У суботу 3. јануара 2026. године, на празник Свете мученице Јулијане и Светог Петра Кијевског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Георгија на Липару.
Митрополиту су саслуживали: Архимандрит Онуфрије (Вранић), протојереј-стврофор Милић Марковић, јереј Милош Коцић, јеромонах Спиридон (Живковић), ђакон Иван Гашић и јерођакон Петар (Ђоковић).
После прочитаног Еванђеља Митрополи је бираним речима поучио верни народ:
„Помаже Бог, браћо и сестре. Ову суботу пред Божић, црква је одредила да се чита Јеванђеље о Царству Божијем. Зашто је црква одредила да се данас чита ово Јеванђеље? Зато што је доласком Исуса Христа на овај свет управо сишло Царство Небеско са неба на земљу. А Царство Небеско, то је уствари Господ наш Исус Христос. Царство Небеско, то је живот у радости, живот у вери, живот у љубави, живот у послушности. И заиста, доласком Исуса Христа, сваком верујућем човеку омогућено је да уђе у Царство Небеско. Зашто? Зато што су доласком Сина Божијег на овај свет, врата раја поново отворена. Која је управо, Адам, први човек затворио врата раја због своје непослушности, због своје гордости, због своје сујете. И Господ је отворио та врата, па немамо ми оправдања, па да кажемо не, врата раја су за мене затворена, ја не могу да остварим Царстви Небеско, ја не могу да остварим спасење. То нам све шапуће онај нечастиви, ако нам дође то на памет, и шапуће нам онда када у нама ослаби вера. А вером је све могуће. Онај који има вере, њему је све могуће. И зато је и речено, свако ко поверује биће спасен. А веровати значи предати се ономе у кога верујемо. Предати му и душу и осећање, предати му и речи, своја дела. И кад човек преда Богу и своје мисли, и своје речи и своје срце и своју душу, онда човек заиста пази на себе. Дакле, браћо и сестре, свакоме је отворено то Царство Небеско.
И када човек још у овоме свету размишља о том Царству Небеском, и труди се да га осети у себи, такав човек се мења. Мења се на добро. Такав човек пази на себе, на свој живот. Такав човек који осети у себи Царство Небеско, он осећа радост. Јер Царство Небеско је радост у Господу. И такав човек се мења. Царство Небеско је дало плодове, оно у себи садржи живот. И када човек поступа по оном светоотачком, које каже да хришћанин треба да хода земљом, а да мисли на небо, и хришћанин који ходајући овом земљом и живећи на овом свету, он када мисли о Царству Небеском, па он је већ закорачио у Царство Небеско. Њему је све добро. Њему нико не смета. Ма у каквом да је стању физичом, духовном и телесном, али када осећа у себи Царство Небеско, он осећа радост. Такав је човек задовољан. У супротном, човек није задовољан. Даа му даш не знам шта на овоме свету, да буде господар целога света, он неће бити задовољан. А неће бити задовољан зато што не осећа присуство Бога у себи.
Заиста, браћо и сестре, Царство Небеско нас учи да сва овоземаљска блага која можда и поседујемо, и сва научна достигнућа, крију у себи отров. Да ли је то могуће? Да. Могуће је. Када човек почне да служи своме богатству, када човек почне да служи себи, а не служи Богу и ближњима, па он сам себе трује, браћо и сестре. Он сам себи испија отров. Почиње да презире другога, да осуђује другога, такав човек почиње чак и да измишља о другоме и оно што он уствари није. Зашто? Зато што није запослио свој ум ка добру. А једино добро, и у овоме, и у ономе свету, јесте Господ наш Исус Христос.
