У недељу 28. децембра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење ректора крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста протојереја – ставрофора проф. др Зорана Крстића, Архијерејског намесника лепеничког протојереја Срећка Зечевића, старешине Саборног храма у Крагујевцу протојереја Дејана Марковића, јеромонаха Јована (Прокина), протонамесника Владана Костадиновића, протонамесника Ненада Милојевића, протођакона Ивана Гашића и протођакона Мирослава Василијевића.
Својим појањем богослужење су украсили „Србски Православни појци“ из Београда, а чтецирали су г. Марко др Петровић, Марко Нешић и Павле Гашић.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Срећан данашњи празник, празник наших матера. Црква Христова, још од празника Ваведења, почиње да припрема своје чланове својим богослужењем, молитвама, црквеним песмама, да дочекају празник Рођења Христовог Божића. Нарочито то наша помесна Црква, браћо и сестре, Српска помесна Црква, чини и кроз ове три такозване припремне недеље пред Божић. И то су, као што знате, недеља Детињаца, која је била прошле недеље, данашња недеља Материца, а следећа недеља су Оци. Дакле, наша Црква, браћо и сестре, или боље речено Православна Црква, ову недељу посветила је светим Праоцима, зато се и ова недеља зове недеља Праотаца. И данас ми прослављамо све оне старозаветне праоце, који су живели вером. Живели вером, понављам, браћо и сестре, који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. И прослављајући све те Праоце, неко од великих учитеља Цркве је рекао, ми, каже, са њима славимо хришћане пре хришћанства. И као што боље знате од мене, драги моји, Божић је празник радости. Има ли веће радости у дому, него кад се роди дете, кад се роди човек.
Дакле, Божић је празник, као што рекох љубави, а Бог је у ствари љубав по својој суштини. И то показује нам, који ћемо тај дан ускоро, ако Бог даје прославити, јер је он, Син Божији, сишао у овај свет и постао један од нас, како стоји у Јеванђељу. Дакле, силаском Господа нашега Исуса Христа у овај свет или доласком његов у овај свет, он је премостио, како бих рекао, јаз и који постоји између Бога и рода људскога. Између Бога и Сина Божијег Господа Христа. И премостио је та јаз који постоји између тебе и мене, између тебе и мене и Бога. Дакле, браћо и сестре, Господ Христос, дошавши у овај свет, он је учинио све што је потребно да се учини и све што је нама било неопходно потребно. Ономе који има отворене очи и срца, а који има веру, који има љубав, или који се, како бих рекао, труди да верује и труди се да воли, ништа више од тога није потребно. Вера у Бога, поверење у Бога, вера у човека и поверење у човека, браћо и сестре. Дакле, ако то имамо у себи веру и љубав, све ћемо у животу лако пребродити. Све, шта нас било год да нас нађе у животу, јер вера не да да потонемо. А љубав нас везује за Бога и везује једно за друге. И то је у ствари и био смисао доласка Господа Исуса Христа у овај свет. У сваком другом случају, браћо и сестре, све, како бих рекао, постаје хаотично. Све губи смисао, све губи ред, све губи поредак. Данашње Јеванђеље нам говори, као што смо чули, о вечери који је домаћин један припремио и позвао све људе да дођу на његову вечеру. И, као што смо чули, многи су се изговарали због овога, због онога, нису ишли на ту вечеру.
Тако и ми, кад нас Господ позива, ми се често изговарамо. Не могу данас да идем у Цркву, не могу данас да дођем на Литургију, на пример. А изговор не значи ништа, браћо и сестре. Не смемо се изговарати, него треба да прихватимо позив Божији, да прихватимо призив Божији. А сваки од нас је и позван, и призван. Да учествује управо, браћо и сестре, у тој вечери тог домаћина. Домаћин је у овом случају сам Бог, браћо и сестре. Дакле, вечера је већ готова, како каже Јеванђеље. Другим речима, царство је већ спремно. Хоћемо ли доћи на вечеру и вечерати, или ћемо умрети од гладе? Хоћемо ли ући у Царство Небеско, у царство радости? Или ћемо ући у царство таме и муке? Дакле, то опет зависи од нашег опредељења. Хоћемо ли или нећемо. Бог нас не приморава ни на шта. Него тражи да све што чинимо у животу своме, да то чинимо из вере и да то све чинимо, браћо и сестре, из љубави према Богу и према ближњима. Све је са Христом дато и даровано свима нама, свакоме од нас, а бриге овога света су најчешће плод тог маловерја нашег, или боље речено, нашег изговарања, не могу. Дакле, чим си помислио да нешто не можеш да учиниш, ти нећеш ни учинити. Јер сама те помисао, обесхрабрила, да немаш храбрости да учиниш корак. А то значи да ти ослабила вера. И вера у Бога, поверење у Бога, и једни према другима.
