У недељу 25. јануара 2026. године, када наша Света Црква прославља икону Млекопитатељнице и Свету мученицу Татијану, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу.
Преосвећеном су саслуживали протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Зоран Гојић, јереј Александар Јаћимовић и протођакон Иван Гашић.
За певницом су били ученици богословије “Светог Јована Златоустa”.
По прочитаном Јеванђелском зачалу Високореосвећени се обратио присутнима:
“Одељак из данашњег Јеванђеља, које смо сада чули, драга брађо и сестре, говори нам о Месијанском, Христовом раду у Галилеји. Проповедајући Јеванђеље, Христос је за галилејски народ рекао: “народ који седи у тами виде светлост велику, и онимa који седе у обласи и сени смрти светлост засија”. Видимо да је народ галилејски био у тами и не само галилејски народ. Све до доласка Господа Исуса Христа Свет је био у тами. Али тамо где се појави светлост Христова, тамо где се појави Христос, ту тама исчезава. Зато је овај стих данашњег Јеванђеља за нас веома важан, јер нам ове речи Христове говоре да је Христос та Светлост. Светлост која просвећује сваког човека који долази на Свет. Али Христос просвећује човека који жели да буде просвећен светлошћу Христовом; али онај који је умислио да је он Светлост тај човек је у највећој тами. Јер где се појави Христова Светлост, ту исчезава демонска и свака друга тама, јер тама не може да поднесе светлост.
Зашто тама мрзи светлост? Зато што светлост када дође она говори све што је у тами било. И тако је са човеком, када је у тами греха свог, у тами заблуде своје, када је у тами својих сопствених погрешака и грешака тај човек не може да види Светлост Христову. Зато та тама греховна је, тама смрти, а онај који живи у тами, он је уствари у смрти. И пакао је био тама док Христос није ушао у пакао. Све је тама и човек је у тами све док Христа не смести у себе, док Христа не смести у срце. А ако нема Христа у нашем срцу, браћо и сестре, онда има нас, који испуни своје срце собом, а не Богом. Где нема Христа у нашем срцу, онда је у нашем срцу онај други. Који? Онај који нас увек подстрекава да чинимо оно што не треба да чинимо, који нас подстрекава да мислимо оно што не треба да мислимо и који нас увек подстрекава да говоримо оно што не би требало да говоримо. Зато браћо и сестре човек у свом срцу или има Бога или има ђавола, ту средине нема. Немојмо да се заваравамо, може мало овако, мало онако, ту средине нема. Или је Бог или је ђаво. А Христос каже у Јеванђељу: “не можете служити и Богу и мамону”, другим речима не можете служити и Богу у ђаволу. Нико од нас не може да прихвати да каже: “ја служим ђаволу”, али када би ми сагледали себе и свој живот, своје понашање, шта чинимо, шта радимо, како се молимо, онда ће нас обасјати светлост Христова па ћемо онда у себи видети Онога који јесте. Зато браћо и сестре, из човека исчезава тама очајања, песимизма, незнања и страха када тријумфује добро над злом.
Али све док човек мисли о себи високо или мисли да је бољи од другога он заиста седи у тами. За њега Христово Јеванђеље не значи ништа. Он га чита, али га не слуша. Такав човек чита Јеванђеље, али га не разуме. Зашто? Зато што није просвеђен Духом Светим, зато што није освећен и осветљен Светлошћу Христовом. Чим се у душу човекову, у срце човеково усели Господ Христос, онда је у његово срце усељена цела васељена. Онда је сваки човек усељен у његово срце, онда је у њега усељена цела васељења.Онда је сваки човек усељен у срцу човековом, а не само онај кога ја волим или који мене воли, него је у мом срцу усељен и онај који мене не воли. То је виши ниви хришћанске љубави, да волимо не само оне који нас воле, него да волимо и оне који нас мрѕе. Јесмо ли спремни на то, да ли ѕаиста можемо то да учинимо и да заволимо непријатеља? Онога човека који ме гађа камењем и чини зло. Све док не победимом себе у себи ми нећемо заволети тог другог човека, него ћу само волети оног који мене воли,јер он мени одговара.Зато се човек окружује само оним људима који су слични њему или оним људима који му повлађују када зло чини кажу му да није то зло, не бој се. То ти није пријатељ, ни твој ни мој. Твој и мој пријатељ је браћо и сестре онај који побуђен Богом, јеванђељем, али кроз смирење каже Јоване то ти не ваља.
