У петак, 2. јануара 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила, Другог архиепископа српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори како су се апостоли једном приликом расправљали и препирали међу собом око тога ко је највећи и ко је Христу најближи. Јеванђеље каже да су се апостоли препирали јер још увек нису били просвећени Духом Светим. Они су још увек размишљали људски: ко је већи, ко је ближи Христу, или, како бисмо ми данас рекли, кога Христос више воли. И, браћо и сестре, и данас имамо такве људе који се стално препиру – ко је бољи, ко је већи, ко је значајнији. Али нико не говори о томе ко је смиренији, ко има више љубави у себи, ко има више вере. А управо је то оно што ми, као хришћани, треба да знамо: да свакога другога, без обзира какав је и колико је грешан, сматрамо бољим од себе. Јер, када другога сматрамо бољим од себе, тада се нећемо гордити. Тада у нама неће бити онога ега који нас непрестано гони да се уздижемо изнад других и да о себи мислимо превисоко. Када размишљамо о данашњем Јеванђељу, видимо да Господ не забрањује жељу да Му будемо ближи и да напредујемо у духовном животу. То Господ не само да не забрањује, него и благосиља. Али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Зато Господ каже: „Ко је први, нека буде последњи, а ко је последњи, ако има смирења и вере, тај ће бити први.“ Смирењем стичемо оно што је најважније за човека – да се смиримо пред Богом. А онај који се истински смирује пред Богом, тај се истински смирује и пред људима. Господ нам, дакле, не брани да се усавршавамо у добру, али не у гордости. Апостол Павле нас позива: „Усавршавајте се до пуноће раста Христовога.“ Човек стално треба да се усавршава. Ко се не усавршава? Онај који мисли да је савршен, који мисли да нема потребе да се поправља. А коме од нас није потребна поправка? Сви смо грешни, браћо и сестре. Чим признамо да смо грешни, почињемо да се кајемо. Али ако човек не признаје да је грешан, онда нема ни покајања. А Христос у Јеванђељу каже да човек не може проживети ни један дан, а да се не огреши. Када то каже Онај који познаје наше срце боље него ми сами себе, зашто онда да не прихватимо ту истину? Оно што је најузвишеније и највредније за човека јесте љубав, чија је тајна у жртви и служењу. Љубави нема без жртве. Када некога истински волимо, спремни смо да се жртвујемо за њега. Пример те савршене љубави јесте сам Господ наш Исус Христос, који је све учинио из љубави ради нашег спасења. Зато је празник Рођења Христовог празник љубави, празник наде и празник вере.
Гордост, како уче свети оци, јесте почетак свих грехова. Горд човек себе сматра најбољим, најчистијим и најузвишенијим, док смирен човек свакога другога сматра бољим од себе. Првенство без љубави мрзост је пред Богом. Грабити се за првенство, а немати љубави – то је мрзост. Господ нас учи суштини и смислу нашег живота: како да живимо пред Богом и пред људима, да бисмо задобили Царство небеско. А Царство небеско се задобија животом по Јеванђељу, у служењу и жртвовању за другога. Господ у данашњем Јеванђељу као узор поставља дете. Не по узрасту, него по незлобивости. Дете има веру, послушност и поверење. Оно још није искварено грехом. Зато Господ каже: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ Свако од нас треба да има такво поверење у Бога, јер је Бог љубав. Љубав Божија подједнако воли и праведника и грешника. Све што имамо, ако немамо љубави, немамо ништа. Љубав прашта, љубав трпи, љубав спасава. Грех нас одваја и од Бога и од људи, а смирење нас Богу приближава. Где нема смирења, нема ни Бога, јер је Бог оличење смирења. Црква се живи у Литургији, а Литургија се испуњава Причешћем. Тамо где нема Причешћа, нема ни пуног црквеног живота. Нико од нас није достојан Причешћа, али нас благодат Божија чини способним да му приступимо. Благодаћу Божијом се спасавамо, а не својим заслугама. Зато је потребно да благодат коју смо примили на Крштењу чувамо и умножавамо. Нека молитве Светог Игњатија буду са свима нама, да нас подстакну на смирење, љубав и литургијски живот.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
