на другога. Али ако сам сам то учинио из своје самоубеђености да једино ја што кажем то је то, а други што каже – е, то је на проверу. Кога провераваш? Не можеш да провераваш другога, ако ниси себе проверио. Зато је слобода велики дар Божији, а слобода је понављам достојанство које нас чини најближима Богу и човек је по слободи најближи Богу, јер је Бог слободан.
Велики Достојевски је рекао да је слобода могућност свакога човека, свако га од нас да учинимо добро за другога. То је слобода! Да ја учиним добро за другога, а не да му чиним зло. Не да му приписујем зло. А онај који приписује зло другоме, он уствари не види себе, не види своје зло у себи. Јер му је одмах лакше да осуђује него да призна себи себе. Та таква слобода људска може бити без правила и може бити без ограничења. „Имам слободу неограничену“, јесте – имамо слободу, слободно нам је све. Зато апостол Павле каже: „Све ми је слободно, али ми није све на корист; све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме“. Слободно је свакоме од нас овде да чинимо зло, да узмемо неко оружје, или оруђе да убијемо другога, ми смо слободни, а јел нам то на корист, јел нам то служи на спасење? Убијеш ли другога, не можеш да убијеш другога пре што ниси самога себе убио кад си већ дошао на такву помисао. Слобода може бити живот без правила и ограничења што је нажалост, усуђујем се рећи, чест случај у данашњости.
Уколико желимо такву врсту слободе потребно је да се одвојимо од другога. Да не угрожавамо његову слободу тиме „што му ја намећем моју слободу“. Да се одвојимо од других људи јер ћемо онда и њих угрозити. Немојмо својом слободом гушити заједницу. Немојмо својом слободом гушити другога. И немојмо говорити свашта ружно о том другоме, немојмо га осуђивати, оговарати, прљати га. А све то чинимо уз разлога „што себе сматрам чистим“. „Е, ја сам чист. Не може нико да упери прстом на мене. Не може нико да каже на мене ниједну ружну реч.“ Значи ти си себе обзидао собом. А кад би хтео да чујеш шта други о теби, о мени говоре, е онда би ваљда се замислио. Али овако – не. То је одбрана човекова да се напада. Зато каже наш народ: „Напад је најбоља одбрана“. Не заборавимо Бога па нећемо заборавити ни другога. А заборавити Бога и ближњега е то је то право безумље. Значи без ума.
А човек када му је ум покварен, он све гледа покварено, он свакога види поквареним. А не види само да је његов ум покварен, него мисли: „Свима је ум покварен, само мој ум није покварен“. А заборавити Бога то је значи заборавити другога. Из данашње јеванђелске приче видимо да Господ није назвао овог безумног богаташа што је богат, није га због тога назвао безумним, него зато што је заборавио Бога, и не само Бога него је заборавио ближњега. Не сећа се тог ближњега од свог богатства. Грех овога човека није био у богатству него је био у његовој себичности. И све је приписивао себи, све! Ту Бога код њега нема. Све је приписивао својој памети, своме реду, својој снази, својој моћи. У овим његовим речима нема Бога. Има само „Ја“, а тамо где је само „Ја“ ту нема „Ти“. А док ми не заменимо то своје „Ја“ са „Ти“ не можемо никако праведно да просуђујемо и да расуђујемо. Сам себи овај је човек говорио, сам себи све планирао, сам себи се диви што је најинтересантније – диви се човек самоме себи. Он је човек који живи као да Бога нема. Е зато један Свети велики човек, угодник Божији и Цркве, Свети Теофан Затворник каже: „Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама“. Јер он богозаборавом заборавља на Бога. Заборавити Бога значи да заборављаш човека. И обрнуто. Заборавиш човека, заборавио си Бога. Нема ту неке философије. Зашто је овај човек назван безумником? – - Што нема захвалности. Што сву захвалност и хвалу приписује себи, а не Богу, не другоме. Као да почињемо да размишљамо: „Све је од мене настало“. А значи такав човек нема милосрђа, нема љубави, нема поштовања. Јер све мисли да може да купи својим богатством. Можеш све да купиш богатством али не можеш да купиш истину. Можеш да купиш својим богатством све, али не можеш да купиш душу. Душа ти је дар Божији. И како можеш да кажеш својој души као овај богаташ: „Душо, једи, пиј и весели се имаш многа...“ Ма човече, душа је од Бога и ми треба да је вратимо, ако могу тако да кажем, Богу. Уместо да тај човек који има подели вишак са сиромашнима, он руши – видимо из данашњег Јеванђеља – руши те своје житнице и гради веће. Улаже у себе, улаже уствари у своју сигурност, а његова је сигурност као пена. Пена се дигне и наједанпут је нема. Богатство данас имамо, сутра хоћемо ли га имати? Чујмо како говори управо тај богаташ па каже: „Моја летина“, јер њиве су му родиле: „Моја летина, моје житнице, моја добра, моја душа...“ – све је његово а ништа Божије.