Да ли то можемо да прихватимо и то да поднесемо? Или ако нам било ко укаже на нашу грешку ми, што би рекао наш народ, дигнемо и руке и нос и све уперимо против њега и почнемо о њему све најгоре да говоримо и почнемо да сакупљамо друге људе који о том човеку зло мисле и он тада о себи мисли да је богат што му је други напунио уши, за тог и таквог човека. Али видите то говори и о себичној љубави, говори о емотивној љубави, људској, а не говори о љубави Божијој, а љубав Божија подједнако воли и грешника и праведника. Неко ће се запитати “какав је то Бог који подједнако воли и грешника и праведника?” зато што је он Бог. Зато што је он љубав, зато што љубав Божија не дели људе, него све подједнако воли. Онога који је у љубави, воли га да би се још више учврстио у љубави Божијој, а онога ко га не воли-воли да би га подстакао на љубав. Зато је Господ нама најбољи пример нашег смирења, наше љубави, да је он заиста волео и непријатеље своје, љубио своје непријатеље. Не само то да их је волео, него се и молио Оцу небеском за оне који су га прикивали казао: “Оче опрости им јер не знају шта раде”. Браћо и сестре, Бог је Бог, он је могао да те непријатеље који га прикивају да одува, али не, Он хоће да се све испуни. Зато Господ и каже “нисам дошао да ми служе, него да служим” и да испуни оно зашто га је Отац послао у овај Свет. Зашто је Бог дошао у овај Свет? Да спасе Свет, и Бог ће спасити сваког човека који истински жели да се спасе. Али не да се спасе како он мисли. Да би се спасио човек треба да верује, а вера, шта је вера и зашто нам је потребна? Зато што вером усељавамо Бога у себе. Не измишљена вера, не неко маловерије, не неко сујеверије, него она вера која је спремна да воли и да за другога да и живот.
Зато, браћо и сестре, Свети пророк Давид, када видимо шта све тама доноси човеку и које невоље и које патње, и тама затвара човека у себе самог и он не види више ништа. Он је ухватио пут свој и иде тим путем. Што каже наш народ: “ухватио к'о теле пут”. Не постоји мој и твој пут, постоји Христов пут. Јер ни ти ни ја не можемо да кажемо “ја сам пут, истина и живот”, али је то Христос рекао. И ако нисмо на том путу, него смо на свом путу, па кад почнем да се молим на свој начин и да верујем на свој начин, а ништа од тога не проверавам Црквом, Јеванђељем, Светим Оцима. Па ми смо онда у највећој заблуди, а када смо у заблуди онда смо у греху. Зато цар Давид, да би ослободио човека од стаха, а страх је опасна болест, која води човека на психијатрију, јер у страху је човек спреман све да учини, али на жалост оно што је зло, а не оно што је добро. Зато Његош каже: “у страху су велике очи”. Када је у човеку страх, а зашто је у човеку страх? Зато што нема Бога у себи, зато што не живи Богом, него живи собом. И када је страх у човеку, тај се човек свега плаши, сваког се плаши. А да би отерао тај страх од другог, он почиње другог да напада, да другога осуђује, да другоме приписује све и свашта, али само зато да не би тај други приписао њему оно што он уствари јесте. Зато и каже наш слепи српски народ “напад је најбоља одбрана”.
Погледајте човека који само напада, погледајте човека који нема љубави, погледајте човека који је испуњен мржњом. Погледајте му лице, ако си иоле духовно просвећен, ти ћеш видети да му је лице изопачено. А Бог је човека створио по слици и прилици, по лику своме, али грех, злоба, пакост, мржња онда мења лице човеково, али то виде други који су у светлости Божијој. Док такав човек то не види. Зато да би се ослободили тог страха и таквог стања у себи сетимо се само речи Светог цара Давида који каже: “Господ је просветљење моје и Спаситељ мој кога ћу се бојати”. Ми се просвећујемо само Богом, али опет човек хоће светлост своју, а неће светлост Божију, а када хоћеш да светлиш, треба да се осветиш. Хоћеш да просветиш некога, просвети себе, тако кажу Свети Оци. Хоћеш да научиш некога, прво научи себе. Али погледајте човека који није научио себе, он се упире и ногама и рукама да научи другога. И што је најгоре он тиме не упропашћује само себе, већ упропашћује и оне које покушава да учи. Зато, браћо и сестре, када имамо Бога у себи и када знамо да Бог просвећује и освећује сваког човека који долази на Свет, онда треба да схватимо и ове речи Христове: “Светлост светли у тами, а тама је не обузе”. То је тај народ био који је светлео у тами, али га тама није обузела. Обузела га јесте, али је дошао Христос, дошао је Спаситељ, одагнао ту таму људску и уселио светлост своју у онога који жели да буде просвећен. Ми сви желимо да будемо просвећени? Али желим да будем просвећен на свој начин. Нећу да послушам ни овога ни онога, слушам само себе и слушам онога који мени подилази. Тога ћу да послушам, јер он мене храни злобом својом према другом. И човек онда почиње да учи друге, а није научио себе. Отићиће такав човек и на универзитете сведске и наше и у школе па ће пропагирати своје учење. Хоће да учи свакога, па се онда дрчне да учи и онога који је заиста у Богу и са Богом и који је научен од Бога. Таква је та заблуда људска и ако се не ослободимо те заблуде ми смо већ духовни мртваци, без обзира што ходамо, без обзира што идемо, без обзира што носимо и лик. Али тај лик који носимо у себи то није онај Христов лик, него онај који сам ја сам са таквим поступцима затамнио. Али Бог не да да из нас исшезне лик Божији. А када човек затамни лик Божији у себи он ништа не види. Он је заиста духовни слепац, како нам говори Јеванђеље. Просвећујмо се светлошћу Божијом, освећујмо се светлошћу Божијом.
