У суботу 20. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Амвросија Миланског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу код Јагодине.
Верни народ се у великом броју окупио на овом новом молитвеном месту које је још у изградњи под будним и брижним старањем настојатеља свештене обитељи протосинђела Пајсија (Илића).
У приносу божанствених дарова учествовали су високопреподобни архимадрит Онуфрије денковачки и о. Пајсије шуљковачки, високопречасни протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, и пречасни протонамесник Александар Радосављевић, те пречасни протођакон Иван Гашић.
Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, а појале су сестре манастира Липара.
Архијереј Јован је надахнуто беседио након прочитаних библијских одељака:
„У Име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, иако нам се много штошта у животу чини да је компликовано, да је тешко, да је несхватљиво, а уствари све је једноставно. А ако и јесте компликовано у нашем животу или било шта тешко, то зависи од нас самих. Зависи какав нам је живот и како водимо живот. Да ли сами себи загорчавамо живот из било којих других разлога? А човек загорчава самоме себи живот кад год не слуша Јеванђеље, кад не живи по Јеванђељу и кад не живи у послушности Цркви и Богу. Све ово моћи ћемо да схватимо на првом месту ако схватимо да је Бог љубав. И да Бог даје живот. Да нам је Бог дао живот да живимо у љубави. А не у мржњи. Да живимо у миру. Са Богом и са другима. Да ли то чинимо? Ако заиста не живимо у миру са Богом онда мира у нама нема. Онда и тај мир који ми имамо уствари је лажан мир. Мир који нас често заварава. Јер мира у нама нема ако нема Божијег мира у нама. Мир не долази споља. Иако ми често мислимо треба споља да дође мир. Не. Мир долази изнутра. А он долази у тој мери у којој мери је вера наша.
Ми треба да схватимо да је Бог љубав и да Бог даје живот. Да живот није постао сам од себе. Или како она латинска пословица каже „Omne vivum ex vivo“ – „Од живога само настаје живот“. А ко је жив? – Жив је Бог наш. И док ми имамо то осећање да је жив Бог наш, и да је Он у нама, онда све што нас сналази у животу, све то лако решавамо. И ако имамо неких својих животних проблема, да тражимо помоћ од Бога. Да се поуздамо у Бога, а не у себе и да мислимо: „Могу ја то све да решим, имам могућности, имам богатства, имам новца, имам положај, имам звање, имам чин...“ Шта имаш кад немаш уствари ништа ако Бога немаш у себи? Јер наш живот без Бога није живот. Неко ће казати: „Па многи не верују у Бога а живе“. Е, како живе? Кад бисмо могли да завиримо у њихова срца, онда бисмо видели какав је мир у њима. Али зато да не бисмо завиривали у туђе срце, треба да завиримо у своје срце. Да видимо ко је у моме и у твом срцу. Потребно је да схватимо да би љубав Божија била присутна и да би она била делатна у нама, у нашем животу, да бисмо били живи истински, а истинског живота нема без Бога.
