Дана 31. децембра лета Господњег 2025. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали игуман манастира Ћелије Евстатије, потојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, ђакони Стефан Јанковић и Никола Иванковић.
Чтецирали су Владан Степовић и Стефан Радисављевић, док је за певницом био отац Драгослав Милован и јереј Страхиња Савковић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, у одељку из данашњег Јеванђеља по Јовану, који смо сада чули, каже Господ наш Исус Христос за самога себе: „Ја сам пастир добри, ја сам врата. Ако ко уђе кроза ме, спашће се, ући ће, изићи ће и пашу ће наћи“. И наставља Господ даље и каже: „Ја сам пастир добри, а пастир добри полаже душу своју за овце своје.“ Ове речи Господа Христа, које је рекао за себе, значе да је Богочовек врата у бесмртност за људско биће, врата у вечност, врата за улазак у рај, а у исто време Он је и храна те бесмртности. Која је то храна бесмртности? Па то је свето причешће којим се ми причешћујемо. То је храна за живот вечни и ми се причешћујемо ради опраштања грехова и ради живота вечнога. Све што је људско, а не уђе у Христа, не може бити спашено. Само оно што се дотакне Христа или кога се Христос дотакне, то је спашено, јер онај кога се Христос дотакне, он, заиста, чезне за спасење. Спасење је у Господу. Зато ће цар Давид рећи: „Не уздајте се у кнезове ваше, јер у њима нема спасења. Једино име којим се ми спасавамо, јесте име Господа нашега, Исуса Христа“.
Ван господа Христа, ван Богочовека, нема врата која воде спасењу. Нема врата која воде у рај. Само њиме, тј. Христом, човек се спасава. Сам човек се не може спасити. Без Бога нема спасења. Спасење наше је у заједници, као телу Христовом. И док смо год у том телу Христовом, у Цркви Христовој, ми ћемо се спасавати. Често говорим да ми имамо наду на спасење, али под условом да слушамо Цркву, да живимо Цркву. Ако живимо Црквом и слушамо Цркву, без обзира какви смо, чак и да смо велики грешници, ми ћемо се у Цркви спасавати. Ми се спасавамо у Цркви. Ван Цркве можемо бити, не знам какви, не можемо се спасити, јер је спасење у Цркви, спасење је у Христу Господу.
Само Христом Господом, ми ћемо наћи пашу, о којој управо говори данашње Јеванђеље. А која је то храна, која је то паша, о коме говори данашње спасење? То је све оно чиме се храни боголика душа човекова и богочежњиво биће човеково. За душу човекову, за биће човеково храна је Христос. Као што је за тело наше овоземаљска храна, без које не можемо и којом хранимо наше тело, исто тако треба, чак и више да размишљамо о храни за душу нашу. Душа се не храни хлебом, већ Христом. Нама, који смо крштени у Цркви, који смо крштењем постали чланови Цркве, је дат Христос. Нама је дата Црква. Зато не бисмо смели да имамо изговора да не ћемо бити спасени. Понављам, ако смо у Цркви, ако Црквом живимо и ако Цркву слушамо, и њој служимо, бићемо спасени. Али ако се с Црквом служимо, ту нам нема спасења.
Господу у данашњем јеванђељу каже: „Ја сам пастир добри, а пастир добри полаже душу своју за овце своје.“ Шта је дужност пастира? Управо да чува стадо. Од чега? Од кога? Од оних грабљивица, које насрћу на ово бесловесно стадо. Његова је дужност да чува стадо, да се брине о стаду. А шта је дужност стада? Да слуша пастира. Да буду уз пастира, да увек када дођу у невољу, погледају да је ту пастир. Треба да знају да их пастир неће оставити. Тај пастир, на првом месту, је Господ наш, Исус Христос. Овамо имамо Чобанина, који чува бесловесно стадо. Овамо имамо Христа, који чува словесно стадо. Чува нас. Господ хоће да се ми спасемо и да дођемо до познања истине. Док год имамо Христа у себи, док Христа носимо у себи, док Христом живимо, немамо чега да се плашимо. Када немамо Христа у себи, онда у нас улази страх. Страх је опасна болест, и духовна и телесна. У страху, како каже Негош, су велике очи. Зашто у човеку настаје страх? Зато што у њему нема Бога. Је л Бог у нама? Је л Христос у нама? Нема страха. Господ побеђује све, само ако Господа слушамо и ако с Господом живимо.
