У четвртак 1. јануара 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Свети Апостол Павле, у посланици Солуњанима саветује хришћане како треба да се владају у овоме животу и како треба да угоде Богу. И надаље Свети Апостол Павле каже да, као што је у Господу Исусу Богочовеку, сав Бог Отац, тако треба да је сав Бог у сваком човеку, у сваком хришћанину. И заиста, ако је Бог у нама, онда је све оно што је божанско у нама. А све што је божанско, то је за нас најзначајније за наше спасење. Ако је Бог са нама, онда је и вера са нама, онда је и љуба, онда је и нада, онда је, браћо и сестре, у нама и небо и земља. Ако је Бог у нама, онда је цела васељена у нама. Али ако Бога нема у нама, онда је у нама све тесно. Тесно, и зато ће опет Апостол Павле на другом месту казати, није вама тесно у нама, него је, каже, вама тесно у срцима вашим. И заиста, кад је човек испунио себе собом, а не Богом, њему је све тесно, њему је васељена тесна. Он мисли да је изнад свега. Зашто? Нема Бога у себи, а онај који нема Бога у себи, он нема ни вере понављам, нема ни наде, нема ни љубави, али што је најважније, нема ни смирења. И онда та не смиреност стално га тера да се истиче, стално га тера да се приказује другачијим него што јесте. Стално га тера да скреће пажњу свих других на себе, али само да скрене пажњу на себе, ето не може никако. Браћо и сестре, Бог треба да је сав у сваком човеку понављан у хришћанину. И зато апостол Павле каже, нека ништа наше не буде ван Господа. Пазите, ништа наше да не буде ван Господа, јер једино ако је сва душа наша или моја и твоја, браћо и сестре, ако је сав ум наш у Богу, ако је наша савест, што је посебно важно, браћо и сестре, у Богу, онда, каже апостол Павле, ја онда могу све знати. И не само што могу све знати и све што знам ако је Бог у мени, и ако живим Богом, него ја онда и добијам да могу и другоме да дам савет како треба човек да буде у Богу и како Бог треба да буде у човеку. Дакле, браћо и сестре, из овога видимо да нам свети апостол Павле саветује да ништа наше не буде ван Господа.
Све што је ван Бога, то није спасоносно. А шта нам вреди све да имамо ако Господа немамо? Шта нам вреди свет да задобијамо и сву славу, и да нас цео свет хвали, а нисмо задобили Бога? Све изгубили браћо и сестре. А ми смо хришћани позвани да целим својим бићем будемо у Господу Христу и онда ћемо тада тек живети њиме. Онда ћемо почети да мислимо Христа. Онда ћемо Христа ставити испред себе, а не себе испред другога или испред Бога. Неко ће казати, не дао Бог да ја стављам себе испред Бога. Па чим си у гордости, чим о себи тако мислиш ти си ставио себе испред Бога. Дакле, браћо и сестре, отуда од Њега стварно и почиње сасвим нови живот. Од Бога почиње нови живот, и то за кога? Не само за свакога човека, него за цео род људски. Зато и Христос каже, гле све ново ствара. Кад човек има Христа у себе, он стално, браћо, себе преображава. Он стално од себе прави новога човека, прави новога Адама. А све док се не обнављамо и не преображавамо, ми смо у оном старом Адаму, оном огреховљеном Адаму, а то значи нисмо у новом Адаму, значи нисмо у новоме Христу. И живимо ли тако? Ми живимо најсавршенијим животом, кад све стављамо пред Господа и кад Господа стављамо у себе, браћо и сестре. Кад Бога имамо у себе, браћо и сестре, никаква смрт нам не може наудити. Нема те смрти. Никаква смрт не може нам наудити, јер је сав такав човек са Богом, он је сав бесмртан. Он је вечан. И то нам најбоље показује да Бог нас није створио за пролазност, за смртност, него за вечност. Неко ће казати, па како за вечност, а ја умирем, ја нестајем с овога света. Браћо и сестре, хришћани треба, онако како свети оци кажу, да ходају земљом, а да мисле на небо. Хришћани треба да свате да је овај живот, ово земаљски живот пролазан, али да није безначајан. Него да је врло важан и врло значајан овај живот на земљи који нам је Бог дао. Да ли је он био 15, 20, 100, 200 година, али је врло значајан. Јер овим животом, или боље речено начином како живимо овоме животу, да ли живим са Богом или без Бога, да ли живим са другим или без другога, ближњега свога, од тога нам зависи тај вечни живот. И ми, као хришћани, верујући људи, треба да верујемо, браћо и сестре, да је наш живот, да наш живот настаје тек после овога живота. Где? Ако смо овај живот живели са Христом и у Христу били, онда ће наш живот бити у Христу на небу. Онда ће наш живот бити у царству светлости. Али ако нам је живот овде у тами, поготову у греховној тами, греховној гордости, сујети што стално прво себи то говорим, а онда и вама, браћо и сестре, онда ће нам и онај други живот таму бити са у тами.
