У петак, 12. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светих мученика Парамона и Филумена, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, чули смо сада Јеванђеље о томе како је један човек племенитог, каже рода, пошао на пут. Али пре него што ће поћи, он је позвао своје слуге, своје сараднике, и дао им део његовог богатства, да они са тим богатством које им је он дао раде, да умножавају то богатство. И каже: једноме даде 10 дарова — то је 10 таланата, како ми у цркви кажемо; другоме је дао 5 таланата; а трећему је дао један таланат. И сада, ако посматрамо, браћо и сестре, људским разумом, онда можемо да запитамо: зашто тај господар некоме даје 10, некоме 5, некоме 1? Дакле, по нашој људској логици то би било неправедно. Али, браћо и сестре, није неправедно. Зашто? Зато што тај господар — а тај господар то је Бог наш — зна наше моћи, зна наше снаге, и зато нам према нашим моћима даје оно што ми можемо, да тако кажем, да обрађујемо. Никоме Господ не товари ништа више од онога што он не може да понесе. И ако се нама често у животу догађа, па помислимо када нас понекад нешто снађе, да је баш то превише, да не можемо да изнесемо — е, кад помислиш да не можеш, онда се сети Бога. Онда се сети вере, а вера ће ти помоћи да поверујеш у Бога. Да поверујеш да те Бог неће оставити, него да ће ти управо прићи, помоћи; да ће се Господ сагнути, да те исправи уколико си се сагео, избогачио, да тако кажем, под теретом свога живота. Али потребно је, браћо и сестре, да ми затражимо помоћ Божију. Да затражимо од Бога снагу и силу. А Бог свакоме раднику који ради на своме спасењу, који ради на добру — Он ће помоћи. Јер Господ хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Значи — Бог хоће, браћо и сестре. Само је питање: хоћемо ли ми? Ми ћемо казати да хоћемо, али да ли то што хоћемо чинимо на прави начин? Да ли то чинимо онако како нас учи Црква, како нас учи Еванђеље, како нас учи сам Господ наш Исус Христос? И зато је Господ дао ове дарове, кажем, различите. И зато Господар — то је Бог — не даје подједнако дарове. Али шта је овде важно из данашњег Еванђеља? Иако је дао једноме 10, једноме 5, другоме 1 — браћо и сестре, овде је врло важно да видимо да сви добијају исту награду. Исту награду добијају, браћо и сестре. Исту награду су добили она двојица који су примили 10 и 5, осим онога једнога који — шта је урадио са тим даром Божијим? Уместо да га умножава, уместо да даје па да добија… јер ми не можемо ништа добити пре него што дамо другоме. Ако хоћемо да било шта добијемо у животу, треба прво да дамо, браћо и сестре. Исто би добио, рекао бих, и онај са једним талантом да се трудио — био би исто похваљен као и ови други. И кад је дошао, каже, господар, па су они донели дарове — па је казао онај први: „Господе, ево твоја кеса, твојих пет дарова — донели су још пет.“ То значи — умножио је. Шта му је рекао господар? И шта ће нама Господ рећи кад пођемо и изађемо пред Њега? Рекао му је: „Добри и верни слуго! Над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост Господа свога.“ Пазите — има ли ишта за човека радосније него да га Господ похвали? Да је свој живот правилно живео, да није проћердао живот, него га је схватио као дар Божији. И заиста, велики је дар Божији — живот који нам је Бог дао. Али нам Бог није дао живот да га проћердамо, него да живимо животом људским, хришћанским, еванђелским, црквеним. И браћо и сестре, видите, овај човек који је примио тај један дар, једну кесу — шта је урадио? Закопао је. Зашто? Зато што је имао зависти у себи, што је био завидљив и што је одмах почео да осуђује господара: што је ономе дао оволико, ономе дао један. А Господ је управо знао зашто то тако ради. Овај један, што су ови радили, умножавали, кажем, добио би исто, али не — није хтео. Требало је да буде задовољан што му је Господ дао један, јер, каже се, коме се мало даје, од њега се мање и тражи. Не — он је казао господару: „Знао сам да си лукав.“ Пазите, сад слуга говори своме господару! Човек говори Богу да је Бог неправедан. А шта му Бог одговара, шта му господар одговара? Па каже: „Зли и лени слуго.“ Пазите — лени! Није се трудио у свом животу, драги моји. Каже: „Знао си да сам ја лукав, да жањем тамо где нисам сејао.