У петак, 23. јануара 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светог оца нашег Григорија Епископа Ниског, преподобног Доментијана Митилинског, светог оца нашег Маркијана Цариградског и светих мученика Бачких, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, чули смо ово данашње Јеванђеље које нам говори како је Господ наш Исус Христос дозвао Своје дванаест ученика, дванаест апостола, и дао им власт и моћ да лече болеснике и да истерују нечастиве духове. И све им је то Господ дао, браћо и сестре, да то не чине собом, него да чине у име Господа Исуса Христа. И заиста, каже се на другом месту како су се Исус и апостоли вратили са посланства на које их је Христос послао, па су Му рекли: „Господе, у име Твоје и демони нам се покоравају.“ Пазите, браћо, нису апостоли рекли: у име наше, него: у име Твоје. А шта им Господ одговара? Господ им каже: добро је то, добро је што нисте схватили да то чините у своје име, али се томе не радујте толико, него се радујте што су имена ваша записана у књизи живота. То је оно што ми, као хришћани, браћо и сестре, треба стално да преиспитујемо и испитујемо себе: да ли нам је име записано у књизи живота. А наше име је записано у књизи живота онда када смо крштени, када смо ушли у Цркву као Тело Христово. Јесте записано. Али питање је да ли то име, да тако кажем, одржавамо у тој књизи, или смо престали да живимо хришћанским, јеванђелским животом. А када човек престане да живи јеванђелским животом, он је сам своје име избрисао из књиге живота. И зато Господ Исус Христос каже апостолима у данашњем Јеванђељу: „Ходите, проповедајте и казујте да се приближило Царство небеско.“ Пазите: ходите и казујте да се приближило Царство небеско. Како се приближило Царство небеско, браћо и сестре, и када? Онда када је Господ наш Исус Христос сишао на земљу, када је Бог постао човек и остао Бог, и када је Њиме, Господом Христом, земља постала небо, јер је Бог, браћо и сестре, земљу створио да буде рај. Тако је Бог створио земљу. И она је била рај све дотле док је човек Адам слушао Бога, док је живео по Богу, док је живео у Богу, док је имао веру у Бога, док је гледао лице Његово. Али када је послушао онога нечастивога, који му је шапнуо и казао: „Шта ти имаш да слушаш Бога? Ти си човек, слободан.“ И јесте, Бог је човека створио слободним. „Шта имаш ти Њега да слушаш? Ти можеш бити као Он, па чак и већи од Бога.“ А човек се лако полакоми за нешто што му се обећава као велико. Тако се полакомио и Адам, престао да слуша Бога. И шта је урадио анђео? Изгнао је Адама из раја. И заиста, браћо и сестре, то треба стално да имамо на уму и да преиспитујемо себе: да ли ми слушамо Бога. И ако слушамо — како слушамо? Да ли можемо да слушамо Бога ако смо опхрвани собом? Да ли можемо да чујемо Бога услед свих ових недаћа које сналазе човека у овоме животу? Можемо, браћо и сестре. Имамо један диван пример у азбучнику хришћанског живота, где каже да је један велики духовник, пустињак, ишао да проповеда и свратио у једну кућу да преноћи. А та кућа је била, што бисмо ми данас рекли, крај аутопута, где је велика прометност и велика галама. И овај честити човек који је примио светог старца каже: „Оче, не знам да ли ћеш моћи да се одмориш, овде је велика бука.“ А старац му каже: „Ништа се ти не брини.“
Старац се одморио у својој соби. А шта је чинио? Молио се. Ујутру, када се пробудио, домаћин га пита: „Оче, старче, јеси ли могао да се одмориш од ове буке и хуке?“ А он му каже: „Ја ништа нисам чуо.“ Овај збуњен пита како није чуо. А старац одговара: „Нисам чуо, јер сам слушао Бога.“ Он је своје мисли везао за Бога. Он је свој слух дао да слуша Бога. И та светска галама њему нимало није сметала. Ето како човек, браћо и сестре, и у највећем кошмару овога света може да буде хришћанин — ако живи Јеванђељем и ако живи Христом. Само ако живи Јеванђељем и ако живи Христом, браћо и сестре. Царство небеско, о коме говори данашње Јеванђеље, настало је онда када је Господ сишао на земљу. Са Њим је сишло и Царство небеско. И ми треба да будемо срећни и благословени, ми који смо крштени и који живимо у Цркви. А то значи да живимо у Царству небеском — али под условом да слушамо Цркву. Зато се и каже да се све што је Божије спустило к нама људима. Све што је Божије. Зато ће апостол Павле казати: „Шта се хвалиш као да ниси примио, кад си све примио?“ И заиста, све смо примили. Само је питање да ли живимо тиме што смо примили. А шта смо примили? Бога, Христа, браћо и сестре, Цркву, Јеванђеље. Па шта ћеш више? Шта тражиш више од тога? А шта смо примили? Бога, Христа, браћо и сестре, Цркву, Јеванђеље. Па шта ћеш више? Шта тражиш више од тога? Дакле, браћо и сестре, када каже да се све што је Божије спустило к нама људима, шта је то сишло са Богом? Сишао је Бог, сишла је вечна истина, вечна правда, вечна љубав, вечно добро и вечни живот. Једном речју, Богочовек је са нама на земљи, да би све Његово Божије постало наше. Он се дао нама. Он се даје и данас нама. Он је Себе поставио на Тајној вечери, пред Своје страдање, браћо и сестре. Ставио је Себе на тај сто и казао: „Узмите, једите, ово је Тело Моје; пијте, ово је Крв Моја.