Нећемо имати светлости Христове да видимо. Јер се овде нисмо осветљавали светлошћу Христовом, него најчешће се осветљавамо, то Боже, неком својом светлошћу. Мислимо да ја светлим свакоме. Како можеш да светлиш другоме, кад ниси прво просветлио себе? То је оно што је свети оци кажу. Осветли себе, па ћеш осветити другога. Научи себе, па ћеш научити другога. Али је ту и проблем, и ту је замка наша, браћо и сестре, када ми кажемо ја сам научио себе. Ја сам савладао сву науку овога света. Шта си савладао? Ако си ту светску науку ставио себе, што није ни то лоше, браћо и сестре, али ако ти је та светска наука истерала, да тако кажем, Бога из тебе, па си науку ставио уместо Бога у себе, хоћеш ли живети у вечности од те науке? А која ти је та наука кад ниси научио шта је Бог? Која је моја наука ако не знам шта је Бог, не знам шта је вера? А знаћу и шта је Бог, и шта је вера, моја, ако живим Богом и ако живим вером, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, у ствари, хришћани једини знају, прави хришћани, они једини знају како треба да живе у овоме животу и како треба да угоде у Богу. Нама је то све откривено, браћо и сестре. Нама је све то дато. Само је питање да ли хоћемо да спознамо Бога и да ли хоћемо Бога да сместимо у себе.
Нама је то све дато. Немамо шта да лутамо. Нама је све речено, браћо и сестре. Зато је новозаветном човеку много лакше да тако кажем него старозаветном човеку. У старозаветном човеку није толико откривено колико је нама откривено. А шта је нама откривено? Бог. Господ наш Исус Христос дошао у овај свет. Открио себе, али и открива и Бога Оца и Бога Духа Светога. Открио нам вечност, браћо и сестре. И зато, браћо и сестре, хришћани уколико су, како то на једном месту каже апостол Павле, уколико су гладни и жедни живота вечнога, а у тој слаткој глади и дивној жеђи је наше неисказано богатство. Ко је богат? Онај који је богат Богом. Које сиромах? Онај који нема Бога у себе, браћо и сестре. А значи да треба Бога стално да имамо у себе, испред себе, да стално мислимо о Богу. Него не само повремено се сетим Бога, поготово онда кад ми нешто не иде како треба. Е, онда вапијем, онда могу чак и лажне сузе да лијем. А где си био пре? Опростите што ћу рећи, мој покојни отац имао једну дивну молитву, пошто су имали сваки дан, свако јутро, свако вече, сва чељад се молила заједно, он каже: „Кад се небо намрачи“ наоблачи, боље речено, „молитва онда много не значи“. Значи, треба се молити пре него што наиђу искушења. Треба се молити и тражити помоћ од Бога, да нам Бог помогне да искушења која нас налазе, а то је неминовно. Искушења је било и биће, да ми та искушења подносимо са смиреношћу, са благодарношћу. А то можемо заиста подносити, браћо и сестре, понављам, већ по неколико пута, ако имамо Христа у себе.
Дакле, браћо и сестре, да се помолимо Господу Христу, да нам Бог помогне, браћо и сестре, и да нам открије, а то је откривено нама, али ми смо сакрили многа знања, да нам открије Бог како треба да се владамо у овом животу и како треба да угодимо Богу. То што ми угађамо другоме, лепо је ако и том другом угађамо Бога ради. Али ако другоме угађамо због себе, да ме тај други хвали, да ми тај други говори о мени, не знам, да велича ме, која ти је то хвала? То ти није хвала, то је погибао. Духовна погибао. Тако кажу свети оци. Дакле, браћо и сестре, да се помолимо Господу Христу да нам помогне да се владамо хришћански. А то значи да се владамо Јеванђелски. Да се владамо црквено. Да се владамо црквом. Јер кај служимо цркви, ми Богу служимо. А како у цркви треба да живимо? Богослужбено, како опет кажу свети оци. Значи молитвено. Верујуће. Зато кажем да се помолимо Богу да живимо у хришћанскому свету, како би смо кроз такво владање угодили Богу. А када угађамо Богу, онда на прави начин ћемо угађати и другоме, ближњима својим. Али ако не угађамо Богу како треба, то што мислимо да угађамо другоме, верујте, то је лажно. То је фарисејски. То је садукејски, што би реко Христос у Јеванђељу. А господ је, кад читамо Јеванђеље, видели, браћо и сестре, како он највише осуђује то фарисејство и лицемерство. Лицемерство је таква замка за човека. Кад га обузме то лицемерство, е он је сав себе сазидао у пакао. Он је сав себе сазидао у оне мреже, али не мреже Христове, који спасавају човека, него у оне мреже сатанске браћо и сестре. И онда човек, кад уђе у сатанску мрежу, тешко је да се извуче. Знајте, онај паук кад уђе у мрежу, он се јадан сав батрга, копрца, и све што се више батрга, он се све више везује. Зато имамо Бога, али верујемо у Бога. Али како верујемо у Бога? Верујемо у Бога онакво како нас црква учи, како нас Јеванђеље учи, браћо и сестре, како нас уче свети оци. А да би веровали у Бога, ми треба вером да живимо. А да би живели вером, ми треба веру да научимо.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
