У понедељак, 22. децембра 2025. године, када наша света Црква прославља зачеће свете Ане, мајке Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство служило је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродрому.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: јереј Александар Мирковић, јеромонах Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Никола Марковић, Сава Конатар, Петар Василијевић и Дамјан Васиљевић.
За певницом је било братство храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу, Високопреосвећени обратио се верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, данас прослављамо зачеће Ане, мајке Пресвете Богородице. Кад погледамо живот Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богородице, онда ћемо заиста моћи да закључимо, браћо и сестре, да од доброг корена добри плодови рађају се. Заиста и у породици нашој, ако је отац и мајка на правом месту, ако су они у Господу, они и своју децу васпитавају да буду у Господу. А све оно што се васпитава ван Господа, то значи не може бити ни спасено, јер без Христа нема нам спасења, браћо и сестре. Зато је врло важно, како васпитавамо породицу своју, да ли водимо заиста рачуна, како нам живи породица, јер све од породице почиње браћо и сестре. Ако је породица здрава, онда нам је здраво друштво, онда нам је здрава држава, здрава нам је Црква. Често говорим да оно што се не понесе са кућнога прага, не може се надокнадити никаквом дипломом. Зато, ко су отац и мајка, као што рекох, у Господу, онда деца се уче од примера, како родитељи живе. Али, да би родители васпитавали децу у Господу, сами треба да буду васпитани. Васпитан је онај у Господу, који слуша реч Божију и извршује је. И такав је човек сарадник Божије. Такав човек живи у Господу, примером својим најбоље показује каква је његова вера. А да је заиста, они који слушају реч Божију, да су то заиста деца Божија, да су то људи Божији, сведочи нам и данашњи крај Јеванђеља, где се каже, кад је Господ Иисус Христос био на једном месту и ушао народ, и дошли су му и казали да мати његова и браћа његова каже хоће да те виде. Пазите, а Он пита: „Ко је мати моја и ко су је браћа моја?“ Је ли то могуће да Господ није знао ко је његова мајка, ко су његова браћа? Не, него је хтео да скрене пажњу онима који су му то рекли и он каже мати моја и браћа моја су они који слушају реч Божију и извршују. Дакле, браћо и сестре, и у цркви, и у држави, и у породици, све збива и све се догађа од слушања.“ И то је највећи проблем данашњице, рекао бих, што смо престали да слушамо једни друге. Или још горе, што смо престали да разговарамо у породици. Често говорим, тамо где има разговора, тамо има и решења.
Тамо где нема разговора, не може се ништа решити, браћо и сестре. Али у разговору исто тако треба да поштујемо једни и друге. А не можемо поштовати једни и друге ако не поштујемо Бога, себе. Кад поштујемо Бога и себе, онда ћемо поштовати и једни и друге. И ето и Јоаким и Ана, они су примери како треба родитељи да васпитавају своју децу. Тако су они васпитали и Пресвету Богородицу, да је она постала храм Божији, да је она постала храм Духа Светога, која је најчистија и зато је једино Господ могао у ту најчистију утробу да се усели браћо и сестре и да се роди од Пресвете Богородице. Погледајте шта значи духовна чистота. Ми знамо шта нам значи телесна чистота, кад се упрљамо, јел узмемо шта чинимо, узимамо сапун или нешто, па се перемо. И кад скинемо ту прљавштину, коју смо се запрљали, тек онда се осетимо лаким. Зашто? Скинули смо прљавштину. Е, кад је тако, браћо и сестоје, у телесном смислу, каква је тек лепота и радост у том духовном, када духовно чистимо себе. А себе духовно чистимо тако што живимо Јеванђеље, или, боље речено, да се трудимо да живимо Јеванђеље. Чистимо себе тако што у себе усељавамо Духа Светога, који нас чисти, који нас освећује, који нас просвећује, Дух Свети који нас води и руководи. Зато, браћо и сестоје, и данашње Јеванђеље почиње управо у овом контексту чистоте живота. И зато Јеванђеље рече, Господ: „Нико не поклапа судом светиљку, кад је запали, нити је меће под кревет, него је поставља на свећњак, да они који улазе, виде ту светлост“. Да, браћо и сестре ми крштени хришћани, ми смо већ примили ту светлост у себе. Крштењем смо запалили и запаљена је та свећа у нама. Само је питање дали одржавамо ту светлост свеће у нама. Или је гурнемо, што каже Јеванђеље, под кревет и не светли никоме, нико не види. Зато је сваки хршћани светиљка, зато је сваки хршћанин браћо и сестре позван на светлост. А кад човек живи у светлости, он најбољим примером показује и другима да се и други угледају на светлост његовог живота. И заиста, браћо и сестре, у овом контексту у светлости било би неприродно, а то су били први апостоли који су светлили светлошћу не својом, него Христовом. Који су светлили тако што су. Нису само речима проповедали Јеванђеље Христово народу, него првенствено живели Јеванђеље.