“ Зашто ниси тај дар који сам ти дао дао другоме, који зна да умножава, не да се горди са тим даровима, него да умножава и да дели другима? Е, шта му је рекао Господ на крају? „Овога слугу свежите и баците у огањ вечни.” Дакле, браћо и сестре, ово је, рекли бисмо, обична прича, али има дубок смисао. Дубок смисао. А таланти о којима се говори данас, или о овим кесама, како конкретно каже — таланти су благо, пре свега духовно благо, браћо и сестре. Благо које Бог даје свакоме човеку приликом његовог рођења. И немој да се изговарамо да ми нисмо примили дарове Божије. Чим почнемо да се изговарамо, значи да смо лени. Значи да смо неблагодарни. Значи да не прихватамо оно што нам Бог даје, него мислимо: „Е, мени је требало да да више него што је дао њему.“ А та завист је опасан грех. Велики грех, браћо и сестре. Завист је, у ствари, продала и Христа — јер су људи из зависти Христа разапели, браћо и сестре. Дакле, Бог даје свакоме човеку приликом рођења своје дарове, даје му те природне способности. А које су наше природне способности, браћо и сестре? То је, браћо и сестре, разум. Даје нам Бог разум, даје нам Бог вољу, осећање, а на крштењу нам даје, браћо и сестре, благодат Духа Светога. Да нас та благодат Духа Светога крепи, да не будемо лени. Дакле — свакоме према његовој моћи. И кад је човек благодарaн са оним што му је дато, он ће да живи, браћо и сестре, у истој радној благодати као и они који су добили много више. Јер осећају да је дар Божији. И знају — сваки такав човек зна — да кад имамо дар Божији и добијамо, и кад смо га добили, да треба да дамо уздарје, како би рекао наш народ, је л’ тако? Јер ми, када свако од нас добије неки поклон — без обзира да ли је то био вредан или није био вредан у смислу материјалног богатства — ми не гледамо материјално богатство у том поклону, него гледамо онога који нам је дао. А онда тај поклон стављамо тамо на видно место у кући, било где. Зашто? Да га видимо, да га гледамо, да бисмо се тиме подсетили онога који нам је дао дар, да га не заборавимо. Е, зато нам Бог даје дарове — да не заборавимо Бога. Јер ако заборавимо Бога, знајмо да смо прво заборавили самога себе. А кад човек заборави самога себе, он све заборавља. Он заборавља и родитеље, родитељи заборављају децу, заборављамо комшије, пријатеље — и постајемо саможиви. Постајемо у таквом стању да схватамо да нам нико не треба. Како да ти нико не треба, човече? Па не можеш сам да се спасеш! А то је дивно рекао наш српски народ: дрво се на дрво ослања, а човек на човека. А да бисмо могли да се ослонимо на човека, морамо тог човека да поштујемо као икону Божију, као слику Божију — да могу да се ослоним на некога и да будем сигуран да ће ме, кад паднем, неко прихватити. Ако немам тога другога, онда на шта ћу се ослонити? Онда ћу пропасти, онда ћу потонути. Али да се не плашимо — и ако паднемо, и ако потонемо, браћо и сестре — да не изгубимо веру. Јер треба да верујемо да нема понора у који човек може својим животом, не-хришћанским животом да потоне, а да га Господ неће подићи. Зашто? Зато што је Бог љубав. А љубав подједнако воли, браћо и сестре — љубав Божија подједнако воли и праведника и грешника. И то треба да имамо, то осећање, да нас Бог воли. Па и ако смо овакви какви јесмо, и грешни, не знам, и ја да не набрајам даље — али нас Бог воли. Али то сазнање да нас Бог воли треба да нас подсети да ми заволимо Бога. А ми не можемо заволети Бога ако не заволимо другога човека, онога који је поред нас. А ми некако баш желимо да се тог другога отарaсимо, што бисмо рекли — да се ослободимо тога другог човека, јер нам тај други смета. Па дођемо у такво стање, па мислимо: „Е, да ми није овога поред мене, ја бих био бољи човек.“ Заблуда. Заблуда! Буди ти добар, или ја, па ћеш онда помоћи том поред тебе да и он буде добар. Да и он буде бољи, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, каже: човек — Бог даје различите дарове. Дакле, нама је Бог, браћо и сестре, дао различите дарове. Некога Бог поставља да буде цар, некога краљ, некога да буде генерал, некога да буде слуга. Али сваки да буде задовољан у ономе на шта га је Бог поставио, на чему га је Бог поставио. Слуга — ту реч ми смо данас толико осрамотили па мислимо о слузи да је то нешто ниско, да није достојно човека. Није истина. Слуга је величина. Јер ако сам слуга господара свога, па онда ја да будем срећан само што сам поред њега. Дакле, није слуга бити срамотно — али треба да буде слуга прави, на правом месту. Јер ако је слуга на правом месту, онда ће га господар наградити. Али ако је поред господара и најмоћнији човек овога света, а он чини што не треба да чини — неће га Бог наградити. Дакле, Бог не гледа спољашњост. Бог гледа унутрашњост, браћо и