Зато је Христос и казао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Да бисмо све то схватили неопходно је на првом месту да имамо веру. И то не било какву веру. Не маловерје, не сујеверје, него ону живу јеванђелску веру. Ону веру да верујем да Бог може да учини све добро за мене. И да све што нас сналази у животу да јесте уствари што нам ослаби вера. А кад ослаби вера у Бога онда ослаби поверење у Бога. А кад ослаби поверење у Бога онда ослаби поверење у другога. И онда почнемо да само верујемо у себе. „Могу ја све.“ Потребна нам је вера јер вером ми стварамо простор дејства Божијега у нама. Зато ми вером и усељавамо Бога у нас. Зато ће Апостол Павле толико говорити о тој вери у својим посланицама, па ће рећи: „Вером ходимо, а не знањем“.Вером ходимо, а не неким својим моћима, својом снагом; вером ходимо и вером задобијамо благодат Божију; вером Господ постаје присутан у нама и не само у нама, него и око нас. А кад је Бог са нама, Он је и око нас. А кад је Бог са нама и око нас, ко може против нас? Ко? - Нико. Али попушта Бог искушења на нас. Не зато што нас Бог не воли. Напротив. Бог нас воли. Али попушта Бог да бисмо се ми сами уверили да без Бога истински не можемо ништа добро да учинимо. Вером Господ постаје присутан и у нама и око нас. И вером ми уствари упознајемо Бога и све у нашем животу уствари тада постаје другачије. Онда верујем да је Бог мој спаситељ, да је Бог мој створитељ. Онда верујем да је Бог и мога брата, мог ближњега. А кад верујем да је Бог и мог ближњега као што је Бог мој, онда нећу другога осуђивати, нећу другога клеветати, нећу другоме приписивати оно што није. А човек највише приписује другоме оно што он умисли у својој глави. А умисли човек у својој глави свашта када Бога нема у његовој глави. Онда се човек препуста не Богу Творцу, него ономе другоме. И онај га други стално хушка: „Ма није тај човек добар“. Убеђује те да није та особа добра, да није поштена. И онда то тај нечастиви говори: „Ја сам поштен; ја се служим истином, а сви се други служе лажима“. Таква особа која говори стално да се само служи истином уствари та особа не осећа у себи да има тај гонич унутрашњи да испољава оно што та особа није. Кад имамо Бога у себи и кад се Богу молимо онда видимо истински, не помрачено, видимо све истински што је добро. Видимо Бога не помрачено, не; и у животу видимо све да није помрачено. И онда ћемо видети да у животу није све извитоперено. Али кад је човек извитоперен, за њега су сви извитоперени. За њега је и свет извитоперен. Кад имамо тај унутрашњи вид, духовни вид, онда све сагледавамо Богом. И све схватамо Богом. Онда видимо Христом. Онда уствари и мислимо Христом. А кад не мислимо Христом онда мислимо собом. „Онда себе стављам у центар. Е сад ко ми ту сујету помери или замрачи за мене је непријатељ. Јер ја сам навикао, ја сам навикла да будем у центру. И ако нисам у центр, за мене је пакао све.“ И заиста јесте пакао. Али ми треба да мислимо Христом, ми треба да видимо и да верујемо у речи Христове. И тако и чујемо кад чујемо речи Христове ми у тим речима видимо силу, ми видимо моћ, ми видимо снагу. Јер је реч Божија божанство. Све бива на реч Божију. У првим страницама Библије каже: „И рече Бог да буде светлост, и би светлост“. Све бива на реч Божију. И кад ми верујемо у реч Божију, ми речи примамо у себи. И ми онда почнемо да се трудимо да живимо, не у својој речи,него у речи Божијој. А кад човек почне да живи својом речју, е онда он себе обмањује. Онда себи приписује све оно што није уствари, а можда би желео да буде. Али не да му сујета, не да му гордост, не да му себичност, не да му саможивост. И кад ми примимо реч Божију у себи и знамо да је та реч светиња, онда ћемо и поверовати у ове речи Христове из данашњег Јеванђеља које кажу: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство небеско“. Кад нам Христос каже: „Не бој се“, а то не можемо да схватимо без вере, зашто да се бојимо? Кога да се бојимо? - Да се бојимо себе и онога коме служимо ако не служимо Богу. Када Господ каже ово: „Не бој се, мало стадо“, уствари те речи су за нас толико утешне, толико нас Господ тим својим речима храбри да у животу не треба ничега да се бојимо осим своје гордости, сујете, осим непокајаног греха. А нема греха који Бог неће опростити. Али зато треба да верујемо. А да би нам било опроштено треба да се молимо, треба да чинимо добро, треба да желимо добро другоме, и пре да пожелимо добро другоме него самоме себи. Да ли ми то радимо? Да ли смо спремни да другоме пожелимо боље него себи? – Не. Чини ми се да „други није раван мени“. Како човек градира ко је какав?
