У уторак, 30. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог пророка Данила и Света Три Младића: Ананија, Азарија и Мисаило, као и прподобне новомученике српске Пајсија и Авакума и са њима пострадали у Београду, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, наша Српска Православна Црква данас прославља двојицу светитеља који су из рода нашега, а то су игуман Пајсије и ђакон Авакум. Они су примери, и треба да нам буду примери, како треба веровати у Бога, како треба чувати веру и како треба веру исповедати, браћо и сестре. Како се верује у ствари, не смемо вере да се стидимо, и на крају видимо из житија ове двојице светитеља да су они веру чували више него себе. И заиста, ова двојица светитеља, браћо и сестре, јесу велики исповедници православне вере. Нису они уступили ни пред ким, ни онда када им се претило смрћу, да ће их на колац набијати; нису се вере одрекли. И зато, браћо и сестре, они су добро знали, и ђакон Авакум и игуман Пајсије, оне речи Христове које је Господ рекао: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан.“ Ако читамо житије ђакона Авакума, видећемо како житије описује њега као једног боголиког младића, младог дечака, али пуног вере, пуног љубави, пуног саосећања. И када су га, каже, повели на губилиште, мајка као мајка каже сину: „Сине, одрекни се привремено, пред Турцима, вере, да поштедиш свој живот, да поштедиш своју младост.“ Шта је он њој одговорио, браћо и сестре? Он јој је одговорио и рекао: „Мајко моја, на млеку ти хвала, а не хвала на беседи твојој.“ И даље он каже: „Брзо ћеш се, мајко, обрадовати, када пред лице Божије изађемо.“ А то што ми, мајко, кажеш да се пред Турцима одрекнем Христа да бих сачувао свој живот — не, ја хоћу управо да положим свој живот за Христа да бих живео вечно. И он, у таквом стању, само што га нису на колац набили Турци, пита мајку: „Мајко, умиру ли Турци?“ Она каже: „Умиру.“ „Е, сви ћемо једнога дана пред лице Божије изаћи.“ Видите, браћо и сестре, како је Бог овенчао венцем славе, непролазне славе, овога младог ђакона Авакума. Управо због исповедања вере он се није уплашио никога. Није се уплашио ни смрти, јер је веровао у загробни живот. И то је, у ствари, основ наше вере, браћо и сестре. Наша вера се не састоји само у томе да верујемо док смо овде на земљи. Не — него да верујемо у загробни живот. И то нам најбоље потврђује Црква Христова у Символу вере, када на крају исповедамо и кажемо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.“ Значи, ми имамо овај живот овде на земљи, Бог нам га је дао, али нам га није дао да га проћердамо, да га преспавамо, да живимо животом који није достојан човека. Живот нам је дат, браћо и сестре, да посведочимо Бога у овоме свету, нама хришћанима, да посведочимо Бога и да се Бога не стидимо. И зато овај свети ђакон Авакум, а наравно и игуман Пајсије, како рекох, били су исповедници вере. И зато и данашње Јеванђеље — чули смо како је Господ рекао својим ученицима: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред лицем Оца мога Небескога. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим Небеским.“ Заиста, браћо и сестре, ми смо дужни ради вечног живота у Богу не само да верујемо у Христа Васкрслога, него да јавно, пред свим људима, па и пред непријатељима Христовим, исповедамо своју веру. Као што је то исповедио Авакум пред Турцима, браћо и сестре, све можемо у животу да изгубимо, само једно не смемо — веру. Све док имамо веру и док живимо том вером, све што нас снађе у животу лакше ћемо поднети, браћо и сестре. Јер вера нам не да да у најтежим приликама потонемо. Вера нам каже: „Немој — јеси пао, али ниси нестао.“ Вера ће нам казати: „Подигни се.“ Дакле, вера ће нам помоћи, браћо и сестре — да будем овако буквалан — вера ће нам казати: „Човече, сестро, брате, пао си. Али пружи руку.“ Пружи руку и затражи руку Онога који спасава од сваке невоље, сваке муке, сваке беде, сваког искушења — то је рука Христова, браћо и сестре. И зато Христос стално држи испружене руке. Неко ће казати: „Па не видим га.“ Е, отвори мало очи вере своје, па ће ти вера открити оно што телесним очима не можеш да видиш. И често грешимо кад мислимо да верујемо само ако веру исповедамо устима. Јесте — вера треба да буде и на устима, али вера мора да буде у срцу, у уму, у разуму, браћо и сестре. Вера треба да буде начин нашег живота. Како верујемо — тако и живимо. Тако и живимо, браћо и сестре. Да ли смо икада, ти и ја, брате, сестро, размишљали: да ли бих могао да станем пред Турке или било ког непријатеља Христовог који ми каже: „Одреци се Христа или нећеш живети“? Да ли је моја вера толико јака као вера Авакумова? Бога ми, уплашио бих се. Али вера није тренутно стање — вера се живи. Вера ме везује за Бога, али ме вера везује и за ближњега. Јер ако верујем у Бога, вероваћу и у ближњега. Ако немам вере у себе, немам ни Бога у себи. А ако немамо Бога у себи, немамо ни истинског ближњега. Онда почињемо да класификујемо: „Овај ми одговара, овај ми не одговара.“ Не. Вера нас учи да сваки човек, ма колико био грешан, може да се поправи, да се исправи, да постане бољи. И зато се прави хришћанин нигде и ни пред ким не сме стидети Христа. Била је она несрећна идеологија која је деценијама пустошила наш народ, па су се многи из страха одрицали Христа и вере. А страх је болест. Где је страх — ту нема вере. Где нема вере — нема љубави. А љубав, каже, изгони сваки страх. И заиста, браћо и сестре, прави хришћанин се никада не стиди Христа и Његове науке. Не стиди се Јеванђеља. А нећемо се стидети Јеванђеља ако је Јеванђеље срж нашег живота, ако је центар нашег живота. Јер у Јеванђељу ћемо најбоље себе огледати. Зато Јеванђеље не читамо као било коју другу књигу, него са вером, побожношћу, смирењем и молитвом да нам Господ отвори разум да разумемо реч Божију. Реч Божија је светиња, браћо и сестре. Реч Божија је чудо. И зато и ми треба да пазимо на своју реч. Апостол Павле каже: „Ко не обузда језик свој, побожност му је лажна.“ Хришћански је свакога сматрати бољим од себе. И највећег грешника не смемо осудити, јер он може да се покаје, а ја могу остати у осуди. По речима светог апостола Павла: „Ако устима исповедаш да је Исус Господ и верујеш у срцу да га Бог васкрсе из мртвих — бићеш спасен.“ Вера у Васкрсење Христово пројављује се кроз јавно исповедање. Верни хришћанин исписује Јеванђеље својим животом.
И зато, браћо и сестре, трудимо се да нам име буде уписано у Књигу живота. Нека нам молитве светог ђакона Авакума и игумана Пајсија буду на спасење. Да не мењамо веру ни за шта, јер вера се не мења — вера се живи.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