Господ наш Исус Христос је та паша. А на тој паши има свега у изобиљу. Што бисмо данас модерним језиком рекли, има витамина. Паша, то је та трпеза Господња, коју је Господ поставио пред своје страдање и себе на ту трпезу ставио. А та трпеза је света литургија. И та трпеза, коју је Господ поставио пре више од 2000 година, не диже се, не подиже се. Неће се подићи све до другог долазка Господа Исуса Христа на земљу. Трпезу имамо. На трпези знамо кога имамо. Хоћемо ли сад остати гладни поред те божанске трпезе? То је до нас. Хоћемо ли прићи да узмемо ту храну са те божанске трпезе? Хоћемо ли примати причешће на светој литургији? Ми се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога.
Понављам, све оно чега се Христос не дотакне и ко се Христа не дотакне, он умире од духовне глади. Умире пре него што умре негово тело. Умире његова душа. Је л могуће да душа умре? Јесте, душа је бесмртна. Она је створена за вечност и она је у вечности и у бесмртности све док је у Христу. Одвојили се душа од Христа, она умире. И човек је намењен за вечност, али одвојимо ли се од Христа, ми умиремо, понављам, пре него што умре наше тело. А шта је то та божанска паша? То је истина Христова, јер је само Христос могао да каже за себе: „Ја сам пут, истина и живот“. Постоје само два пута. Један пут који води у вечност, у блаженство, у царство небеско, у царство светлости и други, који води у тамну вечност. Та два пута стоје испред тебе и мене. Којим ћемо путем ми поћи, то зависи од нас. За кога ћемо се определити? За Бога или за онога нечастивога. Зато и Христос и каже у Јеванђељу: „Не можете служити Богу и мамону.“ Другим речима, не можемо да служимо Богу и ђаволу. Хришћанин не може да буде, како бих рекао, мало хришћанин, а мало и не. Човече, ми смо позвани кроз свету тајну крштења, кроз рођење. Ми смо призвани и позвани. Зато морамо бити стално свесни тог призвања и тог познања. Господ нас је све призвао, али нам је дао и слободу. Хоћемо ли да тежимо том призвању и познању? Хоћемо ли да тежимо да идемо путем који води, као што рекох, у вечни живот, у живот светлости или таме? То је наша слобода. Бог нас не спутава чак и кад хоћемо да зло чинимо. Сад ће неко рећи: „Па зашто ме Бог не спутава?“ Па зато што ти је дао слободу. По слободи коју нам је Бог дао, највише личимо на Бога. Слобода подразумева одговорност. Човек је слободан да буде какав хоће и да ради шта хоће, али мора да одговара за ту слободу. Слобода није да ја радим шта хоћу, да говорим шта хоћу. То није слобода, то је тиранија. Слобода је кад ја се трудим да не учиним зло другоме. И зато свети апостол Павле и каже: „Све ми је слободно, али ми није све на корист. Све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме, управо због те моје слободе, због тог мог избора“. И понављам и себи и вама, Бог нас не спутава ни кад хоћемо зло да чинимо, али зато морамо да одговарамо. Слобода без Бога није достојна ничега.
Паша, то је истина Божија. А не постоје две истине. Постоји само једна истина. То је Господ наш Исус Христос. Та паша, о којој говори данашње Јеванђеље, јесте правда Божија. Ми се молимо Богу да се у нама правда Божија врши, а не наша правда. Зато се ми молимо, у молитви Оче наш, да буде воља Божија, а не воља моја и твоја. Воља људска и правда људска, ако нису са Богом и уз Бога, одводе у странпутицу. Шта је још та паша о којој говори данашње Јеванђеље? То је љубав. А шта је Бог? Бог је љубав. Ко се дотакне љубави, он се дотакао и Бога. Ко се одрекао љубави, тај се одрича од Бога. Љубав неће никоме зло да учини, а кад нестане љубави Божије у нама, онда у нама настаје мржња. Мржња је опако зло. Она је такво зло да она измени разум човеков до те мере да човек и када зло чини, он мисли да чини добро.