Имамо Свету Тројицу у нашој православној вери, где су ту потпуно равни једни другима и Бог Отац и Бог Син и Бог Дух Свети. Они не отимају ништа један од другога, јер су равни. Зашто? Зато што поштују један другога. И ми док поштујемо другога нећемо о другоме говорити зло. Нећемо другога називати погрдним именима и тд. Прво што треба да знамо и да прихватимо јесте вера. Вера у Бога и живот по тој вери. Али поред вере треба нам поверење у Бога да нас Бог неће оставити. И неће Бог да нас остави само ако ми Бога не оставимо. А неко ће казати: „Не дао Бог, ја Бога не остављам“. Ајде погледај мало на своје мисли, погледај мало на своје речи, погледај мало на своја дела па ћеш видети да ли си оставио Бога или ниси оставио Бога. Треба нам вера и треба нам поверење да нас Бог воли подједнако и грешнике и праведнике, и здраве и болесне. И да нас Бог хоће да спасе само ако ми хоћемо. Неко ће рећи: „Па ја хоћу, Господе, али ме не спасаваш“. Ти тражи, ти се моли, а Бог ће знати кад ће нас избавити било од какве невоље које су нас снашле, и болести или муке. Он зна најбоље. Јер ништа не бива без промисла Божијега. Како каже Јеванђеље ни длака човеку са главе не може да спадне а да то Господ не зна. Дакле Он ће доћи, Он ће нас избавити. Првенствено од чега ће нас Господ избавити? – Од страха. А страх је болест духовна. У страху, како рече Његош, су велике очи. Бојим се онога другога да неће ме превазићи, бојим се да ми неће заузети место. Бојим се да ми неће узети богатство и онда почињем да страхујем. А тамо где је страх, тамо нема љубави. Љубав страх изгони. Љубав ти говори: „Човече, воли тога какав јесте“. Зато смо сви данас чули и ове речи Христове које Господ каже: „Не бој се, мало стадо“. Зашто је Христос рекао: „Не бој се, мало стадо“? – Хришћанство у првим вековима заиста је било у малом броју. Али у Цркви не значи квантитет него квалитет. У Цркви не значи број јер један човек, Свети човек – он може хиљаде и хиљаде другима да помогне да буду Свети.
У првим вековима хришћани су били у мањини. Нажалост можемо рећи да је то и данас ако узмемо све друге деноминације. Јесмо у мањини поготово када мислимо оне истинске људе, који следују Христу и иду за Христу и који Христа уствари носе у себи. Е такве људе ћемо препознати. А они неће никад о себи говорити високо. Никад неће себе хвалити, напротив. Хришћани ће свакога другога сматрати бољим од себе. Имам ли ту моћ, снагу духовну да стварно схватим да је други бољи од мене. А док не схватим да је други бољи од мене, како ћу да изађем пред лице Божије кад сам само себе сматрао да сам „нај, нај“. Када Христос каже: „Не бој се, мало стадо“, Он хоће да каже и теби и мени: „Човече, сестро, брате, не сумњај да ће Бог промишљати о теби; не сумњај него само веруј, веруј па чак и онда ако сам и не бринеш о себи, о свом спасењу“. Бог брине, али чека да и ми мало побринемо се за своје спасење. Човек који само осуђује друге, далеко је од Бога, далеко је од хришћанства. Зато хришћански је увек, како нас уче Свети Оци, да свакога другога сматрамо бољим од себе, па и ако чак знамо да је он хиљаду пута гори од мене, али „да победим себе, да победим то своје его, што мислим о себи толико високо, и управо да се смирим пред тим другим“. И док се год не смиримо пред другим нећемо се смирити ни пред Богом. Зашто? – Па зато што је тај други икона Божија, зато што је тај други слика Божија. А ми уместо да му помогнемо да још више његово лице светли Христом и Јеванђељем, ми гледамо како да му лице запрљамо. А човек чиме прља себе? – Речима и делима. А човек исто тако прља и друге речима и делима.