Ми смо крштени људи, ми смо чланови Цркве, ми ваљда верујемо у Бога. Ми треба да верујемо да ништа без Бога не бива. Зато је и Христос рекао у Јеванђељу: „Ни длака с главе човеку не може да спадне без знања Божијега“, а ми све то заборављамо него хоћемо још своје знање да ставимо изнад знања Божијега; хоћемо своју мудрост да ставимо изнад мудрости Јеванђеља, и зато тумачимо Јеванђеље на свој начин. Онда Јеванђеље не видимо као огледало себе, него видимо га као нешто „што ми дозвољава да ја могу другоме да зло чиним“. И зар није овај безумни богаташ слика данашњег света? Усуђујем се рећи да јесте. Поједини данас граде своје велике житнице, гомилају богатства или гомилају своје акције, некретнине, док други немају основно за живот. Зато Свети Јован Златоусти каже – ево ми смо пред празником Божића: „Хришћанину, сешћеш за богату твоју трпезу на Божић, а да ли ћеш се сетити онога мученика тамо који нема ништа на својој трпези? То што ћеш прославити Божић са богатијом трпезом, то није прослава, то је весеље твоје, али то весеље је ко слама – данас плане, сутра га нема. Зато кажем да мудро живимо онако како нам рече Свети апостол Павле данас - да се сачувамо од себичности, од саможивости, да се сачувамо од гордости и од сујете. Сва богатства овога света и свих светова које видимо и која чак и не видимо не значе ништа ако у њима нема Бога. Јер то не представља никакву вредност.
И зато у контексту данашњег Јеванђеља и невољник и сиромах треба да знају да је њихово основно средство у трпљењу, у сажаљењу, у трпљењу и у смиреноумљу. Богаташ није отишао у пакао зато што је био богат, него зато што није видео оног сиромашнога, и зато што је презирао тога сиромашнога. А то све зависи како ми употребљавамо благослове Божије. Јер све што имамо то је благослов Божији. Ако то не гледамо као благослов Божији, онда искључиво гледамо као свој благослов. Дакле свима нам је неминовно потребно и да једемо и да пијемо, јер имамо тело, али шта ћемо за онај други живот? О томе треба да бринемо. Човек треба да буде огледало себи. Али то огледало треба да буде кроз огледало Јеванђеља, а не да схвати: „Ја сам огледало. Сви треба да се угледају на мене. Јер ко год се не угледа на мене, то ми није пријатељ; он ми постаје и непријатељ.“ Дакле треба да се огледамо у себи али кроз Јеванђеље. Човек је пуки сиромах без Бога и ближњега, само што нажалост то често не видимо. Али зато запитајмо се да ли ћемо то богатство имати сутра које имамо данас? Ко ти гарантује? И на крају ко нам гарантује хоћемо ли ми сутра осванути живи, а овамо смо се убили да бисмо стекли нешто, па смо се зато отуђили једни од других. И зато видимо човека у свом богатству а не видимо човека као икону Божију, као слику Божију. Не брани нама Бог да имамо оно што је нама потребно и за овај живот, али не смемо никакко да сметнемо са ума да је све у овоме животу, да је све у овоме свету, да све настаје на овоме свету и да све нестаје са овога света. Није тако. После овога света, бар ми верујући треба да верујемо да постоји онај свет непролазни, онај свет који је са Богом и са Светим анђелима и са Светима. А то је свет радости, свет љубави, свет кога треба да тражимо да нас Господ удостоји Царства небескога, а зато је и речено у Јеванђељу: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, а све ће вам се друго додати.“ Често све тражимо друго а не Царство Божије. Зато тражимо Царство Божије, а онда ћемо сместити Бога у себи, па ћемо бити другачији, па ћемо другачије понашате се, другачије ћемо говорити, другачије ћемо мислити, другачије ћемо чинити.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верника наше Свете цркве, уследило је благодарење и агапе. Након тога Високопреосвећени Владика је благословио отварање изложбе о игуманији Ани Аџић поводом 50-годишњице од њеног упокојења. Изложбу Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца приредио је јагодински Историјски aрхив "Средње Поморавље" поводом Дана Архива у великој сали Новог парохијског дома Старе јагодинске цркве.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