Ми смо се данас, браћо и сестре, сабрали овде у овој Каленићкој Светињи да служимо Божанствену Литургију, а Литургија је највеће просвећење. Литургија је најбоља веронаука. Литургијом треба да се учимо како да живимо, јер Литургија, како кажу Свети Оци, је предукус Царства Небеског. Ако си закорачио у Царство Небеско, а дошао си на Литургију растерећен да не мрзиш другога, него да волиш и непријатеља онда ћеш заиста осетити просвећење Литургије. У супротном, дошао си на Литургију и изашао исти, можда чак и гори, јер ти ђаво дође, само ако се не сконцентришеш на молитву и на Литургију, и шапне хеј сећаш се рекао ти је тамо неки човек пре десет година... и ти почињеш да мислиш о томе и заборавиш Литургију, заборавиш Светињу у коју си ушао, а хоћемо да се просветимо. Зато смо се данас сабрали у Каленићкој Светињи да прославимо празник чудотворне иконе Мајке Божије Млекопитатељнице. Да јој се молитвено поклонимо, да је целивамо и да је замолимо да нас научи како да се молимо. Огромна је наука научити како се треба молити. Ево ја исповедам пред свима вама, човек сам у годинама али се још увек учим да се молим. А неко мисли “ја сам се научио молитви”. Нека, нека мисли своје, али мислим ја за себе, да ли сам се ја научио молитви и да ли се ја правилно молим. Помолимо се мајци Божијој да нас научи да се молимо, да нас она чува да не наиђу на нас искушења која не можемо издржати. Не треба да се плашимо искушења, искушења су добра. Али за кога? За паметног човека. Јер ће он видети “да нису та искушења дошла од мене”. А највећа искушења долазе од нас самих. Не треба се искушења плашити, али не смемо да подлегнемо искушењима. Зато се и молимо у молитви “Оче наш ... не уведи нас у искушења, него нас избави од зла”.
Помолимо се да Мајка Божија умоли Њеног и нашег Христа да нам пошаље моћи и силе духовне да се боримо, јер наш рат није рат телесни, него рат са духовима поднебесним, са злим духовима. То је наш највећи духовни рат и ако не препознамо тај духовни рат нећемо ништа победити у том рату. Јер, како каже апостол Павле: “војник који се не бори на правилан начин не може извојевати победу”. Војник који не иде у борбу са осећањем да ће победити, он ће на првој линији бити убијен, пашће. А ми имамо све силе, нам је Бог дао сву силу Божију, сву моћ и све начине како да победимо непријатеље своје, ове поднебесне на првом месту, али нећемо никог моћи да победимо, ни човека другог, док не победимо себе. Док не победим у себи ту своју гордост, своју сујету, своју саможивост. Док не победимо свој его, који често помињем. А док не победимо себе, нећемо успети никог да победимо. Човек ће лако да победи другог човека, човек ће лако да победи народ други, али је најтеже победити себе. А док не победимо себе, верујте ми браћо и сестре, нећемо победити ни једно искушење које нас сналази.