Кад кажем да Бог брине о нама и о нашем спасењу па чак и онда кад ми не бринемо о себи, зашто? - Зато што је воља Божија била и јесте управо да нам да то Царство небеско о коме говори данашње Јеванђеље. Значи то је воља Божија. Е сад, Бог тражи од нас вољу. И шта Бог још од нас тражи? – Бог од нас још тражи и жељу. Кад имамо вољу и жељу да идемо за Богом, ићићемо. Кад имамо вољу и жељу да се поправљамо, исправљамо, а коме поправка не треба? Коме исправка не треба? – Не треба оном гордом човеку који мисли да је све и всја, да је он тај центар и да без њега ништа не би постојало. Такво схватање далеко је од хришћанства. Нико није незаменљив у овоме свету. Нико. А зато човек треба да схвати да и он јесте незаменљив само ако је са Богом и у Богу. Али да ми проверавамо своју веру? Да ли проверавамо коме уствари служимо? Да ли стварно схватамо да ли служимо Богу а на другога све „трпамо“ оно што не треба. Па не можеш. Не судите да вам се не суди. Каквом судом судите, онако ће вам се и судити. Ако нам је Бог дао то Царство небеско онда ће нам утолико пре дати и овоземаљских потреба које нам требају за живот. Али не смемо да све сконцентришемо само на овај свет и на овај живот. Јер ако то чинимо, онда ту ризницу немамо у Богу, у Царству небеском нашу онако како овде и данашње Јеванђеље и каже. Зато и каже: „Направите ризницу на небесима, где лопов не краде и где мољац не једе“. Ако ми на пример „само ми је стало да имамо што више блага, да имам што више злата“, сигурно мољац не може да једе злато, али лопов може да ти украде то злато. И онда шта ти вреди што си ту ризницу правио овде на овоме свету ако ће ти лопов да украде. А ђаво гледа прво да нам украде веру, да нам украде то поверење, да нам украде уствари Бога. Јер чега се највише ђаво плаши? – Управо те наше јаке вере, јеванђелске вере. Ђаво се плаши крста, плаши се вере. Јер ми који верујемо, знамо, иако смо овакви какви јесмо, ако само дођемо себи, али себи треба доћи искрено, себи треба доћи поштено, себи не можемо доћи у гордости и сујети, него себи долазимо кроз смирење. Ми треба да се трудимо у животу да стварамо ту ризницу горе на небу. То је оно што Свети Оци кажу: „Хришћанин хода земљом, али треба да мисли на небо“. Да ли се сетимо неки пута тога? Или мислимо: „Не, ја сам јак на овој земљи, ходам, имам све, не може ми нико ништа“. Шта имаш ако немаш Бога? Које ти је то богатство у које се уздаш? Хоћеш ли понети, или ти или ја, брате и сестро, то богатство са собом? – Нећемо. Али ћемо понети дела. Али дела ће и остати иза нас. Зато хришћанин је дужан да чини добра дела и да би оставио добра дела како би и после и тебе и мене они који су поред нас и после нас да се увере како је то дивно бити и живети у добрим делима. Овде када Христос у данашњем Јеванђељу каже: „Где је благо ваше онде је и срце ваше“. И заиста то је човек. Човек је тамо где су његове мисли. Човек је тамо чиме је оптерећен. А оптерећен човек је уствари човек без Бога. Човек је оптерећен највише самим собом. А Бог каже: „Дођите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити“. Хоће Бог да нам узме наш терет који смо ми сами себи на кркачу ставили. Хоће Бог, али треба ми да тражимо да му се молимо да нам узме терет. Али не да мислимо: Не, ја могу да носим све шта ме снађе у животу. И овог пута се сећам оних дивних речи које сам имао тај благослов Божији да чујем те речи Светог старца ћелијског Јустина, па каже: „Шта се, човече, копрцаш, шта се силиш да можеш ово и оно кад је један комарац јачи од тебе?