У суботу, 24. јануара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Александар Мирковић, протонамесник Рашко Стјепановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Лазар Марјановић.
Након прочитаног јеванђелског зачала о кушању Христовом у пустињи, Митрополит се свештенству и верном народу обратио беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, браћо и сестре.
Ми у празнику Богојављења славимо јављање Бога у три Лица, јављање Бога у Светој Тројици на реци Јордану. И како нас учи Јеванђеље тога дана, као што знате, када је Христос ушао у воду, отворила су се небеса. И објавио се Бог у Светој Тројици: Отац се објавио гласом који је рекао: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи“, а Дух Свети се јавио у виду голуба. А зашто у виду голуба? Зато што је голуб символ чистоте. А нема ништа чистије од Духа Светога, нема ништа чистије од Бога, браћо и сестре. Тако је свет тек након крштења Господа Исуса Христа јасно познао три Лица Свете Тројице. И уласком Христовим у воде Јордана, како каже свети Јован Златоусти, долази до коренитог преокрета. Како? Да ли се чисти Онај који бива крштен? Не. Он је чист, Он је без греха. Али се чисти вода уласком Христовим у Јордан. Вода, браћо и сестре, која је у том тренутку доживела преображај. Вода која је била запрљана људским гресима, вода која је била настањена злим духовима. Али када је у њу ушла најчистија Светлост, све се изменило.
Ми то видимо и данас, браћо и сестре, када крштавамо децу, ако пажљиво слушамо молитве, или када вршимо Велико водоосвећење. Црква јасно сведочи да је вода била запрљана гресима људским и дејством злих духова. Али тамо где се појави Светлост Христова, тамо се све просвећује, тамо се све освећује, тамо све оно што је прљаво постаје чисто. Човек, када се покаје, када се очисти, постаје чист. И тада човек постаје сасуд Духа Светога, и у њега се усељава Дух Свети, у њега се усељава Света Тројица.
Заиста, браћо и сестре, при крштењу Дух Свети је сишао на Господа Христа, и каже нам данашње Јеванђеље да се Исус сав предаје Духу Светоме, да га Дух води и руководи. Христос се предаје Духу Светоме. Погледајте тога смирења, погледајте те љубави Божије, погледајте те жртве Божије – да се Он предаје Духу Светоме да га Дух води и руководи. Јер у Цркви, браћо и сестре, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Где је Дух одвео Господа Исуса Христа? Одвео га је, браћо и сестре, најпре у пустињу, како каже Јеванђеље, да га ђаво куша. Каква је то смелост и дрскост ђаволова да куша самога Бога. Та пустиња у којој је искушаван Господ Исус Христос једна је од најсуровијих пустиња у Палестини. Зашто? Зато што у тој пустињи има највише најкрволочнијих звери. И зато га ђаво води тамо, мислећи да ће га звери растргнути, да ће се Господ уплашити. Заиста, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам открива зашто је одмах после крштења Дух Свети одвео Христа у пустињу. По учењу светих отаца и учењу Цркве, то је било да би нам Христос показао да је сваки хришћанин одмах после крштења изложен сатанским искушењима. Да искушења, која касније у току живота постају све тежа и тежа, захтевају од нас борбу.
Ми смо у крштењу, браћо и сестре, добили благодат Духа Светога. Добили смо све оно чиме можемо да победимо и ђавола и искушења. Крштење Господа Исуса Христа јесте један од најважнијих догађаја Његовог земаљског живота, као што је и наше крштење најважнији догађај у нашем животу. Зашто? Зато што крштењем, браћо и сестре, улазимо у Цркву. Зато што ми крштењем постајемо чланови Цркве. И зато што схватамо, или бар треба да схватимо, да се једино у Цркви и кроз Цркву спасавамо. Да ван Цркве нема спасења. Можеш бити колико год добар, честит и поштен човек, али ако ниси у Цркви, ти ниси у Христу. Ако ниси у Цркви, ти ниси у Светој Тројици. Ако ниси у Цркви, ти ниси у заједници. Онда си се ти издвојио из заједнице. Као човек који сматра себе паметним, школованим и образованим, па мисли да је његово окружење ниже од њега, и он се сам искључује. А знате, браћо и сестре, човек када се искључи, он постаје сам. На самог човека може свашта да насрне, што би рекао наш народ. Али када смо у заједници, онда смо окружени људима који нам могу помоћи да нас нечастива сила, а нарочито наша сопствена гордост, браћо и сестре, не погуби. Зато наш народ има ону лепу изреку: дрво се на дрво наслоњава, а човек на човека.