Зато се молимо мајци Божијој, да нам она помогне да стекнемо ону једну од највећих врлина, а то је смирење. То је оно што је Богородицу учинило Богородицом-смирење. Чиме је она то показала да је смирена? Када је Архангел Гаврило дошао да каже да ће родити Спаситеља Света, била је збуњена. Није знала шта је снашло, да тако кажем, али је рекла: “ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој”. И све што човек у животу чини, а не чини по речи Божијој, него чини по речи својој, тај човек пропада. Зато треба да слушамо те речи мајке Божије, треба да јој упућујемо сталне молитве, бар ону кратку, за коју нам не требају ни факултети, нити било шта: “Пресвета Богородице спаси нас”. Она је посредница између нас и Бога, Она је наша заштитиница. Али ни Она се неће молити за нас ако се ми не молимо Њој. Ни Спаситељ нас неће спасити ако ми не желимо спасење, зато Господ и каже: “тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”. Да ли куцамо? И да ли знамо правилно да куцамо? Да ли, например, када идемо у кућу неког човека да молимо да нам да нешто да ли лупамо у његова врата или са смирењем куцамо? Ако лупамо, онај газда ће рећи: “не отварај, то је разбојник, он не куца него лупа”. А кад знамо да куцамо отвара нам Бог врата раја, али отвара нам Бог и себе да се ми уселимо у Њега. Али пре тога треба да уселимо Бога у себе.
Зато је Богородица наша Света узданица, стално јој се обраћајмо молитвом “Пресвета Богородице спаси нас”. Сабрали смо се да славимо мајку Божију да јој кажемо: “мајко Божија помози ми ако сам кренуо лошим путем, исправи ме, упути ме на прави пут, упути ме на пут спасења”. Да кажемо, браћо и сестре, када добрим пођемо да на пут она отвори. Мајка је наша и Божија, а мајка воли свако дете, ма какво да је, она га воли. Замолимо мајку Божију да нас сачува од сваког зла, од сваког искушења, да нас упути у сусрет добру, а да нас одврати од зла. Ми мислимо и полажемо наду у себе да можемо сами да се избавимо, па не можемо. Слаби смо, људска је природа огреховљена. Као је то Свети старац Јустин говорио: “човек је слабији од комарца”. Јесмо ли спремни да себе упоредимо са комарцем, нипошто? Али и тај мали комарац када нас уједе стресемо се. Зато замолимо мајку Божију да заустави наше помисли, да владамо својим мислима, а не да у мислима замишљамо како треба другом да се осветимо. Јер ако ми не сасечемо наше зле мисли у нама, онда ћемо почети да се хранимо мислима, а највише почне да се храни мислима када другог осуђује. Други му није добар. Само сам ја добар. Нико није поштен, само сам ја поштен. Нико није моралан, само сам ја моралан. Када своје мисли не сасечемо онда ћемо те мисли брзо да претворимо у речи. А када се претворе у речи, онда језик толико израсте, како је говорио један калуђер у Студеници: “има језик да се три пута опаше и два пута да се поштапља. Бог нам дао језик као дар да славимо Бога, да славимо човека, да говоримо о добру, а не о злу. Зато апостол Павле каже: “ко мисли да је побожан, а не обуздава свога језика, његова је побожност лажна”. Зато, данас и увек, замолимо мајку Божију да се моли за нас, да се исправљамо, браћо и сестре, да се поправљамо, да се кајемо, да упознамо речи Христове са краја Јеванђеља: “покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Када се приближило Царство Небеско нама? Онда када је Господ сишао у овај Свет, Он је донео Царство Небеско, јер је он то Царство Небеско. Дао нам је Царство Небеско, дао на је Цркву, дао нам је Себе, дао нам је Литургију. Како онда човече, ако иоле знаш шта је Литургија и која је то Светиња, не приклониш главу, када чујеш речи “главе своје приклоните Господу”. А човек неће да савије главу јер неће да се покори никоме, па ни самоме Богу. А док се не покоримо пред другима и не понизимо пред другима нећемо имати милост Божију. Зато молимо мајку Божију да нас научи да сваког другог сматрамо бољим од себе, ане ја сам најпаметнији, ови други не знају ништа. Знање се стиче упознавањем Бога. Што више познајемо Бога и више Бога стичемо у себи, онда стицемо и праву науку и право знање.
Нека је срећан данашњи празник мајке Божије Млекопитатељнице, чудотворне иконе. Нико не може да изброји колико има чудотворних икона мајке Божије преко којих Бог даје благодат Божију да се ми исцељујемо, да се ми оздрављујемо, али немојмо да прилазимо икони мајке Божије ако немамо смирења. Целивамо је, а мислимо о другом зло. Онда то целивање неће помоћи ни теби ни мени. Али мајка је мајка, она воли и Бог је љубав и зато Бог воли све нас, али зато ми треба да заволимо Бога.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.
Александар Јаћимовић, јереј
