У понедељак, тридесет и први по Духовима, на Туциндан, када наша Света Црква прославља светог Наума Охридског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Преосвештенству Митрополиту саслуживали су: арх.намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јеромонах Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Никола Марковић, Дамјан Васиљевић, Сава Конатар и Петар Василијевић.
За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу по Луки, Митрополит Јован се обратио верном народу надахнутом беседом:
„Свети Наум се заиста трудио да испуни бар оне две најважније Христове заповести, а они су љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом и ближњега као себе самога. Он је то испунио и тако је живео. Он је разумео потпуности да не може да љуби и да воли Бога, а да не воли ближњега свога. И то апсолутно јесте, браћо и сестре, да ли можемо да кажемо да волим Бога, а да не волим ближњега свога? Али Свети Наум поред ове две најважније заповести, у којима, као ко каже Господ висе и закон и пророци, Свети Наум се заиста трудио да испуни и оне друге заповести о блаженствима, о којима управо данас говори Јеванђеље, што смо овде сада чули. А то су блаженства, то су она предивна поука, наука, заповести, које Христос изговорио на гори блаженства, које и нам каже да су то заповести блаженства, које су представљене као умеће живљења. А блаженства су, свети оци их упоређују са степеницама, једна по једна степеница. Ми често мислимо да можемо све врлине да остваримо. Једна по једна се врлина остварује. И кад човек оствари једну хришћанску, Јеванђелску врлину, кад је у потпуности прихвати и кад почне да живи том врлином, онда једна врлина вуче другу врлину, и тако човек иде из врлине у врлину, из добра у добро иде. И заиста, браћо и сестре, ове заповести Христове представљене су као умеће живљења и као неупитни, да тако кажем, захтев за наше спасење.
То је jедна дивна велика гора тамо у Палестини, браће и сестре. Попео се Он, каже, са ученицима својим да се на тој гори блаженства моли Богу. Зашто се Господ молио? Па управо, тада је изабрао и својих дванаесторицу Апостола. И тиме је нам Господ казао, најбољи пример, браћу и сестре, да било шта, ако хоћемо да остваримо у животу, наравно, мислим на само добро, да предходно треба да се моли. Да се молимо да нам Господ испуни оно зашто се молимо. А Господ ће испунити све оно што је угодно Богу. А оно што је угодно Богу, то треба да заживи. У супротном, ако нешто није угодно Богу, не треба ни да живи, браћо и сестре. И човек је тај, има свој живот тек онда када угађа Богу. А кад човек угађа Богу, он угађа и ближњема. Дакле, браћо и сестре, Господ од нас не тражи да ми нешто много чинимо више Богу него што треба да чинимо другоме. Дакле, браћу и сестре, Господ наш Иисус Хрисус, када је, кажем, се молио, изабрао својих дванаест ученика, Он је заједно сишао са те горе. Сишао на место равно. Тамо је Палестина, она је сва брдовита. Мало има равног места. И зато пособно наглашава се равно место. А зашто је тражио равно место? Зато што је мноштво и мноштво народа пратило Христа, слушали су реч Христову и хранили се речју Христовом и зато је Христос бирао то равно место, веће место да се може народ сабрати и окупити око њега. Оно што је врло важно да знамо то да је Христово учење упућено свима и зато је Христово учење одлучујуће за наше спасење. Наука је Христова највећа и најважнија наука. Ако њу савладамо, савладали смо све друге науке. У овим Христовим заповестима је тајна, како кажу свети оци, тајна Цркве, тајна Царства Небескога, тајна у ствари самога Господа нашега Исуса Христа и зато се у свим овим заповестима чули смо, говори, па каже, благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство Небеско, па каже, јер је у данашњем, опет, благогладнима и жеднима правде, јер ће се наситити. Пазите, благо гладнима и жеднима, то је парадоксално. А у Православљу је скоро све парадоксално, браћо и сестре. Ми кажемо: „Благо онима који се смеју, који певају, а Христос каже благо онима који плачу“. Има две врсте плача, браћо и сестре. Плач, када човек плаче што га је други повредио или он повредио другога. Али има и онај други, многоспасоносни плач, када човек плаче