А да бисмо се ми наслонили на човека, треба најпре да будемо људи. И да онај који је поред нас буде човек. А и ми и они поред нас постаћемо истински људи ако смо људи Христови, ако смо народ Божији, ако смо, браћо и сестре, народ Цркве. Заиста, јер крштењем постајемо чланови Цркве, ми се спасавамо у Цркви. А од чега се ми спасавамо у Цркви, браћо и сестре? Спасавамо се од греха, од смрти, од ђавола, али се спасавамо и од самих себе. Од самих себе се спасавамо.
Зашто? Зато што у тој црквеној заједници имамо поред себе људе. И када имамо поред себе људе, ми ћемо неминовно да видимо да поред нас има бољих, честитијих и поштенијих људи. И онда ћемо, што каже народ, ставити прст на чело и рећи: чекај, ови људи поред мене су добри, поштени, искрени – зашто онда ја да не будем такав? Зашто сам окружен таквим људима, а ја нисам оно што су они? Заиста, браћо и сестре, баш зато што смо у Цркви, што живимо Црквом, што значи да живимо Христом, ми бивамо кушани. Због тога бивамо кушани. И зато ђаво и допушта да Христос буде кушан, да би нам Господ поручио: човече, Јоване, Петре, Милојка, Марко – крштен си, задобио си благодатне дарове, али мораш те благодатне дарове да чуваш.
Јер, како каже свети Јован Златоусти, браћо и сестре, ми смо задобили благодатне дарове да се боримо, а не да ленствујемо. Не да мудрујемо само својим умом. И не значи то да ми не треба да користимо свој ум, али под условом да је наш ум чист. А наш ум је чист једино Богом, Црквом и заједницом, браћо и сестре. Дакле, да поновим речи светог Јована Златоустог, ми све те дарове нисмо добили зато што смо их заслужили. Ми све дарове које добијамо, добијамо незаслужено. А зашто? Зато што је Бог љубав. Он не гледа да ли смо заслужили, него нам даје дарове и даје нам љубав. И ономе који у себи нема љубави, који у себи има мржњу уместо љубави, Христос даје љубав да би га подстакао на љубав. Да би се човек, што кажу, раздрмао, да би се пробудио и рекао: мени Христос даје љубав – а шта ја Њему узвраћам? Мени други људи дају љубав – а шта ја њима узвраћам? Да ли узвраћам гордошћу, мржњом, злобом? Зато, браћо и сестре, при Крштењу Дух Свети је сишао на Исуса, а Исус се, како нам Јеванђеље каже, поново предаје Духу Светоме, да га Дух води и руководи.
И нас, браћо и сестре, ако се не предајемо Духу Светоме, ми се предајемо духу онога другога. Ако се не предајемо Духу Царства Божијега, ми се предајемо духу овога времена. А дух овога времена неће Бога, браћо и сестре, као што човек неће другога човека. Дух овога времена сасвим другачије нам даје слику и говори нам: ама, човече, зашто се ти бориш за неко Царство Небеско, за нешто после телесне смрти? Нема ништа. На овоме свету си настао, са овога света и нестајеш. То је дух овога времена. После овога живота, по том духу, нема ништа друго. Е, то је највећа замка. И то хоће ђаво, браћо и сестре, да нам ишчупа веру. Веру у Тројичног Бога. Да нам ишчупа веру у загробни живот. Да нам каже да је све само на овоме свету и да после ничега нема. Зато и данас чујемо од појединих људи: дај ми да једем и пијем док сам жив, после ми ништа не треба. После ти треба. А да би задобио то „после“, треба да га остварујеш овде, у овоме животу, браћо и сестре. Јер ми овде почињемо да задобијамо Царство Небеско, а не тамо негде на неком другом месту. Како? Тако што најпре треба да сместимо Царство Небеско у себе. Зато Господ и каже: Царство је Божије унутра у вама. И заиста, у човеку је, браћо и сестре, или рај или пакао, или љубав или мржња. Само је питање да ли ми о томе размишљамо или се препуштамо стихијама, па нас те стихије воде, руководе и бацају како хоће.