Браћо и сестре, бриге овога света су најчешће плод маловерја. Плод маловерја, а из маловерја се рађа тај егоизам. Не треба ми нико, ја самодовољан самоме себи. Дакле, браћо и сестре, рађа се, кажем, егоизам а још то је најгоре, тада се рађа и само дубље да само волим себе, да бринем о себи а за другога не морам ни да марим, што би рекао наш народ. Дакле, браћо и сестре, а све то помрачује ум човеков. Све то помрачује срце човеково. Од помраченог ума и хладног срца, браћо и сестре, управо се јављају, како рече да мудар човек цркве, јављају се разне фрустрације. Разне врсте страхова, а чим се страх уђе у нас ми онда већ унапред говоримо, не могу. Страх ме је оковао, да, страх, окује човек. Окује му и ум, и душу, и срце. А, како каже Његош, у страху су велике очи. Дакле, ми треба да се ослободимо од страха, а то не можемо сами собом, него Богом Црквом, светим тајнама, Јеванђелским животом и животом повери у Бога, браћо и сестре. Дакле, страх је, у свари, ништа друго, него пројава, или, боље да кажем, одблесак, и потврда најдубље и најстрашнијег стања, који разара наш живот. Али, нажалост, разара и нашу породицу, разара заједницу. А нас Бог није створио да ми живимо као појединачно, него у заједници. И данас, као што знате, славимо празних Материца, прошле недеље смо славили празних Детињаца, а ова следећа недеља су празних Отаца.
И у сваком од ових дана славимо оно, у ствари, без чега не постоји наш живот, не постоји браћо и сестре, не постојимо ми као заједница, него се издвајамо из заједнице. А ми смо стадо Христово. Ми смо те словесне овце Христове. А знамо, бар ми који смо рођени на селу, кад се једна овца одвоји од другога стада, оде и она се излаже чему? Невољама. Оде тамо у шуму, а у шуми крволочне звери. И шта ће бити са том овцом? Растргнуће је. Али док је са својим стадом, а још кад је пастир ту, чобанин, како би смо ми рекли, јели? Овце се осећају сигурно. Јер знају да прави пастир, прави чобанин, све ће да да и свој живот ће да да, да одбрани своје стадо којему је поверено да чува. Ето, Господ је наш Исус Христос, браћо и сестре, дао свој живот за нас.
И ми, у овим недељама, наш српски обичај јесте да браћо и сестре везујемо најпре децу, па онда мајке, па онда Очеве. И кад везујемо, а онда када нам се и деца, и мајке, и оци, кад нам дарују, шта ми радимо, браћо и сестре? А ми одрешујемо и нашу децу, и наше мајке, а одрешујемо их кад нам дају поклон. Кад нам дају поклон, ми их одвезујемо, а поклон је, браћо и сестре, израз љубави. Јер онога кога волимо, дајемо му неки дар. Не морао бити никако скупоцени дар, али ми не гледамо тај дар по вредности материјалној, него гледамо по мери љубави. Јер је и нама та особа тај дар дала из љубави, а не од сувишка срца, како опет каже Јеванђеље. Дакле, браћо и сестре, а ми смо у ствари сви везани одсуством љубави. Зато нам је данас породица скоро разорена. Јер нестаје љубави. А где нема љубави, ту нема ни вере, нема ни поверења. А где нема љубави, ту настаје мржња. А мржња заиста разара не само унутрашњост нашу, као личност нашу, него разара и оне који су око нас. Разара нашу породицу, браћо и сестре. А нема светије личности у животу свакога од нас, од личности мајке. Зато наш народ и каже, пуна су уста мајке. Човек дође у невољу неку и шта каже? Јао мајко. Пазите. Јао мајко! Зашто? Па зато што мајка воли и кад престане да живи браћо и сестре.