Нама је Бог дао разум да га усавршавамо до познања Царства Небескога, до познања Господа Христа. Е сад, за шта ми употребљавамо разум? То је опет наше. Бог нам је дао језик да разговарамо једни са другима. Дао нам језик да се молимо Богу, да кажемо лепу реч о другоме. Да ли то увек чинимо? И да ли стражаримо над својим језиком или га пустимо, оно што каже наш народ, као мозак на отаву? Ко не уме да влада језиком својим, он не зна да влада собом. А чим човек не влада собом, њиме влада онај други. Лакше је владати људима, народима, него владати собом. И зато је победник, не онај ко је победио, не знам, тамо, неке људе, другога или народ. Победник је онај ко је победио себе. Како? Па тако што сам победио себе, што нећу да чиним зло другоме. Када си то победио, па ти си победио све, јер си и уместо зла у себе унео љубав Божију. Где је љубав Божија, ту је доброта Божија. Паша је и милост Божија. Ми се не спасавамо толико својим подвигом и постом и молитвом, иако је то потребно, него се спасавамо милошћу Божијом. Бог је милостив. Зато ми, на сваком богослужењу, чујемо најчешће ону реч, Господе помилуј. Шта је то помиловати, него молити за милост. Кад кажемо Господе помилуј, то је као да кажемо у исто време, Господе помози, Господе спаси, Господе сачувај и Господе избави ме. Ко призове име Господње, тај ће бити спашен.
Нека нам Господ помогне да се учимо, да нема других врата, којима ми можемо доћи до Царства Небескога, до спасења, до раја, до врата самога Господа нашега, Исуса Христа. Слобода је дар Божији, али кад се злоупотреби, то је страшно слабо. Адам, први човек, имао је сву слободу, имао је и тај дар и благослов да гледа лице Божије, да разговара са Богом, и он је био тада у блаженству, он је био у рају, али је послушао онога нечастивог, који му је казао: „Ма шта се ти угледаш на Бога, ти може да будеш чак и већи од Бога“. Тек кад је изагран био из раја, је видео шта је имао, а шта је изгубио. Човек се врло лако полакоми у животу, поготово на оно што није добро. Наша народна српска изрека каже: „Имадосмо, не знадосмо, изгубисмо, постадосмо.“
Све можемо изгубити у животу, драги моји. Не смемо изгубити Бога. А да не бисмо изгубили Бога, на првом месту не смемо да изгубимо веру. Све може човек изгубити. Нажалост, људи у свом животу изгубе све. Изгубе имање, и глас, и све. Изгубе, нажалост, и породицу. Имамо три примера, у овим несрећним ратовима нашим. Али ако не изгубимо веру, имамо наду, да онај у кога верујемо, да нас неће оставити. Имате ону дивну књигу Старога завета о праведном Јову. Све изгубио, богат био. Богати у породици, мноштво деце, али остао и без имовине, и без богатства. Остао и без породице. Све је изгубио, али није изгубио веру. Па чак и онда, када му је жена, као највећи сапутник његову живот казала: „Ма покуни на Бога, а он се сав распада, у ранама му је тело. И она му каже: “Покуни на Бога, умри да се не мучиш“, што бисмо ми данас рекли „А он је каже: „Говориш као безумна жена. Па ми смо све од Бога примили, што је добро. Како да ја сад узвратим“? И он каже: „И ако се сав распаднем, и ако се, ова моја кожа рашири на парам парчиће, ја ћу у тој истој кожи да видим и Бога.“ И Бог је заиста оздравио и исцелио га од рана, а он је боловао од губе, а губа је била у то време, драги моји, неизлечива болест.
Онај који је боловао од губе, њега су избацивали на ђубриште, остављали тамо да сам умире, да не би заразио другога. А шта је радио Јов? Све те ране, примио је као бисере. А то је само могао зато што је имао веру у Бога.
Зато и ми да верујемо да нам је Христос једина врата кроз која се спасавамо и кроз која добијамо вечност. Нека нам буде срећан и благословен овај Божићни пост, који нам је дат да се духовно и телесно припремимо. А ево, за неколко дана славићемо најрадоснији празник, празник рођења Исуса Христоса, Божић. Зашто кажем најрадоснији празник? Неко ће казати, па најрадоснији дан је дан Васкрса. Јесте, а да није било Божића, не би било ни Васкрса.. Сви празници потичу од Божића. А Господ је дошао, родио се, све претрпео ради нас. Донео нам љубав. Роду људском донео је љубав, а род људски како му је узвратио?
Зато, нека нам овај остатак посних дана буде благословен, да нам буде лак, да у нама појача молитва, да у нама појача љубав, да у нама појача милосрђе, да осетимо, да идемо у сусрет ономе, који нас чека ради нас и ради нашег спасења. Благодарим вас!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Ђакон Стефан Јанковић