“ Ако узмемо у пропорцији човека и узмеш у пропорцији комарца, али кад те тај комарац уједе, брецнеш се. Треба да се трудимо ово што Господ каже где је благо наше, ту је и срце наше. Где је срце наше? Уз кога је наше срце? Ми смо уз тога. Ако је уз Бога, онда благо нама. Али срце наше не може да буде уз Бога ако то и наше срце не делимо са другима. Наше је да делимо, наше је да дајемо, а да не гледамо да ли је тај којему дајем да ли он заслужује или не заслужује. А ми кад хоћемо неком нешто да учинимо, да дамо, е ту га цедимо итекако „да ли је он достојан да му ја то учиним“. Човече, да ли смо ти и ја достојни да нама Бог учини? Зашто онда процењујемо и цедимо другога, а себе да оценимо, да проценимо не можемо? Треба да стално размишљамо уз кога је наше срце јер ми кад некога волимо ми кажемо дајемо му срце. Ако си му дао срце, онда си дао целога себе. И тај други ако ти највеће зло чини, нећеш га осудити јер си му дао срце. Део твог срца куца у њему. Али ниси му дао на прави начин. Ниси му дао са љубављу. Него си дао... Често хоћемо другоме да дамо да би другога потчинили под себе. Или како бисмо рекли савременим језиком – да бисмо купили другога. А чим хоћеш да купиш другога, ти хоћеш значи да другога направиш робом. Да ти господариш са њим. Да он нема право на живот ако му ти не кажеш: „Тако живи, овако живи“. А чим то радиш, ти уствари си највећи роб. И то чији роб? – Свој. А онда роб и онога нечастивог. Треба да стално размишљамо ко је у нашем срцу – Бог или онај други? Љубав или мржња. Али пазите. Љубав – не може бити само „онако како сам ја схватио да је љубав“. Љубави нема без жртве. А кад се жртвујеш за другога и дајеш му љубав онда ћеш да га прихватш баш таквим какав јесте. Треба да знамо да у нашем срцу или је мир или је немир. А кад је у нама немир, онда у немиру сму, онда немамо спокоја. „Унео сам немир, посумњао сам у другога.“ Чим сумњаш ти си оболео духовно. И онда уместо да помогнеш и томе ако је тај болестан духовно ти му још „долеваш уље на ватру“ са твојим поступцима. Сви ми желимо да будемо слободни и ми јесмо слободни. Нас је Бог слободнима створио. Али је проблем што никако ту слободу да применимо на добро. Него најчешће слободу злоупотребљавамо. Па мислимо: „Е, чим сам некоме дао крпицу неку, тај мора да служи мени, тај мора да буде завистан од мене, а не ја од њега“. Треба да водимо рачуна, да се загледамо у своје срце, па ћемо видети ко смо и какви смо. Погледај у своје срце онако како каже Свети Макарије Велики, уђи у своје срце. Немој да улазиш у срце другога. А и ако уђеш у другога нећеш видети оно што треба да видиш зато што ти је твоје срце, моје срце, мрачно, тамно. Очисти своје срце па ћеш помоћи и другомо да буде чисто срце. Али то не можемо учинити без страха Божијега.
А шта је страх Божији? То нам је најбоље одговорио Свети премудри Соломон: „Почетак мудрости је страх Божији“. Страх може бити и позитиван и негативан. Позитиван је ако се ја плашим да се не огрешим о Бога и да се не огрешим о другога. А негативан је када сам огрезао у себе и мислим „нема кога да се плашим“. Немамо ми потребе да се плашимо никога. Па ни Бога не смемо да се плашимо. Зашто? – Зато што је Бог љубав. А ако је Бог љубав, онда је и човек слика Божија. Онда човек треба да буде те љубави. Бог не жели да се ми бојимо. Већ да поседујемо ту чежњу да му увек угађамо. Не угађамо у смислу као што човек жели да човеку угађа. Јер Бог ништа од нас не тражи да ми према њему чинимо или да Богу угађамо него што треба да угодимо другоме. Да ли смо спремни да угодимо другоме. Преко другога долазимо до Бога. А преко Бога долазимо до другога. Нека нам Господ помогне да имамо ове речи данашњег Јеванђеља када Христос каже: „Не бој се, мало стадо“. Не бојмо се не знам каквих непријатеља и телесних и духовних, али зато имајмо Бога, будимо са Богом, да би Бог био са нама. Неће Бог насилно да буде у нама ако ми не желимо. Зашто? – Зато што је љубав. А љубав се даје. Али људи љубав изврну, њен значај. Па им је љубав само оно што је телесно. А то није љубав. То је љубав која је од данас до сутра. Па волимо своје дете, па га сутра не можемо да га волимо што је постало такво и такво. Али када имамо праву љубав, е она никад не престаје.
Зато молимо се Господу да нам заиста дометне вере, да нам дометне љубави, да нам дометне да будемо Божији народ, да будемо хришћани.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верника Шумадијске епархије, произнете су благодарствене молитве и уследила је вечера љубави. У међувремену, Високопреосвећени Владика је благоизволео да освешта ново звоно за манастир, као и да благослови каменорезачке радове везане за израду фасаде за манастирски католикос.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