Дакле, браћо и сестре нема светије личности од мајке и она заправо и јесте искључиво љубав. Љубав праве мајке је најсличнија љубави Божијој. Прво станиште човеково, где је? Па утроба мајчина, јел тако? То је прво станиште његово. Прва светлост коју угледа новорођени човек, јесте светлост очију мајке. Први залогај, и да кажем тај први срк млека, јесте, браћо и сестре, реч, храна мајчина. Прва и последња реч човека у овом свету је мајка. Али да би нам та прва и последња реч била мајка, нама треба прва и последња реч да буде Бог, да буде Црква, да буде и Јеванђеље, драги моји. Дакле, први корак је онај који води у загрљај мајке. И шта мајка чини кад дете прави прве кораке? Да дође к њему? Плаши се, а она пружа руке, да те њене руке буде ограда, да се дете не плаши. И онда шта ради? Пада у загрљај мајке. Срећно што није пало, што се није повредило, него дошло у загрљај мајке и осетило љубав мајке. Дакле, браћо и сестре, зато треба да знамо како је то дивно, величанствено, узвишено, али и веома одговорно назвати се мајком. Јер родитељи, и телесни и духовни, кад пођу пред лице Божије, прво је што ће нас питати Бог, питаће и духовне, и телесне родитељи, де су вам деца? Де су вам деца? И ако деца не спасавају се са родитељима, онда деца су изгубљена, а изгубљени су и родитељи. И они су загубљени, изгубљени како хоћете. И зато је реч мајка велика светиња. И можемо да поставимо питање, шта је мајка? Опет један уман човек Цркве је рекао, мајка је биће најсличније Богу. Пазите мајке. Биће најсличније Богу, по чему? Па управо по љубави. Материнство је од Бога дата благодат, да би жена била добра мајка. Она, браћо и сестре, на првом месту треба да буде сва саздана. Јер само љубављу Божијом, права мајка у правом смислу воли своју децу. Ако мајка свати па каже ја сам дете родила, то је моје. А ти си га родила само по благослову Божијем, по дару Божијем. А кад мајка сматра ја сам га родила, јуче сам чини ми се рекао, чуо сам колико пута од мајке када грди своје деце, каже ја сам га родила, ја ћу и да не кажем ону ружну реч. Мајка није сватила да је дете дар Божији, него она се ту ставља изнад Бога. Али када мајка схвати да је дете дар Божији, онда ће се она детету обраћати преко Бога. И зато знам често пута да кажем да родитељи би требали браћо и сестре да више говоре Богу о деци, него деци о Богу. Како је то могуће? Па кад говориш оче, мајко, кад говориш Богу о деци својој, ти онда се молиш Богу да помогне деци да изађу на прави пут, да постану прави родитељи. Значи, треба више говорити Богу о деци, него деци о Богу. Дакле, браћо и сестре, мајка треба да буде сва саздана од љубави према Богу. Треба да буде сва саздана од љубави према Пресветој Богородици. Треба да буде, да се угледа на свете мајке наше. Да се угледамо на свету Анастасију, мајку Светога Саве. Да се угледамо на многе друге наше мајке, које су знале, по оној песми каже, кад мајка саветује сина, «Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу». Пазите, само то може да каже вера. Само то може да каже велико срце, да каже детету, «Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу». Е, она тада, свим својим бићем, што је до њене моћи, она чини да поучи своју децу. Али, онда и где не може мајка или отац да поуче, треба да се обратите Богу, мајци Божијој. А мајка Божија је мајка свих нас, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, мајка треба да буде у исто време добра супруга. Треба да буде добра супруга. Зато св. Јован Златоусти каже, да је супружништво љубав, веће од сваке страсти које бујају у нама. Али, каже, љубав је већа од сваке друге страсти и да је та љубав дубоко усађена у наше биће, као заједницу. Жену је Господ створио немоћно да сама рађа децу. Немоћно. Данас, хоће наука да каже супротно. А шта је потребно да се рађају деца? Потребна је љубав, поверење једно у друго. Не сумња, него чврста вера. Потребна је љубав мајке и оца и да се из такве љубави рађају деца. А када се деца рађају из такве љубави, та деца, браћо и сестре, таква деца, су благословена. Она су благословена, браћо и сестре. Љубав мужа и жене је снага која одржава, браћо и сестре, породицу. Одржава их на окупу. И када у кући влада мир и слога, деца се лепо одгајају. Немају трзавица. Она се лепо одгајају и домаћинство се тако одржава. А где нема љубави, породица је разбијена. Разбијена је породица. Када у породици, а посебно између мужа и жене, влада љубав, разумевање, поштовање једно другог, а не да муж сматра жену као неком стварју или жена да сматра мужа да је то само једна ствар. Кад таква љубав, браћо и сестре, стоји између мужа и жене, онда се, браћо и сестре, верујте, у исто време и рађају и побожна деца. Побожна деца. Дакле, браћо и сестре, деца усвајају особине својих родитеља. И деца су у ствари огледало родитеља.
