Његово Високопреосвештенство по устаљеној и освештаној традицији, служио је свету архијерејску литургију на Детињце, у недељу 21. децембра 2025. године, у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: ректор крагујевачке богословије протојереј ставрофор проф. др Зоран Крстић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Жељко Јовановић, јереј Александар Мирковић, протонамесник Бранислав Матић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Милош Вељковић, Петар Василијевић и Никола Марковић.
За певницом је био јереј Иван Антонијевић са хором „Свети Сава“ који је украсио својим краснопенијем данашњу свету литургију.
У препуном храму, верном народу и најмлађим верницима, чији се дан обележава богослужбено литургијски, по благослову Високопреосвећеног обратио се јереј Александар Мирковић:
„Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга у Христу браћо и сестре.
Видевши са овог узвишеног места нашу црквену заједницу окупљену око свог Архијереја сећамо се речи великог оца, светитеља и учитеља православне васељене Светог Јована Златоустог који каже да у "сједињењу имамо постојање." Сједињење за оце значи живот док подељеност значи смрт. Зато и ми када говоримо са овог места и позивамо народ на долазак у храм, света богослужења, наш позив нема само неку фино манирску карактеристику већ дубоко егзистенцијалну. Постојимо само онда кад смо окупљени и сједињени сви заједно у Христу Исусу - "у коме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи" (Кол.1,12-18) како нас у данашњем Апостолу учи апостол Павле. Баш као што и сада стојимо и постојимо или литургијском логиком и језиком промишљено и изречено - бивамо приведени "из небића у биће." Ван ових зидова човек је у непрестаној агонији тражења за изгубљеним својим бићем и постојањем. Зато сваки наш корак из спољашности у унутрашњост храма јесте, у ствари, наше привођење из "власти таме у Царство Сина љубави своје" (Кол.1,12-18). Како нас опет данас подсећа апостол у посланици Колошанима.
И овако, будући у Господу сједињени чули смо један одломак из Јеванђеља по Луки о исцељењу десеторице губаваца. То је једна прича и записани догађај од апостола који је био лекар по служби, са друге стране смо исти сигурно чули већ много пута али како каже један велики савремени отац - светогорац Василије Гондикакис " у простору истине понављање је изненађење." Тако, Јеванђеље као неисцрпна ризница те и такве Истине има ту моћ и снагу да колико год пута читали једну исту причу, догађај, разговор, поуку оно увек - за искреног у намери читаоца, има лековиту дозу изненађења. Као што и свака Литургија на коју се састајемо јесте увек у суштини иста али увек и изнова нова и изненађујућа.
Господ улази у једно село, а десеторица губавих људи због природе болести не прилазе Христу него му издалека вичу: "Исусе, учитељу, помилуј нас." Губави људи су живели у својеврсној изолацији тако да је ту болест ова друштвена раздељеност чинила још страшнијом и ужаснијом. Она је била смрт пре смрти. А Господ знајући шта ће се десити и видевши их рече "Идите и покажите се свештеницима." По тадашњим обичајима свештеници су водили рачуна о здрављу заједнице и водила се строга евиденција о томе да се не мешају здрави и болесни. Али док су одлазили они бивају исцељени, од њих десеторице један прилази Господу да заблагодари. " А један од њих видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свег гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му." Да би поука била јаснија овај један је био Самарјанин, човек који би можда требао да буде последњи од целе десеторице да заблагодари, а ето он једини приђе и заблагодари. Господ не остајући нем на ову чињеницу пита га "Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ни један други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?" И завршава ово зачало тако што се обраћа исцељеном "Устани и иди, вера твоја спасла те је."
Драга децо, будите захвална и благодарна својим родитељима, родитељи вежимо децу за Свету Литургију и она ће им бити највећи и најдрагоценији дар животни ма шта год у животу радили и чиме се бавили. Светиња Литургије ће их сутра одрешити и ослободити од свих лажних кипова и немих идола овог света палога. А она ће тако везана и ослобођена дати своје најлепше плодове, дарове и цветове.
Благодарење је говор и садашњег и будућег века. Када станемо пред Господа и сад и онда из љубећег срца излазе само речи благодарности Богу "и о всјех и за всја." Чим ми почнемо нешто да тражимо, молимо, и просимо за себе па макар то било и здравље и нешто нама најважније (што јесте људски) ми појефтињујемо наш однос према Богу. Зато и Господ каже на једном месту "О роде неверни (неблагодарни) докле ћу бити са вама?"
Браћо и сестре, чим почнемо да излазимо из својих омеђаних габарита и да нам се губи духовна позиција, увек и увек се вратимо Псалтиру и псалтирском доживљају Бога, света и човека. То је став човека који је целог себе предао Господу на жртву без икакве калкулације и математике. Пазите, смрт као највеће трагично искуство за сваког човека - у Псалтиру има једну другачију трагичност, а у контексту овог јеванђелског зачала. Псалмопојцу није смрт проблем као феномен већ као брига ако и умрем "ко би те у смрти спомињао; и у Аду ко ће те славити?" У преводу, ко ће те Господе хвалити и благодарити (Псалам 6). Браћо и сестре, човек јесте словесно биће зато што има свештену службу да у име целе творевине, Бога хвали и Њему да благодари. Ових недеља имамо један обичај да, после Свете Литургије, породично једни друге везујемо, па уз дар она везана страна се разрешава. Данас ћемо ми родитељи нашу децу везивати, следеће недеље наше мајке да бисмо на крају пред сам празник Христовог Рођења наше очеве везивали. Ово браћо и сестре, није само један пуки обичан породични обичај непознатог порекла, сведен на његову празничну димензију изоловану од целокупног празничног контекста у коме се налазимо. Напротив, овај обичај, као и сваки, изражава на себи својствен начин ону библијску истину у коју верујемо и коју исповедамо. Пре Христовог рођења цео људски род јесте био свезан везама смрти и пролазности. Све док исти није припремио и из себе изнедрио најлеши дар - Пресвету Богородицу и тако се "време испунило." Овај обичај није ништа друго него преношење литургијског искуства из храмова у наше домове и породице - везаности за "Тајну Христову" за Онога "који даде Себе у замену смрти, која је нас, продане греху држала у ропству." Кроз овај обичај, као и кроз многе друге, наш народ је на посебан начин чувао истину да је Христово Рођење наше ослобођење од окова смрти и греха, да су наши односи само у Господу сједињени вечни и непролазни. И ту истину ставио у дубоко лични простор породице јер се она само и једино тако може разумети и правилно схватити. Нека би нам данашње окупљање било на радост и спасење, Господу нашем нека је слава у векове векова. Амин!“
Беседа јерејa Александрa Мирковићa
У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит Јован, по причешћу којем је приступио верни народ, благословио је своју паству која је са својим архијерејем начинила заједнички светлопис испред нашег светог храма.
ђакон Александар Ђорђевић