Зато, браћо и сестре, Дух Свети води Христа у пустињу. Да би нам се открила тајна новога живота. А тајна новога живота је у томе да победимо грех, да победимо себе. Када човек победи себе, тада му се открива тајна новога живота. А та тајна живота не може се описати ни разумом ни језиком. Она мора да се доживи. При крштењу, догађа се Богојављење. И то је веома важно, јер се Бог јавља ономе који се крштава. При крштењу се догађа Богојављење зато што се човек испуњава Светом Тројицом. Зато се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. Такав човек, браћо и сестре, више не би требало да живи сам собом. Човек који схвата крштење као истинску Свету Тајну, он више не располаже собом. Њиме живи и њиме располаже Дух Свети.
Зато апостол Павле, што често понављам, каже: Духа Божијега не гасите у себи. А како гасимо Духа Божијега у себи? Када нам ослаби вера, када нам ослаби љубав, када нам ослаби жртва, када нам ослаби духовна снага. А када човек духовно ослаби, врло брзо почиње да слаби и телесно. Дух је тај који носи душу, дух је тај који носи и наше тело, браћо и сестре. Крштенога човека, каже, Дух Свети одмах изводи на бојиште да се бори. А живот је борба. Није ли живот борба, браћо и сестре? Јесте – борба. А са ким се боримо? Боримо се са ђаволом и његовим искушењима.
Господ нам допушта искушења да би се показало да ли духовно оружје које смо задобили у крштењу, које задобијамо у Светим Тајнама, користимо за спасење или га, на жалост, злоупотребљавамо. Зато Бог допушта да нас, да тако кажем, опроба: да ли се боримо против греха, злобе, пакости, мржње и гордости. Сви ми имамо дозу гордости – неко мању, неко већу. Неки чак уживају у гордости. Али хришћанин зна да је гордост почетак свакога зла, почетак свакога греха. Јер гордом човеку не треба други човек. А када му не треба други човек, не треба му ни Бог. Он мисли да је довољан сам себи. Ми, браћо и сестре, нисмо довољни сами себи. Једини који је довољан сам себи јесте Бог. И зато је овај наш земаљски живот бојиште. Јер, како каже Писмо, ђаво иде и гледа кога да присвоји, да од њега начини сина пакленога.
Зато се молимо Господу, браћо и сестре, да сачувамо благодатне дарове које смо задобили у крштењу, које задобијамо у Светим Тајнама и Светим Врлинама. Да се боримо, јер војник који се не бори не може да доживи победу. Ко се не бори – бива поражен. Али важно је да се боримо на прави начин. Јер човек уме да се бори у овоме животу, али често на свој начин. А у Јеванђељу нам се каже да војник који се не бори по правилу не задобија победу. Ми, међутим, знамо како треба да се боримо. Знамо где су нам лекови и за душу и за тело – у Цркви, у Телу Христовом. Само те лекове треба знати како да узимамо. Не на своју руку, него како нас учи Дух Свети и како нас учи Црква. Јер и лек, када се узима на своју руку, постаје отров. Као што и у животу кажу: лек је лек само ако се узима у право време и у правој мери, у супротном постаје болест.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да размишљамо о искушењима којима је био изложен сам Господ, који је Себе изложио искушењу да би нам показао да не можемо бити без искушења. Али ако је Господ са нама, ми ћемо искушења победити. Као што је победио и Христос када му је ђаво нудио цео свет, говорећи: све ћу ти ово дати ако ми се поклониш. А Господ му одговара: писано је – Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи. И одступи од Њега ђаво. Одступиће, браћо и сестре, и од нас, ако се предамо Духу Светоме, да нас Он води и руководи".
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Протојереј Срећко Зечевић