сестре. Бог гледа на наше срце. И зато нам Бог, као што рекох поново, браћо и сестре — зато нам Бог даје према нашим моћима. Кад ојачамо духовно, кад ојачамо у посту, у молитви, у добрим делима, онда ће нам Бог додати још тих дарова. Неће Бог да нам да те дарове који ће нас сломити, да тако кажем, него даје нам дарове да се крепимо даровима. Али не даје нам Бог дарове само за нас, него да умножавамо дарове Божије и да то делимо другима. Човек је онолико велик, браћо и сестре, колико се дели, а не онолико колико је себе стиснуо, скаменио и који само мисли: „Ја да преживим — други ме не интересује.” Е, док те не буде заинтересовао тај други, нећеш ни ти бити спасен. Ни ја нећу бити спасен, браћо и сестре. Док не помогнем другоме да се спасе, нећу ни ја бити спасен. Нећу бити срећан. То морамо да знамо — да нико од нас неће бити срећан ако прво другога не учини срећним. Зашто? Па зато што Бог гледа шта радимо. И Он нам по нашој мери даје плату, браћо и сестре. Или, боље речено — по заслугама нам даје плату. А видите, овај слуга који је примио тај један дар, један таленат — закопао га је. Није хтео да сарађује са Богом. Одвојио се од Бога. Хоће да живи сам. Хоће слободу. А не види, не разуме да је управо Бог човека створио са слободом. И управо том слободном вољом човек највише личи на Бога. И наша је слобода — какви ћемо да будемо: добри или лоши. Поштени или непоштени. Пијанице или трезвењаци. Све то наша слобода. И ту треба да водимо рачуна да не злоупотребимо ту слободу коју нам је Бог дао. И увек кад говорим о слободи, увек ми на ум падну речи Достојевског. Каже: „Шта је слобода?” Он одговара: „Моја је слобода да не учиним зло другоме. Моја је слобода да учиним добро другоме. И видите, можемо се поучити много на основу овог човека који је примио један таленат. Да видимо шта ми радимо са нашим талентима. Шта ми радимо са нашим даровима које нам је Бог дао. Да ли поступамо са њима као она двојица који су умножавали дарове или као онај који је примио овај један дар па га закопао? Не смемо да закопавамо дарове Божије. Јер оно што нам је дато — то ће нам и бити тражено. А ништа нам није дато ни због чега другога него због нашег спасења. И то је питање — колико ми, браћо и сестре, радимо на свом спасењу? И зато кажем: Бог даје дарове не само ради нас, не да само нама служе, него и нашим ближњима. Ко има богатство земаљско требало би да се сети онога који нема ништа. Ево, ми смо у једном благословеном периоду Божићњег поста, кад се постом и молитвом припремамо да дочекамо празник Рођења Христовога. А свети Златоусти опомиње хришћане, па каже: „Хришћанине, кад будеш сео за богатију трпезу на Божић — сети се онога који нема трпезе данас. А празник је. А Божић је. Па дај са твоје трпезе нешто томе који нема. Е тада ћеш доживети радост празника. Радост је, понављам, браћо и сестре, у давању, а не у грабињу. Што сејемо — то ћемо да жањемо. Што дајемо — то ћемо да примамо. Али зато треба да будемо отвореног срца, отворене душе — и за примање и за давање. И што често говорим — шака: ако је држимо овако, затворену — можемо ли некоме нешто да дамо? Затворили смо шаку. Не само да не можемо да дамо — него не можемо ни да примимо. Шта да примиш кад си затворио? Шта радиш са даровима Божијим, браћо и сестре, ако си затворио себе у себе, а ниси Бога сместио у себе? Бога, који шири тај наш најмањи, један од најмањих органа — то је срце. Кад се Бог смести у њега, то срце постаје велико колико је васељена. Али кад нам је хладно срце, кад нам је скупљено срце, да тако кажем — онда тамо ни Бог не може да уђе. Кад кажем „не може“, не да Он не може — него Бог неће. Јер нас је Бог без нас створио, али без нас неће да нас спасе. Бог није насилник — да нас насилно спасава, браћо и сестре. Јер кад би насилно спасавао — не би био љубав. А кад би само из љубави спасавао — онда не би био правда. А Бог је и љубав и правда.
Нека нам Господ помогне да се увек сећамо да нисмо без дарова Божијих. И да не смета ђаво, који ће да каже: „Није ти Бог ништа дао, заборави на Бога.“ Како да ми није дао — кад прво ми је дао јутро, да станем жив, је л’ тако? Да устанем. Многи нису данас устали живи, браћо и сестре. Али су се они припремали за тај дан. Јер не знамо ни дана ни часа кад ће Господ доћи. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да дар живота умножавамо у добру. А све оно што умножавамо, то треба да делимо — да би се још више умножавало.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