И заиста када човек свој ум не упути тамо где треба, онда се његов ум разлива као вода. Дакле, и поред свих земаљских блага које човек има у овоме свету, видимо да живот постаје заиста несношљив. И што је најгоре, постаје све тежи и тежи, упркос техници која се труди да нам олакша живот. Али када се уздамо у све то, а не уздамо се у Бога, одјеном, без икаквог разлога нама се јавља туга. Јавља нам се туга, да у таквим ситуацијама не знамо шта нам је. Данас ми нешто није добро. Па није добро зато што ти је ослабила вера, није добро зато што не мислиш о добру. Већ мислиш о злу, и чиниш зло. И онда таквом човеку не може бити добро, браћо и сестре. А када живимо за Царство Божије, ми га онда осећамо у себи још и овде, по речима Хрисовим, када је рекао, „Царство Небеско је унутра у вама“, и заиста у човеку је или Царство Небеско, Царство светлости, или царство таме, у човеку је браћо и сестре, рај или пакао. Да ли човек живи у рају или паклу, или хоће да живи у рају или паклу, то је његово. То је његово опредељење. И нама Бог то не брани. Али Бог је нас створио не за мрак, не за таму, него за светлост. И зато тамо и каже, „Да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и прославе Оца Небеског који је на небесима“. Да ли се ми запитамо, да ли ја заиста чиним добро дело? Да ли проверавам, да то добро које ја учиним, да ли је оно заиста добро? А то не можемо проверити собом. Већ само Црквом и Јевањђељем.
Дакле, браћо и сестре, у случајевима када нам нестане тог богатства, онда видимо да немамо успеха у животу. Данас имамо успеха у послу, сутра га немамо. Зашто? Зато што све везујемо за садашњост, заборављамо будућност. А шта је још најгоре, заборављамо и прошлост. Не видимо себе какви смо били у прошлости. А онда чим не видиш себе какав си био у прошлости, онда не видиш себе ни какав си у садашњости, већ све о себи мислиш да си нај, нај, нај што би се рекло.
Дакле, браћо и сестре, треба да се сетимо Христових речи које је рекао, Царство Божије је унутра у вама, а Царство Божије нас управо испуњава Богом. А када је човек испуњен Богом, он је испуњен и ближњем. Али сваки ми је ближњи, не онај којег ја сматрам за ближњег.
Дакле, када имамо Бога у себи, онда имамо све. Зато се и каже, богат је онај који има Бога у себи. А имати Бога у себи, то значи имати љубав, а љубав покрива мноштво грехова. И заиста, ако у себи заимамо Царство Небеско, тада нас никаква туга, никаква жалост, никаква самоћа и никаква катастрофа нам не може ништа учинити. Зашто? Зато што имамо Бога, а знамо да је Бог свемогућ. И зато је Господ рекао „Иштите најпре Царства Небеског и правде Његове, а све ће вам се друго додати“. Зашто? Па све што човек поседује и у овоме, и у ономе свету, то је Бог, то је Царство Небеско. И треба да чинимо добро, да бисмо задобили Царство Небеско, и сво то добро које чинимо, да чинимо из љубави. Дакле, браћо и сетре, ето нам правила, ето нам дивног руководства за наше спасење, за добијање Царства Небеског. Размишљајмо и мислимо о речима Христовим које је рекао, „Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се остало додати“. Не терајмо своју правду. Људска је правда варљива. Тражимо правду Божију, она је непогрешива.
Да се замолимо Господу да нам Господ помогне, Господ који је сишао са неба, родио се. И ево идемо у сусрет том празнику, рођења. Стално размишљајмо о томе браћо и сестре, да је са доласком Исуса на овај свет сишло небо на земљу и земља се уздиже на небо. Да је доласком Господа на овај свет, измирен човек са Богом, и Бог са човеком, измирено и небо и земља. И зато нека на Господ помогне да овај предстојећи празник проведемо у миру, у љубави и слози. То је порука Божићног празника, браћо и сестре. Мир. А мира нема без љубави. И мира нема без Бога. А човек који измишља мир он је од данас до сутра. Бог није варљив браћо и сестре, Бог се не да варати.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургје прочитана је одлука Митрополита шумадијског, којом је преподобна монахиња Исидора (Шолак) постављена за Намесницу (Заменицу Игуманије) монашке обитељи светог Георгија на Липару.
Трпезу љубави сестринство манастира припремило је у Манастирској сали.
Свештеник Срђан Ђорђевић