Ако мајка, отац, васпитавају дете у љубави, у слози, у смирењу, благо тим родитељима. Бог ће им дати благост. Али ако родитељ, мајка, отац, све једно, почне да каже, ти си моје дете, ти си најпаметнији, ти си најобразованији, ти си најлепши, и почињеш од детета да ствараш идола. И он постане идол. И зато, том детету, да било ко стане на сенку, видите шта се чини данас у омладини. Сваки дан видимо насрће дете на дете. Зашто? Па зашто што смо од детета створили идола. И уместо да дете послужи родитељима, и да родитељи послуже људима, овај, деци, онда дете служи оном другом. Дакле, браћо и сестре, мајка, како рече један уман човек, мајка увек воли и онда, када је деца о жалосте. То је љуба мајчина. То је срце мајчино велико, браћо и сестре. Кад их деца о жалосте, она их увек воли, браћо и сестре. Воли их тако што брине о њима. Воли их љубављу којом Бог воли човек. И неко је давно рекао, мајчино срце не престаје да воли. И онда, када њено срце престаје да куца. Много значи право васпитање и од оца и од мајке. Негде сам као дечак прочитао, кажу, постоји један човек који завршио све школе овога света. Све науке изучавао. Па су га питали, ко ти је то помогао? Он је рекао, највише ми је помогла крило моје неписмене мајке. Нажалост, пре једног извесног времена, дошле су деца, нису то деца по годинама били, да се жале код мене, како им је мајка неписмена. Мајка им је неписмена, како мајка није довољно учена. Браће и сестре, поготово родитељи, односно поготово децо, немојте да мерите мајку по дипломама. Мајчин позив и мајчина жртва, мајчина љубав, је, браћо и сестре, изнад сваке науке. Мајка је, браћо и сестре, та која одгаја генерације и формира свест свих позива и свих професија. Мајка је саучешће у тузи свог детета, нада у очајању и снага свом детету и зато ако дете зна да има мајку на коју може да се ослони неће никада да потоне јер ће му мајка увек помоћи. Понекада родитељи занемарују своју дужност и кажу само нек је живо и здраво. Али они такво није здраво ако му дух и тело нису здрави. Зато би данас рекао како су питали мајку која је одгајала сама 14-оро деце без мужа, каже да се све време држала за руку божију и осећала снагу и моћ да их подиже. Деци није давала пуно лекција већ их учила да воле Бога и једни друге јер они нису делили само љубав између себе већ и кору хлеба. Зато је важно да их учимо да не буду себична деца већ и да брину једни о другима и о мајкама. Нека је срећан овај данашњи празник Материца, срећан празник вама мајкама али и девојкама које ће сутра то постати, јер свака жена која више рађа ослобађа се свега лошег из себе и молим вас мајке обратите пажњу на живот ваше деце и учите их правим вредностима. Бог је ту, љубав је ту а молитва мајке отвара и врата раја за своје дете.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Митрополит Јован је благоизволео да Архијерејском Граматом признања одликује приложнике ВДС-а: госпођу Верицу Кузмановић и госпођу Драгану Ристић Савић из Крагујевца
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов а прослављање празника је настављено заједничком трпезом у црквеном дому.
протођакон Мирослав Василијевић