И примером својим показивали како је то узвишено живети у Господу и живети у Јеванђељу. И зато кажем, било би неприродно да ти апостоли који су светлост од Христа примили, први хришћани који су светло све васељене да се крију из страха или малодушности, као што је неприродно запаљену свећу метати под суд. И апостоли и хришћани су та упаљена свећа, као што рекох браћо и сестре, коју је Господ упалио неугасивом божанском светлошћу да би светлила свима у кући овога света и овога времена. Браћо и сестре, ми по својој малодушности или по својој слабој вери кажемо себе да: „Не могу ја да испуним Јеванђеље“, то је нешто толико високо, толико је драгоцено да ја нисам у могућности да испуним. И онда човек кад каже ја не могу да да испуним, онда престаје да се труди. А Господ управо од нас тражи труд. Господ од нас тражи вољу и жељу браћо и сестре да желимо да хоћемо да се спасемо. Да желимо и да хоћемо да се трудимо да испунимо Јеванђеље. А оно се испуњава браћо и сестре како? Вером, надом и љубављу. Чиме се још испуњава Јеванђеље? Па онима двема заповестима које Господ дао: „Љуби Господа Бога свога свим срцем, својим, свом душом и свом снагом и мишљу“. Пазите, и мишљу. И додаје и каже: „Љуби ближњега свога као себе самога“. Колико су вредне ове заповести за наше спасење, за наш живот и овде на овој земљи браћо и сестре, а наравно и за онај други, сам Господ Христос је рекао да о овим двема заповестима висе сам закон и пророци. Јесмо ли се потрудили да испунимо ове две заповести? Па ми смо већ испунили Јеванђеље, браћо и сестре. Живимо ли по овима двема заповестима? Па ми живимо у Јеванђељу. Ако Јеванђеље није центар нашег живота и ако Јеванђеље није смисао нашег живота, изгубили смо смисао живота. Јер у Јеванђељу ћемо себе најбоље видети какви смо, ко смо и шта смо. Муче нас много недоумице, много питања у животу, то је људски, али нема шта да нас мучи. Завиримо што би смо рекли у Јеванђеље, читајмо Јеванђеље, слушајмо Јеванђеље, слушајмо Цркву која је једина позвана да тумачи Јеванђеље. И онда ћемо наћи решење свих наших недоумица и наших проблема. Зато браћо и сестре рекох, Црква је позвана једино да тумачи Јеванђеље. И како још можемо да испунимо Јеванђеље, и да се спасемо? Оно што је рекао Господ Исус Христос: „Дај жедноме чашу воде, дај нагоме кошуљу, дај гладноме кору хлеба, и ето ти спасења. Јер кад дајеш ономе који нема, ти дајеш Христу, а кад дајемо том који нема ништа, ми позајмљујемо, како кажу свети оци, од Христа, да нас спасе. Зато Он каже: “Ако нахранисте једног од ове моје мале браће, мене нахранисте.“ Дакле, браћо и сестре, треба да се трудимо да се угледамо на светитеље Божије, да се угледамо на угоднике Божије. И они су били људи, и они су имали тело, и они су имали борбе у себи, и они су имали сигурно и понекад недоумицу, али су имали веру у Бога, имали су жељу и вољу да се спасу и тражили од Бога помоћ. И заиста, живећи Христом, они су, браћо и сестре, постали светлост свету. Зато да нам пример и ових јадних родитеља Пресвете Богородице да буде свима нама, поготово родитељима, и садашњим и будућим родитељима, како треба васпитавати своју децу. Јер знамо, браћо и сестре, и телесне и духовне родитеље, прво што ће нас Господ питати кад изађемо пред његово лице, Он ће нас питати где су нам деца? Шта ћемо да кажемо, можемо ли да кажемо, одметуло ми се дете? Поготово ће нас