“ И заиста, браћо и сестре, та трпеза коју је Господ поставио још пре Свога страдања, пре више од две хиљаде година, та трпеза није укинута. Та трпеза и данас постоји. А шта је та трпеза? То је божанствена Литургија коју служимо, браћо и сестре. А шта ми то узимамо да једемо и да пијемо, како каже Христос? То је Свето Причешће. И зато Христос каже: „Ко не једе Тела Мога и не пије Крви Моје, нема живота у себи.“ Може човек да живи, боље речено да постоји, и без Христа, али је ли то живот? Није живот човеков живот ако није испуњен Христом, ако није, браћо и сестре, испуњен Богом. И зато је Богочовек управо Царство небеско на земљи. Зато су апостоли били дужни, када их је Христос послао да проповедају, да унесу то Царство небеско у житеље овога света. Да говоре људима шта је Царство небеско. А шта је Царство небеско? Царство небеско је, понављам, Господ Христос, браћо и сестре. Дакле, данашње Јеванђеље се завршава речима Христовим: „На дар сте добили, на дар дајте.“ Све што имамо, браћо и сестре, дар је Божији и све смо добили незаслужено. Толико је богат дар Божији, а ми га незаслужено примамо. Неко ће рећи: „Па шта ми Бог даје ако нисам заслужио?“ Даје ти да би те опоменуо, да би се човек освестио да ништа од онога што има није његово. А шта нам је Бог дао? Дао нам је живот, браћо и сестре. Па који ћеш већи дар? Е сада је питање шта радимо са животом. Како живимо? Шта говоримо? Како поступамо? Да ли нам је живот дат да га проћердамо? Не, браћо и сестре. Живот нам је дат као дар, а највећи дар је да бисмо Богу узвратили благодарношћу. А како Богу да узвратимо? Тако што ћемо живети јеванђелски, колико је то до нас. Тамо где престаје наша људска сила, почиње сила Божија. То је та сила коју је Господ дао апостолима: да мртве васкрсавају, да болесне исцељују и да демоне истерују. Видите, браћо и сестре, и демони су немоћни пред Христом. И зато онај човек који има Христа у себи, који носи Христа у себи и који живи Христом — он је победник. Не само у овоме свету, него и у животу вечном. И заиста, браћо и сестре, све нам је дар Божији. И данашња Литургија коју служимо јесте дар Божији. И треба да будемо благодарни Богу што нас је Господ призвао да уђемо у Цркву Његову као Тело Његово. Што смо чланови Цркве, што можемо да будемо на Литургији — боље речено, да учествујемо у Литургији. И често говорим: морамо правити разлику између присуствовања и учествовања. Учествовати у Литургији значи причешћивати се, јер се Литургија управо и служи ради Причешћа. Свети оци кажу: где нема Причешћа, ту не треба да буде ни Литургије. Данас ћемо чути од неких такозваних духовника који кажу: „Не можеш да се причестиш без поста и без исповести.“ Где то пише? Волео бих да ми неко покаже канон који то прописује. То, наравно, не значи да не треба да постимо. Треба да постимо онда када је Црква прописала и како је прописала. Али ми често дајемо акценат на пост, а уз пост шта радимо? Чинимо зло. Говоримо што не треба, радимо што не треба. Постим, а не говорим са братом. Боље ти је, како каже један свети отац, да на Велики петак једеш месо, него да мрзиш брата свога. Дакле, браћо и сестре, када нам је Бог све ово дао, треба да будемо радосни због дарова Божијих. Христос је рекао апостолима да тај дар није дао само за њих, него да га деле другима. А шта могу да дам другоме ако у себи немам Бога? Могу да причам, али да ли су моје речи у сагласју са мојим животом? Или једно причам, а друго радим? Када нам је све то Бог дао, браћо и сестре, треба да будемо благодарни. И пре него што почнемо да се молимо Богу, нарочито ујутру када устанемо, прво треба да благодаримо Богу. Да благодаримо што нам је дао дан, што можемо да дођемо у Цркву, на Свету Литургију, да видимо лице једни других и да се сједињујемо са Богом. Ко не уме да благодари, не уме ни да се моли. Молитва проистиче из благодарности. Зато да стално имамо на уму да све што смо задобили нисмо заслужили, него је то израз љубави Божије према нама. А љубав покрива мноштво грехова. Зато, браћо и сестре, имајмо на уму завршетак данашњег Јеванђеља: „На дар сте добили, на дар дајте.“ Човек је онолико велики колико се даје, а не колико се у себе затвори. Велики је онолико колика му је вера и колика му је љубав — према Богу и према ближњима. Не можемо одвојити љубав према Богу од љубави према човеку. Не можемо рећи да волимо Бога, а да не волимо човека. То не може бити, јер без љубави према Богу нема љубави према човеку, нити без љубави према човеку има љубави према Богу, како кажу свети оци. Зато, нека је благословен и овај данашњи дан. Нека смо радосни и срећни што нам је Бог дао овај дан, да можемо да се молимо, да читамо Јеванђеље, да читамо свете оце и да размишљамо како је дивно што нам је Бог дао Себе. И зато и ми треба да дајемо себе Богу. Зато на сваком богослужењу чујемо речи: да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо. Јер човек који не предаје свој живот Христу, предаје га ономе другоме. А онај други неће љубав, него мржњу, неће мир, него немир, неће добро, него зло. Зато и Христос каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Често ми, због својих слабости, мало служимо једноме, мало другоме. Али треба стално да тражимо силу Божију, а Бог нам даје оно што тражимо ако је то за наше спасење.
„Иштите најпре Царство небеско и правду Његову, и све остало ће вам се додати.“
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