што се огрешио о Бога и што се огрешио о ближњега свога. Е то је тај најрадосни плач. И тај плач, из тог плача у ствари, боље тако да кажем, рађа се радост. Јер човек када се покаје, када увиди своју грешност, па се покаје, и онда је то радост за тога човека. Дакле, браћо и сестре, ове потресне речи откривају нам да бити хришћанин, значи следити за Христом, јер је он управо пут истина и живот. Постоје два пута, један пут који води у Царство Небеско, у Царство Радости, у Царство Светлости, и други пут који води у царство таме, до нас је којим ћемо путем поћи. Ако идемо путем Светлости, нећемо се спотицати, нећемо упасти у мрак, па нећемо видити куда идемо. Али ако изаберемо пут таме, онда ће за нас бити Светлост нешто што је неприхватимо. Дакле, браћо и сестре, заповести блаженства јесу оно што се збива са Христом и оно што он хоће да нама преда. А шта хоће Господа нама преда? Себе. И предао је себе, браћо и сестре. Зашто? Па да би у нашем људским срцима засијала управо та божанска љубав која се разликује од наше људске љубави. И ако наша љубав коју ми кажемо да имамо, ако та наша људска љубав не црпи, као извора божанске љубави, та је љубав наша људска од данас до сутра. Сведоци смо у животу. Данас некога волим, сутра нећу, не само да га волим, него почећу да га мрзим. А љубав Божанска она је вечна. Све ће проћи, и вера ће проћи, и нада ће проћи, а љубав остаје до вечности. Дакле, браћо и сестре, заповести блаженства у средишту су овога света, управо света који у злу лежи, како каже Јеванђеље. У свету где више преовладава, на жалост, туга, него што провладљава радост. Е то су блаженства, нам помажу да у таком свету који у злу лежи, који је, кажем, где више туга него радости, да унесемо радост у себе. А кад човек унесе радост у себе, то је на радост Божија, он ће помоћи да и у другима се усели радост. Зато Апостол Павле каже, радујте се у Господу, и опет каже, вели, радујте се. И заиста, права је радост она кад се радујемо у Богу. А ми треба да се радујемо у Богу, зато што нас је Бог искупио, зато што нас је Бог, браћо и сестре, из небића вратио у биће, зато што је Бог сишао на земљу, живео на земљу, узео грехе наше, био распет ради нас и ради наших грехова, а не ради Његових грехова, браћо и сестре. Е, управо, то је тријумф нашег живота, да тако кажем, а то је, управо, Христово Распеће и Христово Васкрсење, и Христово Вазнесење. И то треба стално да преживљавамо у своме животу. Заиста, браћо и сестре, ове заповести блаженства, сама речима кажеш блаженство, блаженост, а блаженства без Бога нема. Зато да се помолимо Богу, да се помолимо и светом науму о Хриском, да нам помогне, браће и сестре, да откривамо тајне Царства Небескога још овде на земљи, да откривамо тајне Цркве, да откривамо тајну Литургије, а то највише и можемо да откријемо, ако живимо Црквом, ако живимо Литургијом, ако живимо са светим Наумом. Ето, само нас један дан, два деле, до те једне дивне радости Господа нашега Исуса Христа. Треба овај празник да доживимо, браће и сестре, не да га доживимо онако као неку успомену, него као живот. А доживећемо га, ако заиста се молитвено, постом, бдењем и молитвом, припремамо за рођењем Христовим. Доживећемо га, ако доживљавамо сваки дан у нашем бићу да се Христос рађа.
Ако ми само се сећамо Рођења Христовога од године до године, нећемо осетити радост и поруку, и поруку самог Празника Рођења. Зато, нека нам Господ помогне да се радујемо што је Господ дошао, да се радујемо, браћо и сестре, што је Господ отворио врата раја, да можемо сваки од нас да уђе и да немамо изговора да кажемо врата су раја за мене затворена. Нису затворена све док имаш, браћо и сестре, вере у себе, вере у Бога, и док живиш том вером. Јер ми вером, браће и сестре, што често говорим, усељавамо Бога у себе. Ми вером отворамо врата раја, која често затварамо својим недоличним и нељудским и нехришћанским животом. Бог је љубав, а то је најбоље показао када је се родио, браће и сестре, када је у ствари љубав сишла са неба.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит Јован у навечерје празника Оваплоћења Христовог причестио верни народ Телом и Крвљу Господњог и пожелео вернима срећне и благословене празнике.
ђакон Александар Ђорђевић
