У препуној сали Новог парохијског дома Старе цркве у Јагодини одржана је трибина „Велике силе и српско–бугарски односи (од Берлинског конгреса до Балканских ратова)”, на којој је говорио историчар и докторанд Ненад Анжел, директор Музеја угљарства Сењски Рудник. Трибина је одржана поводом 140 година од Српско–бугарског рата, а организовали су је Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО.
Присутне је на почетку, у име организатора, поздравио један од старешина организације СОКО, Александар Рацић, који је подсетио да СОКО постоји више од једанаест година, те искористио прилику да се захвали свештенству и вероучитељима Архијерејског намесништва Беличког, које, како је истакао, годинама уназад пружа подршку да организација истраје на путу очувања и промоције српске историје, традиције и културе.
У свом излагању докторанд Ненад Анжел се осврнуо на улогу великих сила у обликовању српско–бугарских односа крајем 19. и почетком 20. века, као и на шири историјски и политички контекст тог периода. „На почетку је то био однос између српске Кнежевине и бугарског народа, а касније, оснивањем бугарске Егзархије као црквене организације 1871. године, тај однос прераста у однос између кнежевине и бугарског националног покрета. Српски и бугарски народ су два блиска народа која су делила многе заједничке вредности, али су била разједињена по питању Македоније. Највећа препрека у дипломатском смислу управо је било македонско питање, односно право на македонско наслеђе“, истакао је Анжел. Он је додао да је почетком 20. века Балканско полуострво постало полигон за разрачунавање великих европских сила око превласти у Источном питању. У Србији је дошло до смене династија, што је додатно условило потребу за споразумом са Бугарском. „Дана 30. марта 1904. године потписан је споразум, уз посредовање Русије у спорним питањима. Међутим, у периоду од 1906. до 1911. године, главни спољнополитички циљ великих сила на Балкану био је како ослабити и уништити Србију. Беч је сматрао да подстицањем антагонизма између Србије и Бугарске и промовисањем стварања Велике Бугарске на рачун Србије ствара неопходне предуслове за коначни обрачун са Србијом, када се за то укаже повољна прилика“, нагласио је Анжел. Према његовим речима, подршком Бугарској у вези са Македонијом, Беч је тежио стварању стабилног окружења: независне Албаније под окриљем Монархије, Црне Горе са којом би одржавао пријатељске односе и Велике Бугарске, која би дуговала захвалност за подршку и помоћ око македонског питања. Ипак, упркос таквим плановима, Србија је наставила интензивне преговоре са Бугарском. Тако је 13. марта 1912. године потписан Уговор о пријатељству и савезу, а од 2. до 5. маја исте године, у манастиру Буково код Неготина, потписана је и Војна конвенција, коју су потписали бугарски начелник Генералштаба генерал Фичев и министар војни Краљевине Србије Радомир Путник. 8. октобра 1912. године отпочео је Први балкански рат.
Анжел је закључио да је овај савез имао посебну историјску тежину, јер је то био једини случај у историји да су балканске државе и народи сопственим снагама покушали да реше своја национална питања. На крају трибине, присутни су постављали питања и водили срдачан и садржајан разговор са предавачем.