питати, а што се одметуло? Оно се одметуло, зато што најчешће, наравно, да има и дечијег онога хира, али деца се одмећу од родитеља зато што не виде ту сигурност светлости у својим родитељима. И ако кажем, имамо где су одлично васпитана, па неко дете оде у страну. Али то су поједини примери. Зато треба, браћо и сестре, родитељи да се моле Богу за своју децу. Да, као што чешће говорим, да говоримо више Богу о деци, него деци о Богу. Можда је ово овако мало несхватљиво, јер кад говоримо Богу о деци, ми се онда молимо Богу да помогне децу, да деца узрастају, да се деца васпитавају. Сетих се једног дивног примера, у Русији, једна мајка остала без мужа, али она је васпитавала и каже сву децу у страху Божијем, у смислу, да се деца не огреше о Бога и да се не огреше о другог. И сва су, каже, деца слушала и тако живели у хармонији, али, каже једно дете, никако није хтело да слуша савете мајке. Што је год мајка покушавала, дете из свог хира, као што рекох, тера у страх. И онда мајка види да не може да само васпитава своје дете, види да ће дете пропасти и телесно и духовно. Она каже, а шта му готово она каже, разбија тамо, руши. И онда, кад је видила мајка да не може ништа, шта је, кажу, чинила? Клекла је пред иконом, и почела да плаче, и гласно да се моли, а оно дете, каже, разбија тамо по соби. Каже, Господе, ја не могу да га сачувам, ево, узми га, Господе, ја немам снађе. И тако, молећи Господа, она је тако почела да рида, да плаче, док на једанпут дете није приметило да мајка плаче и да се моли. Кад је оно мало саслушало, шта то мајка изговара пред Невидљивим Богом а Свудаприсутним, кад је то дете осетило да се мајка моли за своје дете, шта је дете урадило? Каже, дошло је и клекло поред мајке, и почело да милује мајку, да говори: „Мајко, немој плакати, бићу ја бољи.“ Мајка не обраћа сад пажњу, као што дете ни обраћало пажњу у васпитању кад га мајка васпитавала. Мајка и даље настаје да плаче и да се моли, и заиста, завршетак ове предивне приче, ове предивне поуке, браћо и сестре, каже се, да је то дете било узор другој осталој браћи и сестрама.
Ето шта значи молитва мајке, молитва оца, шта значи наша заједничка молитва, када се молимо једни за друге. А, браћо и сестре, ми хришћани не смемо да будемо себични, па ни у спасењу својем. Себични у том смислу, да кажем: „Само Господе ти мене спаси“, него треба да се молимо и за спасење других. Или ако другоме не помогнемо да се спасе, нећемо се ми ни сами спасити, браћо и сестре. Зато, нека, нам пример, Свете Ане, нека, нам пример, Пресвете Богородице, нека нам пример, Јоаким и Ане, буду како треба да васпитавамо своју децу и своју породицу. Данас нам је породица угрожена. Данас, многи јадни родитељи не знају где су им деца. А пак, родитељи, то је жртва, то је љубав, а дете, отишло, баш њега брига за оца и мајку. Једног дана и они ће постати родитељи, па оно што су посејали, то ће да жању. И ми, исто, браћо и сестре, све што сејемо у своме животу, ми ћемо пожњети. Али потрудимо се да ми слушамо реч Божију и да живимо од речи Божије, а Бог ће знати како да уразуми и нас, и духовне, и телесне родитеље. Бог ће знати и помоћи и родитељима, и деци да живе у слози и љубави Божијој.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Митрополит је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом у славу Божију и на живот вечни.
ђакон Александар Ђорђевић
